Disambig.svg Za ostala značenja, v. Sreća (razvrstavanje).

Sreća (ili radost) jest subjektivno stanje zadovoljstva životnom situacijom,[1] povezano sa osećajem ispunjenosti i uživanja. Pojam sreće je naširoko proučavan i objašnjavan tokom istorije, što oslikava univerzalni značaj koji ljudi pridaju sreći. Mnogi etičari sreću smatraju najvećim dobrom i ciljem ljudskog delovanja.

Smeško, simbol sreće.

U stanja koja su blisko povezana sa srećom uključeni su zdravlje, bogatstvo, uživanje u životu, sigurnost, zadovoljstvo i ljubav. U stanja suprotna sreći uključeni su patnja, tuga, strepnja, briga i bol. Sreća se često povezuje sa prisustvom povoljnih uslova kao što su porodični život ispunjen ljubavlju i ekonomska stabilnost. Nepovoljni uslovi, kao što su uvredljive i ponižavajuće lične veze, gubitak zaposlenja i konflikti, smanjuju izglede za ličnu sreću. Međutim, mnogi mislioci smatraju da sreća umnogome zavisi od stava koji čovek zauzme u takvim, nepovoljnim, uslovima.

Premda ideal sreće sadrži težnju za beskonačnim trajanjem, nasuprot nesreći koja zahteva prolaznost, sreća se u stvarnom životu uglavnom javlja na trenutke, a trajnije kao projekcija u budućnost (u vidu nade) ili u prošlost (sećanje na drage uspomene). Štaviše, neki psiholozi i filozofi tvrde da »sreće uopšte nema sadašnjosti«, jer je čovek spoznaje tek na ruševinama propale sreće.[1]

U filozofijiUredi

AntikaUredi

U mnogim sistemima antičke etike (Demokrit, kiničari, Epikur), ostvarenje sreće ili blaženstva je vrhovni princip moralnog delanja.

U Nikomahovoj etici, Aristotel dokazuje da svako biće teži nekom cilju i da ljudsko biće teži sreći. Po njemu, sreća se sastoji u delatnosti, prvenstveno u delatnosti koja usavršava najvišu sposobnost čoveka upravljajući je na najviše i najplemenitije predmete. On zaključuje da se ljudska sreća sastoji prvenstveno u theoria, kontemplaciji najviših predmeta, pre svega nepokrenutog pokretača ili boga, mada je smatrao da je i uživanje u drugim dobrima, kao što je prijateljstvo, te umereno uživanje u vanjskim dobrima, nužno za sreću.[2]

Aristotel je tvrdio da je sreća jedina stvar koju ljudi žele samo radi sebe samih. On primećuje da čovek želi bogatstvo, ne zbog toga da bi postao bogat, već da bi bio srećan. Oni koji žele slavu, ne žele to da bi postali slavni, nego zato što veruju da će im slava doneti sreću.

Srednji vekUredi

 
Ilustracija sreće (14. vek)

U hrišćanskoj srednjovekovnoj filozofiji, nasuprot težnji za ostvarenjem sreće u ovozemaljskom životu, preovladava težnja da se »istinska« sreća ostvaruje samo u onostranosti, lišenoj slučajnih doživljaja prolazne sreće.

Po Tomi Akvinskom, savršena sreća, krajnji cilj, ne nalazi se u bilo kojoj stvorenoj stvari, već jedino u bogu. Samo racionalna bića mogu dostići viđenje boga u čemu jedino leži savršena sreća.[3] Po Akvinskom, ta savršena sreća se postiže tek u sledećem životu.[4]

Novi vekUredi

U novovekovnoj filozofiji, sreću kao kriterijum etičkog vrednovanja ističu Spinoza, Lok, filozofi prosvetiteljstva, francuski materijalisti, Kont, Fojerbah i dr.[1]

Kant je protivnik poimanja sreće kao najvišeg dobra i zalaže se za etiku dužnosti, smatrajući da su »svi eudemonisti praktički egoisti«.[1]

Utilitaristi, kao što su Džon Stjuart Mil i Džeremi Bentam, zalagali su se za sreću kao vrhovni princip etičkog delanja. Za Bentama je etički ideal »najveća sreća najvećeg broja ljudi«. Gete tvrdi da sreća nastupa onda kad možemo u delo sprovesti ono što uviđamo kao pravedno i dobro. Marks smatra da je sreća čitavog društva potrebna kao preduslov sreće svake ljudske jedinke.[1]

Vidi jošUredi

ReferenceUredi

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Sreća, Filozofija, Enciklopedijski leksikon, Mozaik znanja, Beograd 1973.
  2. Frederik Koplston, Srednjovekovna filozofija (str. 393), Beograd, 1989.
  3. Frederik Koplston, Srednjovekovna filozofija (str. 394), Beograd, 1989.
  4. Frederik Koplston, Srednjovekovna filozofija (str. 395), Beograd, 1989.

Spoljašnje vezeUredi