Alžirski građanski rat

Alžirski građanski rat je bio sukob između alžirske vlade i više međusobno suprotstavljenih islamističkih grupa. Ukupno je poginulo između 150.000 i 200.000 ljudi, a rat je trajao skoro jedanaest godina. Iako je sukob bio završen pobedom vladinih snaga nakon predaje Armije islamskog spasa 2002. godine, povremeno se javljaju manji sukobi sa ostacima pobunjeničkih snaga.

Alžirski građanski rat
Arrêt du processus électoral de 1991 en Algérie.jpg
Vrijeme:26. decembar 19918. februar 2002.
Mjesto:Alžir
Uzrok:Poništavanje izbora, ukidanje stranke Front islamskog spasa i hapšenje njenih članova
Rezultat: Pobeda alžirske vojske
Sukobljene strane
Flag of Alžir Alžirska vlada Islamski oružani pokret (MIA)
Armija islamskog spasa (AIS)
Naoružana islamska grupa (GIA)
Komandanti i vođe
Ali Kafi
Lijamin Zerual
Abdelaziz Buteflika
MIA: Abdelkader Šebuti
AIS: Madani Mezrag
Snaga
140.000 (1994)[1]
124,000 (in 2001)
2.000 (1992)
40,000 (1994)
10,000 (1996)[2]
300-1.000 (2005)
Nepoznato

RatUredi

Sukob je počeo u decembru 1991. kada je alžirska vlada poništila prve parlamentarne izbore u toj zemlji jer su rezultati nakon prvog kruga ukazivali na pobedu Fronta islamskog spasa (FIS). Nakon poništavanja izbora FIS je zabranjen, a hiljade članova stranke je uhapšeno. Kao odgovor na hapšenja pojavilo se nekoliko islamističkih gerilskih grupa, među kojima su se isticale Islamski oružani pokret (MIA) koji je svoje baze imao u planinama i Naoružana islamska grupa (GIA) koja je imala većinu u gradovima Alžira. U početku su pobunjenici napadali policiju i vojsku, ali neke su grupe počele sa napadima na civile. Godine 1994, nakon pregovora između vlade i zatvorenih vođa FIS-a GIA je objavila rat FIS-u i njegovim sledbenicima. Među manjim grupama je došlo do komešanja, a kao novi saveznik FIS-a pojavila se Armija islamskog spasa (AIS).

Predsednički izbori 2004. i amnestijaUredi

Oslobađanje FIS vođa, Madanija i Belhadja, 2003. nije imalo značajnog efekta na situaciju, ilustrujući novo poverenje u vladu koje je produbljeno predsedničkim izborima 2004. Tada je Abdelaziz Buteflika ponovo izabran sa 85 % podrške dve glavne stranke, a glasanje je potvrdilo podršku naroda Buteflikinoj politici prema gerilcima i uspešnom sprečavanju nasilja širokih razmera.

Septembra 2005. nacionalni referendum je održan o amnestiji, sličan zakonu iz 1999, da bi se zaustavilo pravno gonjenje osoba koje se više ne bore i da se pruži kompenzacija porodicama ljudi ubijenih od strane vladinih snaga. Kontroverzna Povelja o miru i nacionalnom oporavku je usvojena sa 97 % podrške i 80 % učešća.[3] Uslovi pod kojim se odvila kampanja u Alžiru su bili napadani od francuske štampe, prvenstveno „Le Mond“ i „L'imanite“.

Pravnik Ali Merabet, na primer, osnivač Somud-a, nevladine organizacije koja zastupa porodice nestalih se protivio Povelji kojom bi se "žrtve naterale na oprost“. Zabrinut je da vreme FIS-a nije prošlo i napominje da, iako ga ljudi ne podržavaju, projekat FIS-a, kojeg poriče kao islamski, još uvek postoji kao pretnja.[4]

Predlog je implementovan Predsedničkim dekretom februara 2006. i usvojen 29. septembra iste godine. Posebno kontroverzno je bilo pružanje imuniteta bivšim gerilcima koji su se sami predali (za sve osim najgorih zločina) i vojnim licima (za bilo koju akciju "branjenja nacije").[5] Prema alžirskim novinama „El Habar“,[6] pod ovim uslovima predalo se preko 400 GSPC gerilaca, a ukupan broj gerilaca 2005. se procenjivao između 300 i 1000.[7] Međunarodna federacija za ljudska prava (FIDH) se protivila amnestiji[8]

Borbe su nastavile da jenjavaju ali stanje opšte opasnosti je bilo na snazi[9] Elementi unutar Fronta nacionalnog oslobođenja (FLN) su predlagali promenu ustava tako da dozvole Butefliki da se kandiduje i treći put.

Vidi jošUredi

ReferenceUredi

LiteraturaUredi

  • Martinez, Luis; translated by Jonathan Derrick (1998). The Algerian Civil War 1990-1998. London: Hurst & Co.. ISBN 978-1-85065-517-6. 
  • Willis, Michael (1996). The Islamist Challenge in Algeria: A Political History. New York: NYU Press. ISBN 978-0-8147-9328-2. 
  • Quandt, William B. (1998). Between Ballots and Bullets: Algeria's Transition from Authoritarianism. Washington DC: Brookings Institution Press. ISBN 978-0-8157-7301-6. 
  • Riccardi, Andrea (1996). Sant'Egidio Rome et le monde. Paris: Beauchesne Editeur. 
  • Impagliazzo, Marco; Giro, Mario (1997). Algeria in ostaggio. Milano: Guerini e Associati. 
  • M. Al-Ahnaf; B. Botiveau; F. Fregosi (1991). L'Algerie par ses islamistes. Paris: Karthala. ISBN 978-2-86537-318-5. 
  • Roger Kaplan, "The Libel of Moral Equivalence" The Atlantic Monthly Boston: August 1998. Vol. 282, Iss. 2; pp. 18, 6 pgs.

Spoljašnje vezeUredi