Genocid u Ruandi

Genocid u Ruandi označava masovna ubistva na stotine hiljada pripadnika manjinskog naroda Tutsi, kao i pripadnika naroda Hutu koji su se suprotstavljali ovim postupcima ekstremista naroda Hutu. Ovaj genocid predstavlja najsvirepiji zločin tokom Ruandanskog građanskog rata. Ovaj zločin su uglavnom počinile dve Hutu ekstremističke organizacije: Interahamve i Impuzamugambi. Ubijanja su se odigrala između 6. aprila i sredine jula 1994. i u njima je ubijeno 800.000 do 1.000.000 ljudi. Po proceni iz februara 2008. broj žrtava iznosi preko 1.074.000.

Lubanje u Murambi techničkoj školi, gde su mnogi ubijeni (danas muzej genocida).

Na Ujedinjene nacije su pale mnoge kritike zbog neadekvatnog reagovanja na ovaj zločin. Činjenica je da je 21. aprila 1994, u vreme najvećeg klanja u Ruandi doneta odluka o smanjenju broja mirovnih trupa UN-a na svega 270. Stručnjaci tvrde da se zločin mogao sprečiti intervencijom svega 5000 mirovnih trupa međunarodne zajednice. Mnoge zemlje uključujući Francusku, Belgiju i SAD su odbile da spreče masakr. Kanada, Holandija i Gana su nastavile da vode mirovne snage UN-a u Ruandi, UNAMIR. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija su odbile da šalju pomoć i pojačanja u Ruandi.

Pozadina

Plemena Tutsi doselila su se na današnju teritoriju oko Velikih jezera pre četiri stotine godina sa šire teritorije Nila. Političke granice povučene nekoliko vekova kasnije podelile su tradicionalna etnička područja Tutsija i Hutua na pet država: Ruandu i Burundi te istočnu kongoansku pokrajinu Kivu, dok rubna područja pripadaju Ugandi i Tanzaniji. Kao pastirski narod s razvijenom vojničkom aristokracijom, Tutsiji su pokorili Hutue i narod Tva te uspostavili feudalnu monarhiju. Ovu teoriju je deo istoričara danas napustilo, oni smatraju kako je savremena etnička podela Ruande proizašla iz socijalnog raslojavanja u pretkolonijalno doba. Kolonizacija u devetnaestom veku dodatno je zbližila skupne identitete zapadnim konceptom nacije i rase. Tako su prvi misionari koji su pohodili središnju Afriku na prelazu u dvadeseti vek Tutsije smatrali tzv. hamitskim narodom zbog visok rasta i svetlije pigmentacije kože, zbog čega su bili "predodređeni" za vladajuću ruandsku rasu, Hutue su zbog srednjeg rasta i jače građe držali bantuidima, dok su pripadnike naroda Tva smatrali delom pigmejske skupine zbog niska rasta i izrazito tamne boje kože. Uoči genocida početkom devedesetih u Ruandi je živelo oko sedam miliona ljudi, od čega je bilo 85 posto Hutua, 14 posto Tutsija te jedan posto pripadnika naroda Tva.

Ruanda je od druge polovine 19. veka bila evropski kolonijalni posed. Nakon Berlinske konferencije 1885. godine pripala je Nemačkoj Istočnoj Africi, a nakon 1. svetskog rata Nemačka je to područje prepustila Belgiji, koja je najpre 1923. dobila mandat Lige naroda nad regijom, a nakon 2. svetskog rata i skrbništvo Ujedinjenih nacija. Postojeća feudalna elita koju su činili Tutsiji, u svojim je rukama držala političku i privrednu moć ruandskog društva, pa je poslužila kao oslonac kolonijalnoj upravi u vladavini nad većinskim stanovništvom. Belgijska uprava je mogućnost obrazovanja i angažmana u kolonijalnoj administraciji pružila isključivo Tutsijima, dok je u socijalnoj podeli Hutuima bila namenjena uloga fizičke radne snage. Posledica takve kolonijalne politike dovela je do njihovog nezadovoljsta podređenim položajem te do sukoba koji je eksplodirao nakon nestanka kolonijalne vlasti.

Hutu nacionalistička partija Parmehutu je 1959. izazvala socijalni revolt koji je bio temelj za stvaranje republike kojom će dominirati Hutui. To je bio uzrok prve faze Ruandanskog građanskog rata u kojem je ubijeno 20.000 Tutsija, a 200.000 je napustilo zemlju. Tada je od tih izbeglica formiran Ruandanski patriotski Front (RPF). Ruanda 1961. dobija nezavisnost od Belgije.

Građanski rat

Ruandanski izbeglički kamp u DR Kongu

Tutska izbeglička dijaspora je do kraja osamdesetih je bila dobro organizovana i vojno i politički. Najveći broj tutsi izbeglica u Ugandi je bio povezan pobedničkim pobunjenicima Nacionalnog Pokreta Otpora tokom Ugandanskog građanskog rata tokom osamdesetih i formira Ruandanski Patriotski Front 1985. kao političku organizaciju.

Dana 1. oktobra 1990. tutsi otpočinju invaziju na Ruandu kako bi se vratili u zemlju. Magazin Kangura koji je bio aktivan od1990. do 1993., je bio instrument za iniciranje etničke mržnje i nasilja hutua nad tutsima. 4. avgusta 1993. pobunjenici i vlada Ruande potpisuju sporazum u Aruši za okončanje građanskog rata. Sporazumom je smanjena moć upravljanja predsednika Ruande Žuvenila Habijarimane koji je bio imao totalnu vlast.

Priprema za genocid

Vladine vođe u tajnosti formiraju i naoružavaju paravojne jedinice Interahamve („Onaj koji se bori zajedno“ na kinjarvanda jeziku) i Impuzamugambi („Onaj koji ima jedinstven cilj“).

11. aprila 1994. general Romeo Dalaire (komandant snaga Ujedinjenih nacija u Ruandi) obaveštava vojnog savetnika generalnog sekretara, major- generala Mauricea Barila o kupovini oružja i planu hutua za uništenje tutsa.

Prema nezvaničnim informacijama oko 1.700 Interhamveovih vojnika j vežbalo u vladinim vojnim kampovima i oni su bili određeni za registrovanje svih Tutsa u Kigaliju.

Inicijalni događaj

Avion u kojem su se nalazili ruandanski hutu predsednik Žuvenal Habijarimana i takođe hutu predsednik Burundija je oboren prilikom sletanja 6. aprila 1994. u Kigaliju. Oba predsednika su poginula. Odgovornost za napad su odbacivali i Hutui i RPF. Hutu ekstermisti su optužili Tutse i iskoristili ga za početak stravičnog genocida.

Genocid

Nacionalni republikanski pokret za demokratiju i razvoj (MRND), koji je vladao Runadom od 1975. do 1994. sa predsednikom Žuvenal Habijarimanom je bila umešana u organizovanju mnogih vidova genocida. Vojska i paravojne grupe Hutua započinju ubistva svih Tutsa i onih koji su bili umereni bez obzira na pozadinu etničku pozadinu. Veliki broj opozicionih političara su takođe bili ubijeni. Mnoge države su evakuisale njihove ljude i zatvorili ambasade kad je nasilje poraslo. Nacionalni radio je podsticao ljude da ostaju u svoje domove, a vladina formirana stanica RTLM je podsticala na napade na Tutse i umerene Hutue. Vojska je postavila stotine blokada na putevima širom zemlje.

Eksterni linkovi

Genocid u Ruandi na Wikimedijinoj ostavi

• Ruandski građanski rat Arhivirano 2011-08-20 na Wayback Machine-u (hrvatski-vojnik.hr)
• Genocide Archive Rwanda Arhivirano 2019-09-24 na Wayback Machine-u
• United Nations International Criminal Tribunal for Rwanda
• Rwanda Commemoration Project: Genocide in Our Time Arhivirano 2017-01-22 na Wayback Machine-u
• Rwandan Genocide Background from the Human Rights Watch
• Rwandan Overview. Committee on Conscience: Rwandan Genocide Arhivirano 2008-09-06 na Wayback Machine-u. United States Holocaust Memorial Museum
• Sexual Violence and Genocide Against Tutsi Women Arhivirano 2007-01-02 na Wayback Machine-u