Wikipedia

Rukovodstvo

Rukovodstvo je uticaj i proces uticaja na ljude, na način da oni spremno i poletno teže ka ostvarenju skupnih ciljeva. Vođenjem se nastoji postići da zaposlenici rade pouzdano i gorljivo.

Najvažniji činilac rukovodstva jeste sam vođa koji se postavlja na čelo kako bi podstaknuo druge da ostvare postavljene ciljeve.

Osnovno načelo rukovodstvaUredi

S obzirom da ljudi nastoje slediti one koji im, prema njihovom mišljenju, nude sredstva za zadovoljenje njihovih vlastitih ciljeva, to znači da što više menadžeri razumiju ono što motivira podređene i kako ta motivacija djeluje, te što više u proizvođenju svojih akcija koriste to razumevanje, to će, verojatno, biti uspešniji kao vođe.[1]

Veštine rukovodstvaUredi

  • sposobnost uspešnog i odgovornog korištenja moći (bez zloupotrebe)
  • sposobnost razumijevanja da ljudska bića imaju različite motive
  • sposobnost inspiriranja
  • sposobnost podsticanja motivacije.

Stilovi rukovodstvaUredi

Glavni članak: Stilovi vodstva

Svaki menadžer mora imati svoj stil vođstva i sam odlučuje na koji će način voditi organizaciju. Izbor stila vođstva zavisi od:

  • karakteristika vođe
  • sila koje dolaze od podređenih
  • sila koje definišu situaciju.

Situacijski (kontingencijski) pristup rukovodstvuUredi

Uspešnost vođstva se temelji na faktorima šire radne zajednice i stoga je teško reći koji stil vođstva je najbolji. Stil vođstva zavisi od konkretne situacije.

Dva su se naučnika najviše bavila ovim pristupom, Fred Fiedler(en) i Robert House(en).

Fiedlerov situacijski pristupUredi

Fiedler smatra da ljudi postaju vođe ne samo zbog osobnih karakteristika već i zbog različitih situacijskih činioca, te interakcije između vođe i članova skupine. On predlaže dva stila vođstva :

  • stil koji je orijentiran na zadatak
  • stil koji je orijentiran na dobre međuljudske odnose.

Fiedler je identifikovao tri kritične dimenzije koje mogu pomoći pri odabiru najuspješnijeg stila vođstva. To su:

  1. pozicija moći
    • stupanj do kojega moć pozicije omogućuje vođi pridobivanje članova skupine na slaganje s njegovim smjerom → organizacijski autoritet.
  2. struktura zadatka
    • stupanj do kojeg zadatak može biti jasno definiran.
    • stupanj do kojeg se ljudi mogu smatrati odgovornima za taj zadatak.
  3. odnosi vođe i članova skupine
    • najvažnija dimenzija jer se odnosi na stupanj do kojega članovi skupine simpatiziraju, veruju mu i spremni su ga slediti.

Teorija puta do ciljaUredi

House smatra da je osnovna funkcija vođe da pojasni i postavi ciljeve, te da pomogne podređenima da pronađu najbolji put za dosezanje ciljeva i uklanjanje prepreka na tom putu. Bit ove teorije je da vođa utiče na put između ponašanja i ciljeva. To se može postići:

  • definisanjem pozicija i uloga
  • uklanjanjem prepreka postignuću
  • pridobivanjem pomoći članova skupine u postavljanju ciljeva
  • podsticanjem skupne kohezije
  • smanjivanjem stresa i vanjske kontrole.

Ova teorija takođe nije dala odgovor koji stil vodstva je najbolji. Definiše četiri stila vodstva :

  1. podržavajuće vodstvo
    • razmatra potrebe zaposlenih i stvara ugodnu organizacijsku klimu.
  2. participativno vodstvo
    • podređeni mogu utjecati na odluke nadređenih (rezultira povećanom motivacijom).
  3. instrumentalno vodstvo
    • daje podređenima smernice i šta se od njih očekuje.
  4. vodstvo orijentirano na postignuće
    • postavljanje izazovnih ciljeva, traženje poboljšanih rezultata i poverenje da će podređeni ostvariti visoke ciljeve.

IzvoriUredi

  1. ↑ Weihrich, Koontz: Menedžment, MATE, Zagreb

LiteraturaUredi

  • Blake, R.; Mouton, J. (1964). The Managerial Grid: The Key to Leadership Excellence. Houston: Gulf Publishing Co.. 
  • Carlyle, Thomas (1841). On Heroes, Hero-Worship, and the Heroic History. Boston, MA: Houghton Mifflin. ISBN 1-4069-4419-X. 
  • Fiedler, Fred E. (1967). A theory of leadership effectiveness. McGraw-Hill: Harper and Row Publishers Inc.. 
  • Heifetz, Ronald (1994). Leadership without Easy Answers. Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 0-674-51858-6. 
  • Hemphill, John K. (1949). Situational Factors in Leadership. Columbus: Ohio State University Bureau of Educational Research. 
  • Hersey, Paul; Blanchard, Ken; Johnson, D. (2008). Management of Organizational Behavior: Leading Human Resources (9th izd.). Upper Saddle River, NJ: Pearson Education. ISBN 0-13-017598-6. 
  • Miner, J. B. (2005). Organizational Behavior: Behavior 1: Essential Theories of Motivation and Leadership. Armonk: M. E. Sharpe. 
  • Spencer, Herbert (1841). The Study of Sociology. New York: D. A. Appleton. ISBN 0-314-71117-1. 
  • Tittemore, James A. (2003). Leadership at all Levels. Canada: Boskwa Publishing. ISBN 0-9732914-0-0. 
  • Vroom, Victor H.; Yetton, Phillip W. (1973). Leadership and Decision-Making. Pittsburgh: University of Pittsburgh Press. ISBN 0-8229-3266-0. 
  • Vroom, Victor H.; Jago, Arthur G. (1988). The New Leadership: Managing Participation in Organizations. Englewood Cliffs, NJ: Prentice-Hall. ISBN 0-13-615030-6. 
  • Van Wormer, Katherine S.; Besthorn, Fred H.; Keefe, Thomas (2007). Human Behavior and the Social Environment: Macro Level: Groups, Communities, and Organizations. US: Oxford University Press. ISBN 0-19-518754-7. 
  • Montana, Patrick J.; Bruce H. (2008). Management. Hauppauge, New York: Barron's Educational Series, Inc. ISBN 0-944740-04-9. 
  • Schultz, Duane P. Schultz, Sydney Ellen (2010). Psychology and work today : an introduction to industrial and organizational psychology (10th izd.). Upper Saddle River, N.J.: Prentice Hall. str. 171. ISBN 978-0205683581. 
  • House, Robert J. (1971). „A path-goal theory of leader effectiveness”. Administrative Science Quarterly (Johnson Graduate School of Management, Cornell University) 16 (3): 321–339. DOI:10.2307/2391905. JSTOR 2391905. 
  • House, Robert J. (1996). „Path-goal theory of leadership: Lessons, legacy, and a reformulated theory”. Leadership Quarterly 7 (3): 323–352. DOI:10.1016/S1048-9843(96)90024-7. 
  • Lewin, Kurt; Lippitt, Ronald; White, Ralph (1939). „Patterns of aggressive behavior in experimentally created social climates”. Journal of Social Psychology: 271–301. 
  • Kirkpatrick, Edwin A. (1991). „Leadership: Do traits matter?”. Academy of Management Executive 5 (2). Arhivirano iz originala 2010-06-27. https://web.archive.org/web/20100627235908/http://sbuweb.tcu.edu/jmathis/Org_Mgmt_Materials/Leadership%20-%20Do%20Traits%20Matgter.pdf. Pristupljeno 2015-07-23. 
  • Lorsch, Jay W. (Spring 1974). „Review of Leadership and Decision Making”. Sloan Management Review. 
  • Spillane, James P.; et al., Richard; Diamond, John (2004). „Towards a theory of leadership practice”. Journal of Curriculum Studies 36 (1): 3–34. DOI:10.1080/0022027032000106726. 
  • Vroom, Victor; Sternberg, Robert J. (2002). „Theoretical Letters: The person versus the situation in leadership”. The Leadership Quarterly 13 (3): 301–323. DOI:10.1016/S1048-9843(02)00101-7. 
  • Christian Bourion: A Management System Exempt from Power: Learning to Manage with Consideration for Others. 2006, ISBN 0-230-00218-8 (Le management sans pouvoir. 2001, ISBN 978-2-7472-0128-5).
  • Knut Bleicher: Das Konzept Integriertes Management. 7. Auflage. Frankfurt/New York 2004, ISBN 3-593-37634-2.
  • Stuart R. Levine, Michael A. Crom, Dale Carnegie: The leader in you: how to win friends, influence people, and succeed in a changing world. Simon & Schuster, New York 1993, ISBN 0-671-79809-X.
  • Oswald Neuberger: Führen und führen lassen. Völlig neubearb. 6. Auflage. UTB, Stuttgart 2002, ISBN 3-8252-2234-9.
  • Daniel F. Pinnow: Führen - Worauf es wirklich ankommt. 5. Auflage. Gabler, Wiesbaden 2005, ISBN 3-8349-0016-8.
  • Horst-Joachim Rahn: Erfolgreiche Teamführung. 6. völlig überarb. Auflage. Hamburg 2010, ISBN 978-3-937444-66-6.
  • Ders.: Personalführung kompakt. Ein systemorientierter Ansatz. Oldenbourg, München 2008, ISBN 978-3-486-58506-3.
  • Hans-Joachim Reeb, Siegfried-Michael Moerchel (Hrsg.): Menschenführung. Praktisches Handbuch für Vorgesetzte in der Bundeswehr. Walhalla, Regensburg u.a. 1992, ISBN 3-8029-6012-2.
  • Max Graf zu Solms: Führerbestellung. (Bau und Gliederung der Menschengruppen. Teil II) Leipzig 1932.
  • Peter Steinkellner: Systemische Intervention in der Mitarbeiterführung. Carl-Auer-Verlag, Heidelberg 2005, ISBN 3-89670-347-1.
  • Jürgen Weibler: Personalführung. Vahlen, München 2001, ISBN 3-8006-2675-6.
  • Rolf Wunderer: Führung und Zusammenarbeit. 5. Auflage. München/Neuwied, ISBN 3-472-05250-3.
Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Rukovodstvo&oldid=41080705