Seljački križarski rat

Seljački krstaški rat predstavlja deo Prvog krstaškog rata. Trajao je šest meseci, od aprila do oktobra 1096. Poznat je i pod nazivom Narodni krstaški rat. Pod vođstvom harizmatičnog propovednika Petra Pustinjaka krenula je neobučena seljačka vojska u krstaški rat.

Kretali su se pljačkajući, pa su se usput sukobili u Zemunu, Beogradu i Nišu sa lokalnim stanovništvom. U tim sukobima je stradalo oko 10.000 ljudi. U nestrpljivom pokušaju da pre dolaska glavne krstaške obučene vojske preotmu Nikeju od Turaka pretrpeli su izuzetno težak poraz. Od 20.000 seljačkih krstaša preživelo ih je samo 3.000.

Uvod

Papa Urban II planirao je da se krene u krstaški rat 15. avgusta 1096., ali mesecima pre toga skupile su se brojne neočekivane vojske seljaka i vitezova nižeg stepena. Te vojske se krenule prema Jerusalimu po svom vlastitom nahođenju. Seljaci su siromašili i trpeli godinama pre 1096. razne teškoće, kao što je suša, glad i razne bolesti. Oni su u krstaškom ratu videli izlaz iz teškoća, u kojima su se nalazili.

Pored toga tokom 1095. pojavio se čitav niz meteoroloških pojava, kao što su meteorski rojevi, aurore, pomračenje meseca i pojava komete. Sve ih je to uveravalo u božanski blagoslov za njihov pohod.

Pred koncil u Klermonu 1095. pojavio se jedan pokret, koji je verovao da je kraj sveta blizu. Dolazilo je do masivnih hodočašća.

Na koncilu u Klermonu 1095. papa i biskupi pozivaju na krstaški rat za oslobođenje Jerusalima. Odziv na papin poziv da se krene u krstaški rat bio je neočekivano velik. Papa je očekivao nekoliko hiljada vitezova. Međutim odazvalo se oko 100.000 uglavnom neobučenih boraca, uključujući mnogo žena i dece.

Duhovni vođa pokreta je bio harizmatični monah i nenadmašni orator Petar Pustinjak iz Amijensa. Jahao je magarca i oblačio se prostom odećom. On je duž severne Francuske i Flandrije propovedao krstaški rat. Tvrdio je da ga je sam Hrist postavio da propoveda krstaški rat. Veruje se da se vojska Petra Pustinjaka uglavnom sastojala od nepismenih seljaka, koji nisu znali kuda idu i gde je Jerusalim. Iako se većina vojske sastojala od seljaka neobučenih za borbu, bilo je i dobro treniranih vitezova nižeg ranga, koji su ih vodili.

Petar Pustinjak pokazuje krstašima put za Jerusalim

Valter i Francuzi

Petar je skupio svoju vojsku u Kelnu 12. aprila 1096. Tu je nameravao da se zaustavi, da propoveda Nemcima i da skupi još krstaša. Francuzi su bili nestrpljivi i nisu želeli čekati Petra i Nemce, pa je nekoliko hiljada francuskih krstaša krenulo pod vođstvom Valtera San Avoara. Ta grupa je stigla u Mađarsku 8. maja, prošla kroz Mađarsku i došla do Beograda, gde je bila granica Vizantije.

Beogradski komadant nije znao što da čini s njima. Nije imao zapovest kako da postupa, pa im zabranjuje da prođu. Krstaši su harali i pljačkali okolo tražeći hranu. Pri tome je bilo okršaja sa beogradskim garnizonom, a 16 Valterovih ljudi je pokušalo da pokrade pijacu u Zemunu. Sa njih je skinut oklop i odeća, pa su to obesili na zemunskoj tvrđavi. Konačno su bili pušteni da prođu do Niša, gde su snabdeveni i gde su čekali dalja uputstva o dozvoljenom prolazu. Pri kraju jula su stigli u Konstantinopolj.

Od Kelna do Konstantinopolja

Petar i ostali krstaši krenuli su oko 20. aprila. Oko 20.000 je odmah krenulo, dok će druga grupa krenuti kasnije. Kad su došli do Dunava, jedan deo vojske odlučuje da krene brodom niz Dunav, a veći deo nastavlja kopnom do Mađarske, pa kroz Mađarsku do Beograda.

Ubistva u Zemunu i palež Beograda

U Zemunu krstašima postaje sumnjivo jer su videli obešene krstaške oklope od Valterovih ljudi. Posle svađe o ceni nekih cipela izbija pobuna i sveopšti napad na Zemun u kome krstaši ubijaju 4.000 Mađara. Prelaze Savu posle borbi sa beogradskom vojskom. Građani su napustili Beograd, a krstaši su ga popljačkali i zapalili.

Posle sedam dana 3. jula dolaze do Niša, gde im komadant Niša obećava pratnju do Konstantinopolja i hranu, ali ako odmah krenu. Petar je obećao da će krenuti i sledeće jutro je krenuo. Međutim nekoliko Nemaca se posvađalo usput sa lokalnim stanovništvom i zapalili su jedan mlin, što se pretvorilo u sukob, koji Petar nije mogao kontrolisati. Celi niški garnizon je krenuo u okršaj sa krstašima i potpuno ih dotukao. Krstaši su izgubili četvrtinu ljudi. Preostali su se pregrupirali tek kod Bele Palanke. U Sofiji se 12. jula sreću sa vizantijskom pratnjom, koja ih vodi do Konstantinopolja. U Konstantinopolj stižu 1. avgusta.

Raspad vođstva

Vizantijski car Aleksije I Komnin nije znao što da radi sa takvom neobičnom i neočekivanom vojskom. Prevezao ih je preko Bosfora do 6. avgusta. Aleksije Komnin je upozorio Petra da se ne upušta u borbu sa Turcima, dok ne stigne glavnina krstaša, koji su još bili na putu.

Petru se pridružuju Francuzi pod vođstvom Valtera San Avoara i brojni italijanski krstaši. Kad su se našli u Aziji pljačkali su gradove, dok nisu došli do Nikomedije. Tu je izbio sukob Nemaca i Italijana na jednoj strani sa Francuzima na drugoj. Nemci i Italijani biraju vođu Rajnalda, dok kod Francuza Žofri Burel preuzima komandu. Petar Pustinjak je time izgubio kontrolu nad krstaškim pohodom.

Ponižavajući poraz Seljačke krstaške vojske (minijatura iz 1490)

Teški poraz protiv Turaka

Aleksije Komnin je molio Petra Pustinjaka da čeka glavnu vojsku sa prinčevima, ali Petrov autoritet je bio izgubljen. Krstaši su se dalje kretali dok Francuzi nisu došli do Nikeje, jakog i važnog turskog uporišta. Francuzi su pljačkali po okolici. Nemci sa 6.000 krstaša zauzimaju Herigordon i koriste ga kao bazu.

Turci šalju veliku vojsku protiv Herigordona i nemačkih krstaša u njemu. Turci zauzimaju 29. septembra jedini izvor vode za napajanje grada Herigordona. Posle osam dana iznureni žeđu krstaši su se predali. Ko nije hteo od zarobljenih da pređe na islam ubijen je, a oni koji su prešli prodani su kao roblje.

Ostalo živo samo 3.000 od 20.000 krstaša

Turski špijuni su širili priče po krstaškom logoru, da su Nemci ne samo zauzeli Herigordon, nego i Nikeju. To je izazvalo oduševljenje i požurili su da učestvuju u grabežu i pljački. Naravno Turci su postavili zasedu kraj puta za Nikeju.

Kada je stigla prava vest što se desilo u Herigordonu, zavladala je panika. Petar Pustnjak je tada bio na putu za Konstantinopolj da dobije snabdevanje. Većina vođa se zalagala da pričekaju Petra. Ali Žofri Burel je zapalio mase govorom da je kukavički čekati i da trebaju udariti na Turke. Njegova volja je nadvladala ostale.

Cela vojska od 20.000 krstaša krenula je 21. oktobra prema Nikeji. Žene, decu i starije su ostavili u logoru.

Pet kilometara od logora na mestu gde put ulazi u usku šumovitu dolinu Turci su postavili zasedu. Kad su Turci napali nastupila je panika i dali su se u beg. Oni koji su se borili su pobijeni. Samo 3.000 sa Žofri Barelom sklonilo se u jedan stari napušten zamak. Vizantijska vojska ih je spasila opsade. Te 3.000 su bili jedini preživeli od 20.000 krstaša.