Sumnja
Sumnja (ili skepsa, dvojba) je stanje nepotpune vere ili poverenja u nekoga ili nešto sta god.[1] U filozofiji, skepsa je metod propitivanja datosti, koji sustvano koriste skeptici.
Psihološki, smatra se da na jačinu sumnje utiču mnoge činjenice, odluke i motivi zbog čega dovodi do kašnjenja donošenja odluke.
U filozofiji uredi
Buda uredi
Govor Kalamama je Budin govor čuven po tome što ohrabruje sumnju, slobodno istraživanje, i propitivanje svih učenja i učitelja.[2] Duh čitavog govora ukazuje na učenje koje je lišeno isključivosti, slepe vere, dogmatizma i netrpeljivosti.
Da, Kalame, normalno je što sumnjate i u nedoumici ste, jer nedoumica je nastala iz onoga što je sumnjivo. Zato, Kalame, ne dajte se zavesti onim što se prepričava, ni što je postalo tradicija; ni tvrdnjama, ni zato što je u skladu sa svetim knjigama, ni logičkim zaključcima i domišljanjima, ni zato što se po svemu čini da je tako, ni zato što vam neko gledište izgleda uverljivo, ni zato što tako kaže isposnik koji vam je učitelj. Tek onda, Kalame, kada sami uvidite da su određene stvari nepovoljne i pogrešne, tek tada ih napustite... A kada sami uvidite da su određene stvari povoljne i ispravne, tek tada ih prihvatite i sledite.[3]
– Buda
Buda posebno insistira na nevezivanju za sopstvena gledišta, i na njihovom lakom napuštanju.[4]
Piron uredi
Starogrčki filozof Piron je prvi poznati filozof koji je doneo Budine ideje u Evropu. On je propovedao napuštanje gledišta i obustavu rasuđivanja radi prevazilaženja patnje i postizanja spokojstva. Osnivač je pironizma, koji je prerastao u skepticizam, uticajan filozofski pravac koji postoji do danas. On je tvrdio:
Ni naša čula ni naša gledišta (doxai) nam ne govore istinu i laž; na njih se ne možemo osloniti. Zato trebamo biti bez gledišta (adoxastoi), bez prijanjanja (aklineis) i nepokolebani (akradantoi), govoreći za svaku stvar da niti jeste, niti nije, niti i jeste i nije, niti ni jeste ni nije.[5]
Dekart uredi
Rene Descartes svoju knjigu Meditacije o prvoj filozofiji počinje sledećim rečima
Dekart dalje svoju sumnju proteže i na samu razliku između sna i jave, koja se nekad sa sigurnošću ne može utvrditi.[6] Usled toga, on zaključuje da su sumnjive fizika, zvezdoznanstvo, medicina i druge slične discipline, koje ovise od razmatranja složenih stvari, dok je nečeg sigurno nesumnjivog u aritmetici, geometriji i njima sličnim, koje se bave prostim i najopštijim stvarima i malo brinu jesu li te stvari u prirodi ili nisu. "Jer, bdio ja ili spavao, dva i tri zajedno jesu pet, a četvorouganik nema više od četiri strane."[7]
Dekart proteže sumnju i na postojanje samog tela i vanjskog sveta, jer nalazi da neki zloduh može u nama stvoriti takve slike i utiske.[8] Dekart konačno postavlja granice sumnje nalazom Mislim dakle jesam, čime zaključuje da se u sve može sumnjati, osim u postojanje subjekta koji misli, odnosno sumnja.
U psihologiji uredi
Sigmund Frojd smatra da iskustvo koje osoba doživi u detinjstvu može da prouzrokuje pojavljivanje sumnje prilikom formiranja ega.
Izvori uredi
- ↑ Rečnik srpskoga jezika. Novi Sad: Matica srpska. 2011. str. 1264.
- ↑ Kovačević 2014: str. 85–87
- ↑ Walpola Rahula: Čemu je Buda podučavao
- ↑ MN 8: Sallekha sutta
- ↑ Beckwith, Christopher I. (2015). Greek Buddha: Pyrrho's Encounter with Early Buddhism in Central Asia. Princeton University Press. str. 22–23. ISBN 9781400866328.
- ↑ Rene Descartes, Meditacije o prvoj filozofiji (str. 16), Beograd 1998.
- ↑ Rene Descartes, Meditacije o prvoj filozofiji (str. 17), Beograd 1998.
- ↑ Rene Descartes, Meditacije o prvoj filozofiji (str. 18), Beograd 1998.
