Stradanje Isusa – razlika između verzija
Uklonjeni sadržaj Dodani sadržaj
Red 28:
== Pravoverna tumačenja ==
Karakteristično je da su pravoverni, koji su naglašavali stvarnost Hristove muke, i sami bili mučenici. Za [[Ignjatije Antiohijski|Ignjatija]] (oko [[35]]-[[108]]), [[biskup]]a [[Antiohija|Antiohije]], [[Hristova muka]] je bila stvarna. On kaže da je »''Isus Hrist ... zaista progonjen za vreme Pontija Pilata, bio zaista razapet i umro''.« <ref>Ignatius, Poslanica Tralijcima, 9.1</ref> Kada je Ignatije bio uhapšen i osuđen, rado je prihvatio smrtnu kaznu kao priliku da »''oponašam muku moga Boga!''« <ref>Ignatius, Poslanica Rimljanima 6.3.</ref> Čekajući pogubljenje, pisao je hrišćanima moleći ih da se ne zauzimaju za njega:
{{citat|Pišem svim crkvama i dajem na znanje svima da dragovoljno umirem za Boga ... Dopustite mi da me prožderu zveri kroz koje mogu dospeti do Boga. Ja sam Božja pšenica, i samleće me zubi divljih zveri kako bih postao čist hleb Hristov ... Učinite mi ovu uslugu ... Neka dopadnem vatre i krsta i borbe sa divljim zverima, sečenja i čerečenja, lomljenja kostiju, otkidanja udova, mrvljenja celog mog tela ... ne bih li dospeo do Isusa Hrista ! <ref>Ignatius, Poslanica Rimljanima, 4.1—5.3.</ref>}}
Red 37:
Ignatije se žali da oni koji preinačuju shvatanje o Hristovoj patnji »''nisu dirnuti mojim ličnim patnjama; jer misle isto o meni!''« <ref>Ignatius, Poslanica Smirnjanima 5.1—2.</ref>
Za [[Justin Filozof|Justina]], koji je dobrovoljno prihvatio mučeništvo, je bitno shvatanje da je »''Isus Hrist, naš učitelj, koji je u tu svrhu rođen, bio razapet pod Pontijem Pilatom i umro, i opet se podigao''«.<ref>Justin, I Apologija 13.</ref> Justin napada one koje, kaže on, »zovu hrišćanima«, a koje on smatra jereticima — sledbenike [[Simon Mag|Simona]], [[Markion]]a i [[Valentin]]a. Justin kao jedan od njihovih zločina navodi to što, za razliku od pravovernih, »njih niti progone niti usmrćuju« kao mučenike.<ref>Justin, II Apologija 15.</ref>
Rimski [[papa]] [[Lav Veliki]] (oko [[447]]. g.) osudio je doketske spise kao »žarište mnogostruke perverzije«, koji »ne samo da treba da budu zabranjeni nego potpuno uništeni i vatrom spaljeni«. Neki hrišćanski krugovi su nastavili da kriju i prepisuju ovaj tekst, te je [[Drugi nikejski sabor]], tri stotine godina kasnije, morao je da ponovi osudu, naređujući da »niko ne sme da prepisuje (ovu knjigu): ne samo to nego smatramo da ona zaslužuje da bude predata vatri«.<ref name="Gnostička evanđelja"/>
| |||