Stradanje Isusa

Stradanje Isusa (takođe Hristova muka, patnja ili pasija) označava niz događaja vezanih za Isusovo pogubljenje, tokom kojih je Isus uhapšen, suđen te bičevan i konačno pogubljen razapinjanjem na križ.

Freska Hristova stradanja iz 14. veka, manastir Visoki Dečani, Kosovo.
Za istoimeni film videti The Passion of the Christ.

Tokom 1. i 2. veka, rani hrišćani su se duboko razlikovali u tumačenju Hristove muke. Tumačenje Hristove patnje i smrti je postalo žarište spora oko praktičnog pitanja mučeništva: Kako da hrišćani reaguju na progone i pretnju patnjom? [1]

Pravoverni su zastupali neophodnost prihvatanja mučeništva. Njihovi doketski protivnici, osporavajući realnost Hristove muke, su dovodili u pitanje vrednost dobrovoljnog mučeništva.

Doketska tumačenjaUredi

Ranohrišćanski tekst iz Nag Hamadija, Petrova apokalipsa, daje doketističku verziju raspeća:

Vidjeh kako ga naizgled zarobljavaju. I rekoh: "Što to vidim, o Gospodine? Tebe su uhvatili, a ti me držiš. Tko je ovaj koji se zadovoljno smije na drvetu? Da li oni prikucavaju stopala i šake nekog drugog?"


Spasitelj mi reče, "Onaj kojeg vidiš na drvetu kako se zadovoljno smije, to je živi Isus. No, ovaj u čije ruke i noge zabijaju čavle, njegov je tjelesni dio, njegova zamjena koja je osramoćena, koja je nastala na sliku njegovu. I pogledaj njega, i u mene."[2]

— Otkrivenje po Petru
 
James Tissot, Les Cinq coins.

Drugi tekst iz Nag Hamadija, Druga rasprava velikog Seta, navodi kao Hristove reči:

... bio je to neko drugi koji je popio žuč i sirće; nisam to bio ja. Udarili su me štapom; bio je to drugi, Simon, koji je nosio krst na plećima. Bio je to drugi kome su stavili krunu od trnja. A ja sam se radovao na visini ... zbog njihove greške ... ja sam se smejao njihovom neznanju.« [3] — Druga rasprava velikog Seta

Otkrivenje po Jakovu ranohrišćanski apokrifni spis, navodi da Isus nikada nije patio niti su mu učinili nažao:

Gospodin reče: „Jakove, ne brini se za mene, ni za te ljude. Ja sam onaj koji je bio u meni. Nikada nisam patio, niti bio ožalošćen. A ti ljudi mi nisu učinili nažao.[4]

Prema Delima Jovanovim, nakon raspeća je Jovan u pećini u Getsemanskoj gori ugledao priviđenje Isusovo, koje je reklo:

»Jovane, za onaj narod dole ... ja sam razapet i proboden kopljima ... i dali su mi sirće i žuč da pijem. Ali ja tebi govorim i slušaj ono što govorim.« [5]

Zatim priviđenje Jovanu objašnjava:

»ja nisam prošao kroz muke kroz koje će oni reći da sam prošao; čak i one patnje koje sam pokazao tebi i ostalima u igri hoću da se nazovu misterijom.« [6] — Dela Jovanova

Ranohrišćanki gnostički spis Svjedočanstvo istine kaže da je Hrist bio ispunjen božanskom moći, te da je izvan patnje i smrti:

 
Raspeće Isusa.
Sin čovekov (došao je) iz neuništivosti, (budući) izvan skvrnjenja ... sišao je u Had i izvršio moćna dela. Tamo je podigao mrtve ... i takođe je uništio njihova dela među ljudima, tako da su hromi, slepi, oduzeti, nemi i demonom opsednuti izlečeni ... stoga je (uništio) svoje telo sa (krsta) koji je (nosio).[7] — Svjedočanstvo istine

Autor se ruga hrišćanima koji svojim mučeništvom pokušavaju da imitiranju Hristovu muku, jer se oni samo »uništavaju« — pogrešno verujući da je Hrist smrtan kao i oni. On kao pogrešna napada njihova ubeđenja da mučenička smrt donosi oproštaj grehova, da predstavlja prinošenje žrtve Bogu (što pravi od Boga ljudoždera!) i da obezbeđuje vaskrsenje.[1]

Pravoverna tumačenjaUredi

Karakteristično je da su stvarnost Hristove muke naglašavali oni hrišćani koji su i sami bili mučenici. Za Ignjatija (oko 35-108), biskupa Antiohije, Hristova muka je bila stvarna. On kaže da je »Isus Hrist ... zaista progonjen za vreme Pontija Pilata, bio zaista razapet i umro.« [8] Kada je Ignatije bio uhapšen i osuđen, rado je prihvatio smrtnu kaznu kao priliku da »oponašam muku moga Boga!« [9] Čekajući pogubljenje, pisao je rimskim hrišćanima moleći ih da se ne zauzimaju za njega.[10] Ignatije se, dobrovoljno prihvatajući mučeništvo, žestoko suprotstavlja doketskim hrišćanima koje naziva »ateistima« zato što su govorili da, pošto je Hrist bio duhovno biće, samo je izgledalo da je patio i umro:

  „Ali ako je, kao što neki kažu ... njegova patnja bila samo privid, onda zašto sam ja zatvorenik i zašto čeznem da se borim sa divljim zverima? U tom slučaju, ja umirem uzalud.[11]

Ignatije se žali da oni koji preinačuju shvatanje o Hristovoj patnji »nisu dirnuti mojim ličnim patnjama; jer misle isto o meni!« [12]

Za Justina, koji je dobrovoljno prihvatio mučeništvo, je bitno shvatanje da je »Isus Hrist, naš učitelj, koji je u tu svrhu rođen, bio razapet pod Pontijem Pilatom i umro, i opet se podigao«.[13] Justin napada one koje, kaže on, »zovu hrišćanima«, a koje on smatra jereticima — sledbenike Simona, Markiona i Valentina — i kao jedan od njihovih zločina navodi to što, za razliku od pravovernih, »njih niti progone niti usmrćuju« kao mučenike.[14]

 
El Greco, Jesus Carrying the Cross, 1580.

Biskup Irenej Lionski, svedok žestokih progona u svom gradu, izražava neprijateljstvo protiv gnostika koji su:

  „postali toliko drski da čak zasipaju prezirom mučenike i strogo osuđuju one koji su ubijeni zato što su se izjasnili za Gospoda, i koji... na taj način pokušavaju da idu stopama Gospodove muke, bivajući i sami svedoci onome koji je patio.[15]
()

Na dan strašnog suda, upozorava on, kada mučenici »dostignu slavu, tada će sve one koji su bacili ljagu na njihovo mučeništvo Hrist prokleti«.[16] Osudivši tvrdnju da je samo Hristova ljudska priroda iskusila muku, ne i božanska, Irenej tvrdi:

  „da je isto biće koje je uhvaćeno i mučeno, i prolivalo svoju krv za nas, u isto vreme Hrist i Sin Božji... i on je postao Spasitelj onih koji će biti predati smrti što priznaju njega, i izgubiti svoje živote.[17]

Irinej dodaje da ako neko pretpostavlja da su postojale dve prirode u Hristu, ona koja je patila svakako je bila viša od one koja je izbegla patnje. Hipolit, episkop u Rimu, koji je takođe doživeo teror progona, završava svoje obimno "Pobijanje svih jeresi" tvrdnjom da samo pravoverna doktrina o Hristovoj muci omogućuje verniku da izdrži progon:

  „Da on nema istu prirodu kao i mi, uzalud bi nam naredivao da oponašamo učitelja... On se nije bunio protiv svoje muke, nego je do smrti bio pokoran ... sada, u svim ovim delima, on je ponudio, kao prve plodove, svoju ljudskost, da ne biste vi u nevolji bili obeshrabreni nego da biste, priznavši da ste kao iskupitelj, živeli u očekivanju da će vam Otac dati ono što je dao Sinu.[18]

Rimski papa Lav Veliki (oko 447. g.) osudio je doketske spise kao »žarište mnogostruke perverzije«, koji »ne samo da treba da budu zabranjeni nego potpuno uništeni i vatrom spaljeni«. Neki hrišćanski krugovi su nastavili da kriju i prepisuju ovaj tekst, te je Drugi nikejski sabor, tri stotine godina kasnije, morao je da ponovi osudu, naređujući da »niko ne sme da prepisuje (ovu knjigu): ne samo to nego smatramo da ona zaslužuje da bude predata vatri«.[1]

IzvoriUredi

  1. 1,0 1,1 1,2 Elejn Pejgels - Gnostička evanđelja (scribd)
  2. Petrova apokalipsa 81.4—24, u: NHL 344.
  3. Druga rasprava velikoga Seta 56.6—19, u: NHL 332.
  4. The (First) Apocalypse of James
  5. Ibid., 97, u: NT APOCRYPHA II, 232.
  6. Ibid., 101, u: NT APOCRYPHA II, 234.
  7. Svedočanstvo istine 30.18—20; 32.22—33.11, u: NHL 408.
  8. Ignatius, Poslanica Tralijcima, 9.1
  9. Ignatius, Poslanica Rimljanima 6.3.
  10. Ignatius, Poslanica Rimljanima, 4.1—5.3.
  11. Ignatius, Poslanica Tralijcima, 10.1.
  12. Ignatius, Poslanica Smirnjanima 5.1—2.
  13. Justin, I Apologija 13.
  14. Justin, II Apologija 15.
  15. Irenaeus, AH 3.18.5
  16. Irenaeus, AH 3.18.5.
  17. Irenaeus, AH 3.16.9—3.18.4.
  18. Hippolytus, REF 10.33.

Vidi jošUredi