Budnost (budizam)
Za ostale upotrebe, v. Bodi (Kalifornija).Budnost ili buđenje (takođe budinstvo; pali, sanskrt: बोधि bodhi, od budh - buditi) je krajnji cilj u budizmu. Probuđenje se opisuje kao oslobađanje uma uklanjanjem nečistoća, uz pomoć mudrosti uvida.[1]
Kada neko, kao rezultat praktikovanja Budinog učenja, potpuno prepozna prolaznost, nedovoljnost i nesuštastenost svih uslovljenih stvari, kaže se da je probuđen ili da je postigao probuđenje.[2] Po automatizmu, taj uvid donosi radikalnu promenu u iskustvu i ponašanju. Frustracija, napetost i strah bivaju zamenjeni mirom i radošću. Osoba koja je probuđena naziva se ili Budom ili arahatom.[2]
Zen budisti smatraju da svi ljudi već imaju "budinu prirodu", te je traganje za probuđenjem »jahanje magarca u potrazi za magarcem«.[3]
EtimologijaUredi
Sanskritska reč bodhi je aprstraktna imenica nastala od korena *budh- (u značenju buditi, budan),[4] što je povezano sa rečima bodhati, budhyate (sanskrit) i bujjhati (pali). Od reči bodhi je nastala i reč sambodhi (samobuđenje).
Od sanskritskog izraza sambodhi izveden je japanski budistički termin za buđenje, satori.
Faktori probuđenjaUredi
Buda je označio sedam glavnih psiholoških stanja koja pomažu u razumevanju stvarnosti, i nazvao ih sedam činilaca probuđenja (satta bojjhaṅgā). To su:
- svesnost (sati),
- istraživanje pojava (dhamma vicaya),
- energija (viriya),
- radost (pīti),
- smirenost (passaddhi),
- sabranost (samādhi) i
- spokoj (upekkhā).
Svesnost omogućuje da uočimo pojave i istražimo njihove osobine. Radost "dodaje krila našim duhovnim stremljenjima", tako da ono nije samo neprekidna borba. Smirenost obezbeđuje održavanje ravnoteže dok prolazimo neizbežne uspone i padove. Sabranost drži pažnju i energiju usredsređenom, da ne skrećemo s puta. Konačno, spokoj smiruje ometajuće misli i emocije, čineći tako um jasnim, a meditaciju lakšom.[2]
Dostizanje budnostiUredi
Postupno buđenjeUredi
Buda je čitav budistički put opisivao kao postepen trening, korak po korak, koji u jednom govoru poredi sa obalom koja nije strma, već se blago spušta u okean:
„Baš kao što okean postepeno postaje sve dublji, bez naglih skokova, isto tako darma i disciplina predstavljaju postupan rad, postupno vežbanje, postupnu praksu. Nema iznenadne provale znanja.[5]“Čan učitelj Linči Jihuan je govorio da se budnosti postiže nedelanjem:
„U postizanju budinstva nema mesta namernom naporu. Jedini je način i dalje nastaviti obične i uzbuđenja lišene radnje: vršiti veliku i malu nuždu, nositi odeću, jesti obroke i leći kad se umorite. Prost čovek će vas ismejati, ali mudar će razumeti.[3]“Naglo buđenjeUredi
Početkom 5. veka, kineski budistički monah i filozof Tao-šeng je razvio teoriju da se budinstvo postiže naglim probuđenjem.[6] Ta teorija je razvijena kao protivnost drugoj, teoriji postepenog postizanja, po kojoj se budnost postiže samo postepenim pribiranjem znanja i prakse.[6] Tao-šeng je tvrdio da svako svesno biće poseduje budinsku prirodu, samo što ne shvata da je ima. Zato je nužno da najpre shvati da prvobitno u sebi ima budinsku prirodu, a potom da, učenjem i praksom, „sagleda“ vlastitu budinsku prirodu. To „sagledavanje“ javlja se kao naglo prosvetljenje, jer se budinska priroda ne može deliti; stoga je čovek sagledava kao celinu ili je uopšte ne sagledava.[6]
Zastupnici naglog buđenja, Tao-šeng i Hsije Ling-jin, nisu poricali važnost znanja i prakse, ali su tvrdili da je njihovo pribiranje, ma koliko bilo veliko, samo neka vrsta pripremnog rada koji je po sebi nedovoljan da se ikad postigne budnost.[6] Takvo postignuće je trenutan čin, poput skoka preko dubokog ambisa. Čovek ili uspešno preskoči, u kom slučaju stiže na drugu stranu i tako postigne budnost u celosti, ili ne uspe u skoku, u kom slučaju ostaje kao što je bio. Ne postoje međukoraci.[6] Ideja naglog buđenja je postala posebno uticajna u zen budizmu.
Zen budisti smatraju da negovanje uma, ma koliko dugotrajno, samo nekom vrstom pripremnog rada. Da bi se postigla budnost, ovo kultivisanje se mora okončati naglim probuđenjem, uporedivim sa preskakanjem provalije. Kada učenik stigne do ivice, tada mu učitelj može najviše pomoći. Na tom stupnju čan učitelji su upražnjavali metod »štapa ili vike«. Čan književnost izeštava o mnogim slučajevima da učitelj učenika, pošto mu je zadao neki problem, iznenada obaspe udarcima štapa ili drekom. Navode, ako se to učini u pravom trenutku, plod će biti učenikovo probuđenje.[3]
Vrste probuđenikaUredi
U budističkoj tradiciji se smatra da ima tri vrste bodhija (probuđenika):
Opisi probuđenjaUredi
Kineski č'an učitelji često nazivaju probuđenje „viđenjem Tao-a“. Oni to opisuju kao stanje u kom »znanje i istina postaju nerazlučivi, predmeti i duh oblikuju jednu celinu i nestaje razlika između onog koji doživljava i doživljenog«.[3] Probuđen čovek napušta obično znanje, koje pravi razliku između saznavaoca i predmeta saznanja. No, on nije bez znanja, jer se njegovo stanje razlikuje od slepe nesvesnosti. To se naziva znanjem koje nije znanje.[3]
Za opisivanje naglog prosvetljenja ć'an učitelji koriste metaforu »buretu je otpalo dno«. Kad se to desi, sva sadržina odjednom nestaje. Na isti način, kad čovek doživi prosvetljenje, svi njegovi problemi prestaju da budu problemi. Č'an učitelji često nazivaju takvo prosvetljenje „viđenjem Tao-a“.[3] Međutim, postizanje probuđenja ne povlači postignuće ičeg drugog, što se opisuje izrazom »planina je planina, a reka reka«. U stanju obmane čovek vidi planinu kao planinu, a reku kao reku. Međutim, nakon buđenja, čovek i dalje vidi planinu kao planinu i reku kao reku.[3]
TumačenjaUredi
Čan učitelj Huangbo Hsijun (umro 847) je govorio:
„Ako ne shvatate ne-um (wu hsin), onda ste vezani za predmete i patite od smetnji... Zapravo, uopšte ne postoji budnost. Buda je o njoj govorio koristeći je naprosto kao sredstvo za vaspitanje ljudi, baš kao što se žuto lišće može proglasiti za zlatnike da bi se zaustavio plač dece... Jedino što valja da činite jeste da se otarasite svoje stare karme, kad se ukaže prilika, i da ne stvarate novu karmu iz koje će poteći nove nesreće.[3]“Čan učitelj Linči Jihuan je govorio da se oslobođenje postiže ubijanjem "idola":
„Ako želite ispravno razumevanje, ne smete dozvoliti da vas drugi obmanjuju. Treba da ubijete sve na šta naiđete, bilo iznutra ili spolja. Ako sretnete Budu, ubijte Budu. Ako sretnete patrijarhe, ubijte patrijarhe... Tad možete postići svoje oslobođenje.[3]“LiteraturaUredi
- Ju-Lan, Fung (1977). Istorija kineske filozofije. Beograd: NOLIT.
- Ling, Trevor (1998). Rečnik budizma. Beograd: Geopoetika.
- Kovačević, Branislav (2014). Ovako sam čuo: Budino učenje na osnovu izvora u Pali kanonu. Novi Sad–Beograd.
IzvoriUredi
- ↑ Kovačević 2014, str. 230.
- ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 Budizam od A do Ž
- ↑ 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 3,6 3,7 3,8 Ju-Lan 1977, str. 285-296.
- ↑ बुध् • (√budh)
- ↑ Kovačević 2014, str. 203.
- ↑ 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 Ju-Lan 1977, str. 271-285.
- ↑ Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.