Kôan (japanski, kineski: gong-an, kung-an) u zen budizmu predstavlja zagonetku ili paradoks, kojim se želi pokazati neadekvatnost logičkog mišljenja. Takođe označava neku zgodu zen učitelja, razgovor učitelja i monaha ili izjavu ili pitanje koje postavlja učitelj.[1]

Kinesko slovo za ništa, ne-stvar. Javlja se u slavnom koanu Džaodžouov pas.

U nekim slučajevima, da bi podstakli probuđenje, odnosno prelaz na drukčiju duhovnu ravan postojanja, majstori zena svojim učenicima daju umne zagonetke bogate logičkim apsurdima, koane, koji u jednom trenutku rešavanja dovode do duhovnog skoka, kada učenik spozna stanje budnosti (ili satori).

Koan je način dijaloga izmedu učitelja i učenika, koji treba da otkrije Budin um tako što postavlja pitanje koje je apsurdno za običan um.[2] Ova metoda predstavlja karakterističnu praksu zena[2] i sastoji se od dovođenja čovjeka u nedoumicu iz koje se mora pokušati izvući ne putem logike, već uma višeg reda.[3]

Poznati primeri koana su: „Kakav je zvuk pljeska jedne ruke?" ili „Kakvo je bilo tvoje lice pre tvog rođenja?".

EtimologijaUredi

Na japanskom, koan doslovno znači "javni dokument" (ko doslovno znači javni, a an je dokument).[4] Izraz je došao u modu krajem T'ang dinastije.[5]

IstorijaUredi

Preteča koanaUredi

Prema predanju, nakon velikog raskola u kineskom čan budizmu u 7. veku, peti patrijarh Hung-džen objavio je da će naslednik biti onaj koji napiše najlepši koan (ili pesmu) koji sažima čan učenje.[6] Šen-hsiju je tada napisao pesmu koja glasi:[7]

Telo je nalik bodhi drvetu,
A duh sjajnom ogledalu;
Brižljivo ih čistimo svakog časa
Da po njima ne padne prašina.

Da bi pobio tu ideju, Huj-neng je napisao sledeću pesmu:

Prvobitno nije postojalo bodhi drvo
Ni ma kakvo ogledalo;
Pošto prvobitno ništa nije postojalo,
Na šta može pasti prašina?

Šen-hsijuova pesma naglašavala je univerzalnu svest (vidi škola svesti), dok je Huj-nengova naglašavala prazninu (vidi škola praznine). Veli se da je stari patrijarh Hung-džen odobrio Huj-nengove stihove i imenovao ga svojim naslednikom.[7]

Nastanak koanaUredi

Iz anegdota u kojima se živopisno opisuje učenje čan učitelja u životnim situacijama nastaće vremenom kung-an (koan), kojim su se služili učitelji iz Sung-dinastije i njihovi japanski naslednici da bi podučili svoje učenike.[8] Koanski metod izučavanja zena javio se u Kini, tokom 12. veka, sa Sung učiteljima.[9] No sistematizacija koana obavljena je u Japanu u 13. veku, ubrzo po uvođenju zena. U početku su koani svrstavani u tri kategorije: intuitivne (richi), akcione (kikwan) i konačne (kojo).[10]

Eisai (12. vek) je učio da je praktikovanje meditacije na koan najbolji metod dostizanja probuđenja, uz ignorisanje „reči i slova“ budističkog učenja i rituala.[11] Tako će koan, zajedno sa zazenom i sanzenom, postati osnovna nastavna metoda u zenu.[8]

PrimjeriUredi

Što je Buda?Uredi

Pretragom zen književnosti dobivamo zbirku najčudnijih odgovora zen učitelja glede jednostavnog pitanja "tko ili što je Buddha". Neki od odgovora su potpuno nevažni i vrlo neodgovarajući prema uobičajenim mjerilima. Drugi, čini se, zbijaju šalu s pitanjem ili samim pitaocem.[12] Jedan od razloga je da na taj način žele osloboditi um od svih zbrka i privjesaka kao što su riječi, ideje, želje, itd.[13] Neki od odgovora su sljedeći:

  • "Onaj koji je izrađen od gline i ukrašen zlatom."
  • "Čak ni najbolji umjetnik ne može ga naslikali."
  • "Onaj koji je zatvoren u Buddhinoj dvorani."
  • "Um nije Buddha."
  • "Tvoje ime je Yceho."
  • "Sasušeno strugalo blata s cipela."
  • "Pogledaj kako se istočne planine kreću preko valova."
  • "Bambusov gaj u podnožju brda Chang-lin."
  • "Kilogram i pol lana."
  • "Usta su vrata zakletve."
  • "Gle, valovi se valjaju preko visoravni."
  • "Pogledaj tronogog magarca kako ide šepajući."
  • "Trska je izrasla kroz nogu."
  • "Evo, ide čovjek s razdrljenim prsima i razgolićenim nogama."

Ovo nije štapUredi

 
Učitelj sa štapom

Učitelj iznosi štap pred učenike i kaže otprilike sledeće: "Ovo nije štap. Kako ga vi zovete?" Ponekad će nastaviti: "Ako kažete da je ovo štap, vi tvrdite. Ako ga ne nazovete štapom, vi odričete. Kako biste to nazvali, bez tvrđenja niti odricanja?"[14]

Kada je učitelj u nekoj prilici izgovorio navedeni koan, iz mase se izdvoji monah, uze štap od učitelja, prelomi ga nadvoje i baci parčiće na zemlju. Jedan drugi monah zagonetno je izjavio, pokazujući svoj štap: "Kada imaš štap, ja ću ti ga dati; ako nemaš, uzeću ga."[15]

TumačenjaUredi

D. T. Suzuki objašnjava koan na sledeći način:

"Koan je čelični zid na putu koji prijeti svakom intelektualnom naporu čovjeka da prođe. Kad Joshu kaže "čempres u dvorištu" ili kad Hakuin ispruži jednu ruku, nema logičkog načina shvaćanja. Osjećaš kao da je marš tvojih misli odjednom zaustavljen. Oklijevaš, sumnjaš, zabrinut si i uznemiren, ne znajući kako proći kroza zid koji se čini potpuno neprobojan. Kad stigne do tog vrhunca, tvoja cijela osobnost, unutarnja volja, najdublja priroda, odlučivši okončati situaciju, baca se bez misli o sebi ili ne-sebi, o ovome ili onome, izravno i otvoreno, o čelični zid koana. Ovo bacanje tvog cjelovitog bića o koan neočekivano otvara dotad nepoznata područja uma. Intelektualno, to je transeenđiranje granica logičke dvojnosti, no istovremeno to je obnova, buđenje unutarnjeg osjeta koji omogućuje čovjeku da prozre stvarno djelovanje stvari. Po prvi puta značenje koana postaje jasno i to na isti način na koji čovjek zna da je led hladan i smrznut. Oko vidi, uho čuje, bez sumnje, ali um kao cjelina postiže satori.[16]"


Prema Suzukiju, koan je umjetno stvoreni instrument kojim su dobronamerni zen učitelji željeli "silom provesti evoluciju zen svijesti u umovima svojih manje nadarenih učenika".[17]

LiteraturaUredi

  • D. T. Suzuki i E. From, Zen budizam i psihoanaliza, Beograd, 1964.
  • Ju-Lan, Fung (1977). Istorija kineske filozofije. Beograd: NOLIT. 
  • D. T. Suzuki, Uvod u zen budizam, Zagreb, 1998.
  • Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.
  • Kembridžova ilustrovana istorija religije, Stylos, Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6.

IzvoriUredi

  1. D. T. Suzuki, Uvod u zen budizam (str. 112), Zagreb, 1998.
  2. 2,0 2,1 Kembridžova ilustrovana istorija religije . Stylos, Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6. str. 94-97.
  3. D. T. Suzuki, Uvod u zen budizam (str. 75), Zagreb, 1998.
  4. D. T. Suzuki i E. From, Zen budizam i psihoanaliza (str. 68), Beograd, 1964.
  5. D. T. Suzuki, Uvod u zen budizam (str. 112), Zagreb, 1998.
  6. zen, Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.
  7. 7,0 7,1 Fung Ju-Lan, Istorija kineske filozofije. NOLIT, Beograd. 1977. pp. 285-296
  8. 8,0 8,1 Zen, Enciklopedija živih religija, Nolit, Beograd. 2004. ISBN 978-86-19-02360-3.
  9. D. T. Suzuki i E. From, Zen budizam i psihoanaliza (str. 81), Beograd, 1964.
  10. D. T. Suzuki i E. From, Zen budizam i psihoanaliza (str. 81), Beograd, 1964.
  11. Kembridžova ilustrovana istorija religije . Stylos, Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6. str. 98-105.
  12. D. T. Suzuki, Uvod u zen budizam (str. 84-85), Zagreb, 1998.
  13. D. T. Suzuki, Uvod u zen budizam (str. 84-85), Zagreb, 1998.
  14. D. T. Suzuki i E. From, Zen budizam i psihoanaliza (str. 68), Beograd, 1964.
  15. D. T. Suzuki i E. From, Zen budizam i psihoanaliza (str. 68), Beograd, 1964.
  16. D. T. Suzuki, Uvod u zen budizam (str. 119), Zagreb, 1998.
  17. D. T. Suzuki, Uvod u zen budizam (str. 113), Zagreb, 1998.

Vidi jošUredi