Semai (narod)
Za ostala značenja, vidi Semai (ostrvo).
Semai zajednica se nalazi u centru Malajskog poluostrva u Jugoistočnoj Aziji. U 2007. godini je njihova populacija procenjena na oko 43 500 ljudi. Semai su naročito poznati po nenasilnom i mirnom načinu života. [2]
| Orang Semai Mai Semai/Darat | |||
|---|---|---|---|
 | |||
| Ukupna populacija | |||
|
34,248[1] | |||
| Regioni sa značajnim brojem pripadnika | |||
| |||
| Jezik/ci | |||
| Semai, malajski | |||
| Religija | |||
| šumska i prirodna duhovnost (oblik animizma) sa određenim uticajem islama | |||
| Srodne etničke grupe | |||
| Semang, Senoi i Proto Malajci |
Semai žive u malim grupama, koje retko imaju više od 100 članova i preživljavaju zahvaljujući poseci i spali poljoprivredi, lovu, ribolovu i prikupljanju. Njihova socijalna organizacija se odlikuje ekstremnim egalitarizmom. Poglavica (koji može biti i ženski) u određenoj meri ima moralni autoritet, ali kao vođa nema nikakvu zvaničnu moć. [2]
Njihovu mirnu narav antropolozi Denan i Robarček su pokušali da objasne kroz nekoliko terenskih istraživanja. Semai ljudi smatraju za sebe da su nenasilni narod, a pojedinci vide sebe kao nenasilne osobe. Štaviše, izuzetno se plaše bilo kakvog nasilja. Agresiju uopšte ne shvataju kao moguću vrstu ponašanja. Odrasli ne napadaju jedni druge i deca nisu fizički kažnjavana.[3]
Akulturacija nenasilja uredi
Tokom odrastanja, u procesu akulturacije, Semai deca usvajaju nenasilne stavove i šablone ponašanja. U njihovom socijalnom učenju posebno je bitna uloga okoline, u kojoj deca imaju priliku da vide izuzetno mali broj naznaka agresije. Deca usvajaju određene nenasilne vrednosti, stavove i verovanja od starijih, kao što je npr. verovanje da fizičko kažnjavanje kod deteta može prouzrokovati bolest i smrt.[3]
Sistem verovanja uredi
Semai vide svet kao prepun opasnosti, od kojih je većina van ljudske kontrole. Veruju da postoje dobri i loši duhovi. Dobre duhove nazivaju gunik i veruju da ih oni štite od loših duhova – mara’, koji napadaju ljude i uzrokuju povrede, bolesti i smrt. Smatraju da u opasnom svetu jedini način zaštite imaju jedni od drugih u zajednici. Emotivna i materijalna podrška, kao i pripadnost, tj. održavanje međusobnih harmoničnih odnosa, su dve osnovne vrednosti kod Semaia.[3]
Kultura uredi
U socijalnoj strukturi Semaia ne postoji striktna podela poslova na muške i ženske. Svu hranu dele između sebe. Formalne ceremonije uzatvaranja braka nemaju, nego, ako dvoje ljudi počnu da žive zajedno, smatra se da su muž i žena, a ako prestanu da spavaju i jedu zajedno, smatra se da su razdvojeni. O deci se brinu do oko druge godine života, kada majka odluči da se posveti drugom poslu. Dete nauči da niko ne reaguje na plač i nasilno ponašanje, te izgubi osećaj zavisnosti od roditelja i obraća se celoj zajednici za podršku.[2]
Pogled na konflikt uredi
Činjenica da su Semai nenasilni ne znači da među njima ne postoje konflikti, nego, da se nasilje ne koristi za rešavanje konflikata. U svakodnevnom životu određeni broj konflikata neizostavno mora da nastane, kao npr. kada su supružnici neverni, koze napadnu nečiju baštu i naprave štetu, neko se uvredi u toku razgovora i sl. Takvi sporovi se nazivaju hal, rečju koja ima izuzetno negativnu konotaciju u njihovom jeziku. Oni se svim snagama trude da izbegnu konflikt i obično će radije tolerisati i žrtvovati lične interese nego da uđu u otvoren sukob.
U slučajevima kada hal ne može da se izbegne, poglavica sazove skup za rešavanje spora, koji nazivaju becharaa’. Osobe među kojima postoji konflikt, njihova porodica i bilo koji član zajednice, koji želi da učestvuje, se skupe u kući poglavice. Na početku svi diskutuju o raznim drugim temama, koje se ne tiču spora. Posle određenog vremena, nekoliko starijih članova u toku podužih monologa podsete prisutne na međusobnu zavisnost članova zajednice i značaj održavanja harmonije i jedinstva. Tada započinje diskusija o konfliktu, u toku koje svi članovi imaju priliku da izraze svoje mišljenje. Becharaa’ traje bez prestanka satima, nekad i danima, ukućani obezbeđuju hranu i dozvoljeno je da ljudi dremaju na podu u toku diskusije. U toku sastanka se ne ispoljava nikakav bes. Poglavica se na kraju obrati učesnicima u konfliktu, upozoravajući na njihovu krivicu u konfliktu i na to kako su mogli da se ponesu drugačije, kako se takvo ponašanje i konflikt ne bi opet ponovili.[3]