Afinitet prema elektronu

Afinitet prema elektronu je energija koja se oslobađa (ili veže) pri vezivanju elektrona za atom u gasovitom stanju. Pri tome se dobija negativno naelektrisana čestica - anjon.[1][2]

Najveći afinitet prema elektronu imaju halogeni elementi, a najmanji alkalni metali.[3] Apsolutna vrednost afiniteta prema elektronu raste (ima negativniju vrednostu) u periodi (sleva udesno), a opada u grupi (odozgo nadole). Svi plemeniti gasovi imaju afinitet prema elektronu veći od nule, kao i berilijum, magnezijum i azot.

Proces vezivanja elektrona za atom može se prikazati jednačinom: X(g) + e -> X-(g)

Afinitet prema elektronu određuje se složenim procesima, baš zbog toga tačno su utvrđeni afiniteti prema elektronu samo malog broj elemenata.

Najveći afinitet prema elektronu imaju elementi VIIA grupe - halogeni elementi, čijim atomima nedostaje jedan elektron do stabilne konfiguracije plemenitog gasa. Oni oslobađaju najveću energiju pri vezivanju elektrona u najviši energetski nivo.

IzvoriUredi

  1. Peter Atkins, Julio de Paula (2001). Physical Chemistry (7th edition izd.). W. H. Freeman. ISBN 0716735393. 
  2. Donald A. McQuarrie, John D. Simon (1997). Physical Chemistry: A Molecular Approach (1st edition izd.). University Science Books. ISBN 0935702997. http://pubs.acs.org/doi/abs/10.1021/ed075p545. 
  3. Tatjana Nedeljković, Opšta hemija, Prvi razred srednje škole