Regulacija genske ekspresije
Regulacija genske ekspresije (ili genska regulacija) obuhvata procese koje ćelije i virusi koriste da regulišu način na koji se informacije gena pretvaraju u genske produkte. Mada funkcionalni genski proizvod može da bude RNK, većina poznatih mehanizama reguliše kodiranje proteinskih gena. Svaki korak genske ekspresije može da bude modulisan, od DNK-RNK transkripcije do posttranslacione modifikacije proteina.[1][2]
Regulacija gena je esencijalna za viruse, prokariote i eukariote jer povećava mnogostranost i adaptabilnost organizma tako što omogućava ćeliji da izrazi protein po potrebi. Mada je Barbara Maklintok još 1951 pokazala interakciju između dva genetička segmenta, aktivatora (Ac) i disocijatora (Ds), u formiranju boje kukuruznih zrna, prvim otkrićem regulacije gena se smatra identifikacija lac operona 1961, koju je otkrio Žak Monod. U njoj su enzimi koji učestvuju u metabolizmu laktoze izraženi u genomu E. coli samo u prisustvu laktoze i odsustvu glukoze.
U višećelijskim organizmima regulacija gena rukovodi procesima ćelijske diferencijacije i morfogeneze, dovodeći do formiranja različitih ćelijskih tipova koji poseduju različite profile ekspresije gena mada imaju iste genomske sekvence.
Reference uredi
- ↑ Bruce Alberts, Alexander Johnson, Julian Lewis, Martin Raff, Keith Roberts, Peter Walter (2002). Molecular Biology of the Cell. New York: Garlard Science. ISBN 0-8153-3218-1.
- ↑ Latchman, David S. (2005). Gene regulation: a eukaryotic perspective. Psychology Press. ISBN 9780415365109.