Otvori glavni meni

Autoritativno učenje (ili konačno učenje) je ranohrišćanski apokrifni spis otkriven u 20. vijeku okviru knjižnice Nag Hamadi.[1]

Autoritativno učenje žestoko napada univerzalno hrišćanstvo oličeno u crkvi biskupa.[2]

SadržajUredi

Spis saopštava priču o duši koja je došla s neba, iz »punoće bića«[3], ali kad je ona »bačena u telo«[4], osetila je čulnu želju, strasti, mržnju i zavist. Pejgels smatra da ova priča ukazuje i na šire društveno značenje, odnosno da govori o borbi onih koji su duhovni, bliski duši, protiv onih koji su joj strani.[2]

Pisac objašnjava da su neki koji su se zvali »naša braća«, koji su tvrdili da su hrišćani, u stvari bili nepripadnici. Mada im je »reč bila propovedana«[5] i oni su čuli »zov«[6] i vršili činove bogosluženja, ti samozvani hrišćani bili su »gori nego pagani«[7], koji su imali izgovor za svoje neznanje.

Prvo, autor optužuje ove hrišćane da »ne tragaju za Bogom«.[8] Pisac shvata Isusovu poruku ne kao nuđenje zbira odgovora, nego kao ohrabrenje da se upusti u proces traženja: »tragaj i istražuj staze kojima bi trebalo da ideš, jer ništa drugo nije tako dobro«.[9] Racionalna duša čezne da...

...vidi svojim umom, vidi svoje bližnje i sazna o svom korenu ... kako bi mogla primiti ono što je njeno.[10]

Autor izjavljuje da takva potraga duše na kraju ipak postiže ispunjenje:

... racionalna duša koja se zamorila tragajući — saznala je o Bogu. Naprezala se istražujući, podnoseći telesne tegobe, zamarajući noge idući za evanđelistima, učeći o Onome koji je nedokučiv ... Ona se odmarala u onome koji je smiren. Ona je ležala u bračnoj sobi. Jela je hranu sa gozbe za kojom je žudela ... Našla je što je tražila.[11]

Pravi hrišćani idu njenim putem. Međutim, crkveni hrišćani ne traže:

Oni — koji su neznalice — ne tragaju za Bogom ... ne istražuju o njemu. Nerazuman čovek čuje zov, ali ne zna kuda ga zovu. I on nije pitao, za vreme propovedi, »Gde je hram u koji treba da idem i da se molim?«[12]

Oni koji jedino veruju propovedi koju čuju, ne postavljajući pitanja, i koji prihvataju ponuđeno bogosluženje, ne samo da ostaju neznalice, nego »ako naiđu na nekoga ko se raspituje za spasenje« [13], odmah preduzimaju korake da ga cenzurišu i ućutkaju. Pored toga, ti »neprijatelji« tvrde da su oni »pastiri« duša:

Oni misle »mi smo njen pastir koji je hrani.« Ali oni nisu shvatili da ona zna drugi način koji je skriven od njih. Taj njen pravi pastir učio ju je gnozi.[14]

Upotrebljavajući uobičajenu reč za biskupa (poimen - »pastir«), autor očigledno misli na pripadnike sveštenstva, koji ne shvataju da istinski hrišćanin ima direktan pristup Hristu, istinskom pastiru duše, i nije mu potrebno njihovo vođstvo.[2] Niti ti takozvani pastiri shvataju da prava crkva nije vidljiva, nego da »ona ima nevidljivo, duhovno telo« [15] — što znači njoj pripadaju samo duhovni.

Povrh svega, ti »nepripadnici« su pili vino, imali polne odnose i bavili se običnim poslovima kao pagani. Da bi opravdali svoje ponašanje, ugnjetavali su i klevetali one koji su postigli gnozu i koji su upražnjavali potpuno odricanje. Autor izjavljuje:

Oni nas ne interesuju kad nas (blate). I mi ne obraćamo na njih pažnju kad nas proklinju. Kad nam bacaju sramotu u lice, mi ih gledamo i ne govorimo. Jer oni rade svoj posao, a mi idemo gladni i žedni.[16]

IzvoriUredi

  1. Izvorni koptski tekstovi (Konačno učenje, uvod: George W. Macrae)
  2. 2,0 2,1 2,2 Elejn Pejgels - Gnostička evanđelja (scribd)
  3. Autoritativno učenje 22.19 (passim), u: NHL 278 i dalje.
  4. Ibid., 23.13—14, u NHL 279.
  5. Ibid., 34.19, u: NHL 283.
  6. Ibid., 34.4, u: NHL 282.
  7. Ibid., 34.12—13, u: NHL 282.
  8. Ibid., 33.4—5, u: NHL 282.
  9. Ibid., 34.20—23, u: NHL 283.
  10. Ibid., 22.28—34, u: NHL 278.
  11. Ibid., 34.32—35.16, u: NHL 283.
  12. Ibid., 33.4—34.9, u: NHL 282.
  13. Ibid., 33.16—17, u NHL 282.
  14. Ibid., 32.30—33.3, u: NHL 282.
  15. Ibid., 32.30—32, u: NHL 282.
  16. Ibid., 27.6—15, u: NHL 280.

Vidi jošUredi

Vanjske vezeUredi