Polimeri su prirodne ili vještačke materije koje se sastoje od velikih molekula sačinjenih od povezanih serija ponovljenih jednostavnih monomera.

Struktura polipropilena

Tipovi polimera

uredi

Prirodni polimeri su: proteini, celuloza i drugi. Veštački polimeri se još nazivaju i sintetičke smole. Polimeri su visokomolekularna jedinjenja čiji se molekuli sastoje od nekoliko stotina ili nekoliko hiljada molekula. Ovako velike molekule se nazivaju makromolekulama. Termoplastični polimeri su: polietilen, polivinilhlorid, polimetilakrilat, polivinilacetat i poliizobutilen. Termostabilni polimeri su: fenolaldehidi, epoksidi, poliestri, poliuretani i silicijum-organski polimeri. U polimere spadaju i kaučuk i guma.

Osobine polimera

uredi

Polimerizacija predstavlja reakciju dobijanja polimera iz odgovarajućih monomera. Struktura polimera je u općem slučaju amorfna, što znači da u okviru ovih supstanci ne postoji neki pravilan raspored čestica koje grade polimer. Modifikacijom polimera, postignutom na razne načine, dobija se širok spektar materijala koji nose opšti naziv plastične mase. Polimere proučava nauka o materijalima.

Metode sinteze polimera

uredi

Za sintezu makromolekularnih spojeva iz monomera koriste se dvije metode: polimerizacija i polikondenzacija. Polimerizacija je poseban slučaj reakcije adicije i odnosi se na spajanje velikog broja monomernih molekula, koje posjeduju višestruku vezu bez izdvajanja sporednih produkata. Zbog toga monomer i polimer imaju isti elementarni hemijski sastav. Polikondenzacija je u suštini proces supstitucije kod kojeg se polimer stvara uz izdvajanje sporednih produkata, najčešće malih molekula (npr. H2O, NH3). Kod polikondenzacije monomeri moraju sadržavati najmanje dvije funkcionalne grupe. Produkt polikondenzacije ima različit elementarni sastav od polaznih monomera.

Povezano

uredi

Literatura

uredi
  • Cowie, J. M. G. (John McKenzie Grant) (1991). Polymers: chemistry and physics of modern material. Glasgow: Blackie. ISBN 0-412-03121-3. 
  • Ezrin, Myer. (1996). Plastics failure guide : cause and preventio. Munich ; New York: Hanser Publishers : Cincinnati. ISBN 1-56990-184-8. 
  • Lewis, P. R. (Peter Rhys); Reynolds, Ken.; Gagg, Colin. (2004). Forensic materials engineering : case studi. Boca Raton: CRC Press. ISBN 0-8493-1182-9. 
  • Wright, David C. (2001). Environmental Stress Cracking of Plastics. RAPRA. ISBN 978-1859570647. 
  • Lewis, Peter Rhys (2010). Forensic polymer engineering : why polymer products fail in service. Cambridge [etc.]: Woodhead Publishing. ISBN 1-84569-185-7. 
  • Workman, Jerome; Workman, Jerry (2001). Handbook of organic compounds: NIR, IR, Raman, and UV-Vis spectra featuring polymers and surfactants. San Diego: Academic Press. ISBN 978-0-12-763560-6. 
  • Manfred D. Lechner, Klaus Gehrke, Eckhard H. Nordmeier: Makromolekulare Chemie. Ein Lehrbuch für Chemiker, Physiker, Materialwissenschaftler und Verfahrenstechniker. 3. überarbeitete und erweiterte Auflage. Birkhäuser, Basel u. a. 2003, ISBN 3-7643-6952-3.
  • J. Kahovec, R. B. Fox, K. Hatada: Nomenclature of regular single-strand organic polymers (IUPAC Recommendations 2002). In: Pure and Applied Chemistry. 74, 10, 2002, S. 1921–1956, DOI:10.1351/pac200274101921, online-Fassung.
  • Ulf W. Gedde: Polymer Physics. Chapman & Hall, London u. a. 1995, ISBN 0-412-62640-3.
  • H. Cherdron, F. Herold, A. Schneller: Technisch wichtige temperaturbeständige Polymere, Chemie in unserer Zeit, 23. Jahrg. 1989, Nr. 6, S. 181–192, ISSN 0009-2851.
  • Klaus Menke, Siegmar Roth: Metallisch leitfähige Polymere I und II, Chemie in unserer Zeit, 20. Jahrg. 1986, Nr.1, S. 1–10, Nr. 2, S. 33–43, ISSN 0009-2851.
  • Michael Dröscher (1976). „Ordnungszustände in Polymeren”. Chemie in unserer Zeit 10 (4): 106–113. DOI:10.1002/ciuz.19760100403. ISSN 0009-2851. 
  • Dietrich Braun (2012). „Der lange Weg zum Makromolekül – Polymerforschung vor Hermann Staudinger”. Chemie in unserer Zeit 46 (5): 310–319. DOI:10.1002/ciuz.201200566. 

Vanjske veze

uredi