Izidor Seviljski

Isidor Seviljski (šp. San Isidro ili San Isidoro de Sevilla; lat. Isidorus Hispalensis) je bio seviljski nadbiskup tokom više od tri decenije i smatra se jednim od najučenijih ljudi srednjeg veka. Rođen je 560. godine, a umro je 4. aprila 636. Svi kasniji srednjovekovni istorijski spisi o Hispaniji bazirani su na njegovim delima.

U vreme desintegracije klasične kulture, aristokratskog nasilja i nepismenosti, učestvovao je u konverziji vizigotskih kraljeva arijanaca u ortodoksno hrišćanstvo, prvo zajedno sa svojim bratom, Leandrom Seviljskim, a nakon bratovljeve smrti, i sam. Kao i Leandar, imao je veoma važnu ulogu u Saborima u Toledu i Sevilji. Može se reći da zahvaljujući radu ova dva prosvetitelja, moderni istoričari danas smatraju da je vizigotsko zakonodavstvo, rezultat tih sabora, izvršilo veliki uticaj na začetke parlamentarne države.

Život

Detinjstvo i obrazovanje

Isidor je rođen u Kartaheni, u Hispaniji. Otac mu se zvao Severijan, a majka Teodora. Pripadao je porodici čiji su mnogi članovi učestvovali aktivno u konverziji vizigotskih kraljeva iz arijanizma u katolicizam, i svi su bili proglašeni svecima:

• Leandar, Isidrov stariji brat, bio je njegov direktni prethodnik na funkciji seviljskog nadbiskupa, protivnik vizigotskog kralja, Leovigilda.
• Fulgencije, Isidrov mlađi brat, dobio je na upravu biskupiju u Esihi (šp. Écija; lat. Astigi) na samom početku vladavine pokatoličenog Rekareda.
• Florentina, Isidrova mlađa sestra, kaluđerica, kaže se da je vodila preko 40 manastira.

Kao veoma mlad, Isidor je ostao bez roditelja, te je brigu o njemu preuzeo njegov stariji brat, Leandar. Osnovno obrazovanje Isidor je primio u školi katedrale u Sevilji. U ovoj instituciji, koja je bila prva svoje vrste u Hispaniji, trivijum i kvadrivijum su predavali visokoučeni ljudi među kojima se nalazio i Isidrov stariji brat, nadbiskup Leandar. Isidor je bio napredan učenik i za vrlo kratko vreme ovladao je latinskim, grčkim i hebrejskim jezicima.

Da li je Isidor ikada prihvatio monaški život ili nije, još uvek je otvoreno pitanje, ali iako on sam nikada nije pripadao ni jednom religioznom redu, imao je veoma visoko mišljenje o njima i veoma ih je cenio. Nakon smrti svog brata, Leandra (600), postao je seviljski nadbiskup.

Seviljski nadbiskup

Spomenik Isidoru Seviljskom ispred Narodne biblioteke u Madridu

Nakon Leandrove smrti, Isidor ga je nasledio na mestu nadbiskupa Sevilje. Vreme u kom je Isidor bio nadbiskup bilo je vreme desintegracije i tranzicije. Stare institucije klasičnog obrazovanja Rimskog carstva brzo su nestajale. Shvativši da i duhovna i materijalna dobrobit jednog naroda zavisi od potpune asimilacije stranih elemenata, Isidor je započeo rad na što većem približavanju raznih naroda koji su tad živeli u Hispaniji. Radio je na zadobijanju arijanskih kraljeva i njihovom preobraćenju u ortodoksno hrišćanstvo, međutim takođe je radio i na poboljšanju obrazovanja. Osnovao je školu u Sevilji u kojoj je on sam predavao. Na provincijalnim i narodnim saborima je igrao značajnu ulogu, pogotovu u Toledu (589), Sevilji (619) i opet u Toledu (633), saborima koji su doprineli korenitim promenama u organizaciji crkve u Hispaniji. Izuzetno obrazovan, sa savršenim poznavanjem latinskog, Isidorova intelektualna radoznalost ga je navela na sažimanje svojih ogromnih znanja u enciklopedijsku formu.

Sabori u Toledu i Sevilji

Veliki posao u preobraćenju Vizigota započeo je Isidorov brat Leandar na Trećem saboru u Toledu 589. godine. Kralj Rekared je na tom saboru zvanično prihvatio hrišćansku ortodoksiju, i anatemisao Arija i njegovu doktrinu. Mada je kraljevo odbacivanje arijanstva u početku bilo praćeno pobunama u Septimaniji i Luzitaniji, ubrzo su mnogi arijanski biskupi i plemići su sledili Rekaredov primer.

Sam Isidor je predsedavao Drugom saboru u Sevilji (619) u vreme kada se na vizigotskom prestolu nalazio Sisebut. Ovom saboru nisu prisustvovali samo hispanski prelati, već i prelati iz Narbona i Galije. Akti ovog sabora su potvrdili ortodoksnu koncepciju Hristovog odnosa prema Ocu nasuprot arijanstvu.

Četvrti sabor u Toledu održan je 633. godine, u prisustvu kralja Sisenanda i Isidor, iako već u poodmaklim godinama, je ponovo lično presedavao. Značaj ovog sabora je u tome što su se na njemu donele važne odluke koje će doprineti korenitoj promeni organizacije crkve na tlu današnje Španije. Po zaključcima sabora crkva je bila slobodna i nezavisna ali je ipak polagala zakletvu vernosti vladajućem kralju vizigota. Podčinjenost rimskom episkopu tj. papi se nigde ne spominje. Izglasano je 29 novih kanona u vezi sa disciplinom i administracijom Crkve, osam ih se odnosilo na monahe i pokajnike, deset na Jevreje, i osam na robove kojima je Crkva dala slobodu. Ipak, najznačajnije odluke se odnose na rešavanje pitanja organizacije škola koje je sada svaki biskup morao da otvori pri svom episkopskom sedištu. Za obavezne predmete su smatrani grčki, hebrejski i sedam slobodnih veština. Takođe, ohrabreno je i izučavanje prava i medicine.

Dela

Opera omnia, 1797

Isidor Seviljski je bio jedan od najznačajnijih i najučenijih ljudi na tlu Španije onog doba. Govorio je tečno grčki, latinski i hebrejski. Njegova dela otkrivaju svestranog i elokventnog autora koji je u svom liku predstavljao skup svih nauka tog vremena.

Njegova dela, koja su mnogobrojna i uključuju veoma veliki broj tema - nauka, pravo, istorija ili teologija - prilično su nesistematična i nekritična, i svode se na prepričavanje i opisivanje primarnih izvora koji su u to doba bili pristupačni. Ipak, delo Isidora Seviljskog je poslužilo da se antička misao na kakav takav način sačuvaju antička znanja kroz Srednji vek. Jezik kojim se koristi je latinski sa velikim uticajima narodnog jezika, začetka današnjeg španskog. Pisao je mnogo, bio je odličan poznavalac Biblije što je u svojim delima više puta dokazao, međutim, bio je više reproduktivan nego originalan pisac. Njegova najvažnija dela su:

Etimologije (lat. Etymologiae) ili Porekla (lat. Orgines)je prema Brauliju i Ildefonsu, njegovo poslednje delo. Sastoji se od 448 poglavlja razvrstanih u 20 knjiga, i obrađuje široku lepezu nauka na veoma sažet, metodičan i pristupačan način. Isidor je u stvari, kroz objašnjenje porekla i korena reči, pokušao da sastavi kratak presek univerzalnih znanja, u stvari prvu srednjevekovnu enciklopediju. Za doba u kom je živeo, ovo delo je bilo od neprocenjive vrednosti. Teme obrađene u knjigama su sledeće:

1. Gramatika u 44 poglavlja koja sadrža ogromnu količinu informacija opisanu na pristupačan način.
2. Retorika i dijalektika, u 31 poglavlju.
3. Četiri matematičke nauke:aritmetika (9 poglavlja), geometrija (5 poglavlja), muzika (9 poglavlja) i astronomija (48 poglavlja).
4. Medicina u 13 poglavlja.
5. Pravo u 27 poglavlja. Vreme u 12 poglavlja.
6. Crkvene knjige i pozivi, 19 poglavlja.
7. O Bogu, anđelima i drugim zapovedima za vernike, 14 poglavlja.
8. O Crkvi i raznim sektama, 11 poglavlja.
9. Jezici, narodi, kraljevstva, ratovi, građani i odnosi, 7 poglavlja.
10. Sadržaj po alafabetskom redu i objašnjenje etimologije nekih reči. S današnje tačke gledišta, mnoga etimološka objašnjenja koja je Isidor dao su naivna i naučno nezasnovana.
11. O ljudima i predosećajima u 4 poglavlja.
12. O životinjama u 8 poglavlja.
13. O Univerzumu (setu) u 22 poglavlja.
14. O Zemlji i njenim delovima u 9 poglavlja.
15. Građevine, pregled zemljišta, puteva itd. u 16 poglavlja.
16. Mineralogija, stene, težine, mere i metali u 27 poglavlja.
17. Poljoprivreda u 11 poglavlja.
18. Rat i ratne igre u 69 poglavlja.
19. Brodovi, arhitektura, razne vrste odeće, u 34 poglavlja.
20. Hrana, oruđa za domaćinstvo i poljoprivredu, kočije, uzde, itd. u 16 poglavlja

Istorija Gota, Vandala i Sveva (lat. Historia de regibus Gothorum, Vandalorum et Suevorum). Od svih Isidorovih dela, istoriografska dela imaju najveću praktičnu vrednost. Ovo delo je jedan od glavnih izvora o životu Vizigota. Na osnovu njegove Istorije baziralo se svo kasnije pisanje istorijskih dela u srednjovekovnoj Španiji. Iako prema dr Hugu Hercbergu (nem. Hugo Hertzberg) Isidor nije ni posedovao veliki materijal, niti ono što je imao, koristio na pravilan način jer je njegov izbor i raspored podataka često loš, a hronološki red događaja često zanemarivan. Međutim, i pored svih ovih zamerki, pojedini delovi istorije Gota su od neprocenjive vrednosti. Počev od Eurihove vladavine pa tokom prilično dugog perioda, Isidor je jedini izvor o životu Vizigota. Samo zahvaljujući njemu, danas znamo za Eurihov zakonik, kao i o vladavini Gesaliha, Teudisa, Teudigisila, Agile i Atanagilda. I vladavini Leovigilda i Rekareda imamo i druge izvore, ali određene informacije koje dodaje Isidor su veoma vredne. Od Rekareda do Svintile, Isidor je opet najbolji, a ponekad i jedini izvor.S druge strane, što se tiče istorije Vandala i Sveva, njegovi spisi su gotovo bez istorijske vrednosti, jer postoje drugi, verniji izvori.

Druga dela

Slede neka od ostalih Isidrovih dela:

• Hronika (lat. Chronicon) je kratak pregled istorije od nastanka sveta do vladavine cara Iraklija i kralja Sisebuta.
• O prirodi stvari (lat. De Natura Rerum Liber) je jedan od najpoznatjih Isidorovih traktata, posvećen vizigotskom kralju Sisebutu. Ovde Isidor raspravlja o prirodi — suncu, mesecu, zvezdama, godišnjim dobima, ravnodnevnici, planetama, vodi i dr.
• O crkvenim dužnostima (lat. De Ecclesiasticis Officiis) govori o dužnostima crkvenih lica i crkve, o crkvenim pravilima, zaređenju, dužnostima vikara, prezbitera, vratara, isterivača đavola, devica, udovica, udatih i oženjenih, krđtenju, veri, pričešću i dr.
• O znamenitim ljudima (lat. De Viris Illustribus liber) je traktat o crkvenim piscima koje je Isidor smatrao bitnima. Traktat obrađuje 46 ličnosti, a Brulije je dodao i samog Isidora u izdanju koje je on pripremao (lat. Praenotatio librorum S. Isidori a Braulione edita). Među 46 ličnosti su i papa Grgur, Isidorov brat, Leandar, đakon Makrobije, Ilarion iz Arla, Maksim iz Saragose. Ovo delo predstavlja vredan sažetak važnih događaja iz crkvene istorije.
• Monaška pravila (lat. Regula Monachorum), ovaj traktat je neke naveo da pomisle da je Isidor pripadao benediktinskom monaškom redu, međutim, ne postoji dovoljno dokaza za takvu tvrdnju.
• Sinonim lamenta duše grešnika (lat. Synonyma de lamentatione animae peccatricis), jedno od najčudnijih Isidorovih dela napisanih u ovliku monologa.
• O katoličkoj veri i Novom Zavetu protiv Jevreja (lat. De Fide Catholica ex Veteri et Novo Testamento contra Judaeos), traktat o Hristu, upućen njegovoj sestri, Florentini, očigledno napisan na njen zahtev.

Značaj

Isidor je bio među poslednjim hrišćanskim učenjacima latinskog Zapada koji je poznavao antičku filozofiju. Njegove Etimologije su sačuvale brojne reference i izvode iz raznih danas izgubljenih antičkih dela. Sa druge strane, popularnost i ugled Isidorove enciklopedije su bili toliki da su neka dela, upravo zbog dostupnosti Etimologija, verovatno zanemarena i zaboravljena. Njegov savremenik i prijatelj, Braulion Saragoski smatrao ga je za čoveka koga je Bog poslao kako bi sačuvao iberijske narode od varvarskih plima koje su pretile da izbrišu ostatke antičke učenosti. Osmi sabor u Toledu (653) je Isidora opisao ovim rečima: "Taj neverovatni doktor, poslednji ukras Pravoverne crkve, najučeniji čovek nedavne prošlosti, uvek neka se oslovljava sa poštovanjem."

Isidorove Etimologije bile su najpopularnija srednjovekovna kompilacija i do 12. veka i pojave prevoda klasičnih dela sa arapskog praktično jedini izvor preko koga je latinska Evropa poznavala Aristotela i druge helenske klasike. U vreme renesanse, Etimologije su i dalje bile popularne tako da se između 1470. i 1530. pojavilo najmanje deset štampanih izdanja. Rimokatolička crkva je 1598. kanonizovala Isidora, a 1722. ga uvrstila na listu doktora tj. velikih učitelja crkve na kojoj su pre njega upisani Jeronim, Avgustin, Ambrozije Milanski, Grgur Veliki, Atanasije Aleksandrijski, Vasilije Cezarejski, Grigorije Niski, Jovan Zlatousti, Bonaventura i Toma Akvinski.

Povezano

• Arijanizam
• Vizigoti
• Hrišćanstvo

Vanjske veze

Izidor Seviljski na Wikimedijinoj ostavi

• Etimologije, kompletan tekst na latinskom
• Istorija Gota, Vandala i Sveva, na latinskom

Kodeks Sangalenses. Stranica knjige Sententiae libri tres iz 9. veka Arhivirano 2007-12-15 na Wayback Machine-u

• Red sv. Isidra Seviljskog
• Jones, Peter. "Patron saint of the internet" Arhivirano 2008-05-01 na Wayback Machine-u.27. avgust, 2006
• Shachtman, Noah. "Searchin' for the Surfer's Saint".25. januar, 2002