Mislim, dakle jesam
Cogito, ergo sum („mislim, dakle jesam“) je filozofski iskaz Renea Dekarta koji je postao fundamentalni element zapadne filozofije.
Preteče uredi
Pre Dekarta, već je sveti Avgustin zasnovao saznanje na samoizvesnosti mišljenja, npr. u „De trinitate“ (X 10, 14):
„Ko otuda sumnja iz ma kojeg drugog razloga, ipak ne može sumnjati u sve: da živi, seća se, poima, hoće, misli, zna, prosuđuje; jer inače ne bi mogao sumnjati ni u šta.“
Prema Avgustinu, čovek može sumnjati u sve, ali je bar siguran u svoju egzistenciju. Ako sumnja u postojanje drugih predmeta i postojanje boga, činjenica njegove sumnje pokazuje da on sam postoji, jer u protivnom ne bi mogao da sumnja.[1]
Jedan od Aviceninih argumenata o prirodi duše postulira odraslog čovjeka koji iznenada stupa u postojanje, lebdeći u praznom prostoru, prekrivenih očiju i razdvojenih udova. Ovaj „leteći čovjek“ ne bi raspolagao nikakvim čulima, ali bi svejedno bio svestan svog postojanja. Smatra se da ovaj argument anticipira Dekartov cogito ergo sum.[2]
Dekartovo shvatanje uredi
Dekart je osnovni stav svoje metafizike najpre formuliše u delu Rasprava o metodi 1637. godine, te razrađuje u delu Meditacije o prvoj filozofiji. Njegovo stajalište pretpostavlja sumnju u sve (de omnibus dubitandum) osim u subjekt koji misli, odnosno sumnja.
Dekart proteže sumnju i na postojanje samog tela i vanjskog sveta, jer nalazi da neki zloduh može u nama stvoriti takve slike i utiske.[3] Ako možemo zamisliti da u svijetu ničega nema, nikakvog neba, nikakve zemlje, nikakvih duhova, nikakvih tijela, Dekart se pita: nema li ni mene sama?[4] No, on zaključuje: iako me obmanjivač vara, ja jesam, sve dok mislim da nešto jesam. I koliko god da vara, ne može postići da ne budem ništa. Stoga iskaz: ja jesam, ja egzistiram, nužno jest istinit.[4]
Mišljenje jest; jedino se ono ne može od mene otrgnuti. Ja jesam, ja postojim, sigurno je. A dokle? Naravno, dok mislim; a može pak biti: prestanem li sa svakim mišljenjem, prestajem odmah i sa svim bitkom. [...] Ja sam stoga misleća stvar, to jest duh, duša, razum ili um.[5]
– Dekart
Dekart konačno postavlja granice sumnje nalazom Mislim dakle jesam, čime zaključuje da se u sve može sumnjati, osim u postojanje subjekta koji misli, odnosno sumnja. Tako mišljenje spoznaje samo sebe kao biće i jedina izvesnost bića potiče iz mišljenja.
Drugačija shvatanja uredi
Dekartova pretpostavka da je sa izvesnošću bića u mišljenju istovremeno nađen i misleći subjekt i to kao nematerijalna supstancija (res cogitans), tako da iz „cogito ergo sum“ nastaje neko „sum res cogitans“, često je osporavana.
Prema budističkom shvatanju, iza misli nema onoga ko misli. Sama misao je onaj ko misli. Ako uklonite misao, nemoguće je pronaći onoga ko misli. Ovo budističko stanovište je dijametralno suprotno kartezijanskom „mislim, dakle jesam“.[6]
Izvori uredi
- ↑ Frederik Koplston, Srednjovekovna filozofija (str. 61), Beograd, 1989.
- ↑ Avicena, u Oksfordski filozofski rečnik, Sajmon Blekburn, Svetovi, Novi Sad, 1999.
- ↑ Rene Descartes, Meditacije o prvoj filozofiji (str. 18), Beograd 1998.
- ↑ 4,0 4,1 Rene Descartes, Meditacije o prvoj filozofiji (str. 20), Beograd 1998.
- ↑ Rene Descartes, Meditacije o prvoj filozofiji (str. 21), Beograd 1998.
- ↑ „Valpola Rahula - Cemu je Buda poducavao”. www.yu-budizam.com. Arhivirano iz originala na datum 28. 10. 2009. Pristupljeno 14. 9. 2011.