Tacit – razlika između verzija

'''Publije''' ili '''Gaj Kornelije Tacit''' ({{jez-lat|Publius}} ili ''Gaius Cornellus Tacitus'') ([[56]]-[[117]]), bio je [[Rimljani|rimski]] govornik, pravnik i [[senator]] i jedan od najvećih [[Antika|antičkih]] istoričara.

 

 

Tacitovi radovi sadrže vredne informacije o njegovom svetu ali nedostaju detalji iz njegovog života. Čak i njegovo ime nije pouzdano utvrđeno. Ono malo što znamo dolazi iz rasutih detalja iz njegovog rada, pisama njegovog prijatelja i obožavaoca [[Plinije Mlađi|Plinija Mlađeg]], natpisa nađenih u [[Milasa|Milasi]] i [[Karija|Kariji]] i naučničkih nagađanja.

 

Tacit je rođen u [[56]]. ili [[57]]. u [[equites|viteškoj]] porodici kao i mnogi drugi latinski autori Zlatnog i Srebrnog doba, bio je iz provincije, verovatno iz [[Galija Narbonensis|Galije Naarbonensis]] sa severa [[Italija|Italije]] ili [[Hispanija|Hispanije]]. Tačan datum i mesto rođenja nigde nisu izričito navedeni. Isto je i sa njegovim imenom. U nekim pismima Sidonija Apolinarisa i u nekim starim i nevažnim natpisima njegovo ime je Gaj ali u velikom preživelom rukopisu njegovog rada njegovo ime je Publije.

 

Njegovo nipodaštavanje zbog socijalnog penjanja je dovelo do hipoteze da je njegova familija vodila poreklo od nepoznate grane patricijskog roda Kornelijevaca, ali nijedan Kornelijevac nikada nije imao deo imena Tacit. Starije aristokratske familije su u velikoj meri bile uništene u haosu koji je pratio kraj republike i Tacit je lično smatrao da za svoj rang duguje carevima iz dinastije Flavijevaca. Hipoteza da je vodio poreklo od oslobođenog roba nije potvrđena u bilo kojoj njegovoj izjavi, govorima koje bi senatori i vitezovi izgovarali kada govore o oslobođenicima i stoga je lako odbačena.

 

 

Tačna provincija iz koje je poticao je nepoznata. Njegova ženidba sa ćerkom senatora Narbonensisa Gneja Julija Agrikole može da se tumači kao da je i on iz [[Galija Narbonensis|Galije Narbonensis]]. Možda je španskog porekla od Fabija Justusa kojem je Tacit posvetio Dijalog što po nekima sugeriše familijarnu vezu sa Hispanijom. Njegovo prijateljstvo sa Plinijem pokazuje na severnu Italiju kao na njegov dom. Nijedan dokaz nije konačan. [[Gnej Julije Agrikola]] je mogao znati Tacita sa druge strane. Martial posvećuje poemu Pliniju a ne izvrsnom Tacitu što ne bi bio slučaj da je Tacit bio iz Hispanije. Martijalov često podrugljiv stil nije odgovarao Tacitovom dostojanstvenom i ozbiljnom maniru. Ne postoje dokazi da su Plinijevi prijatelji iz severne Italije poznavali Tacita niti Plinijeva pisma nagoveštavaju da su dva prijatelja delila istu provinciju. Suprotno najsnažniji dokaz koji je u knjizi 9 Slovo 23 kaže kako je Tacit pitan da li je iz Italije ili provincije i pošto je usledio nejasan odgovor bio je pitan kasnije da li je on Tacit ili Plinije. Budući da je Plinije bio iz Italije, Tacit mora da je bio iz druge provincije pa je Galija Narbonensis najbliža istini.

Njegovo poreklo umeće i govorništvo i njegove povremene simpatije za varvare koji su se odupirali rimskoj vlasti je navelo neke da pomisle da je keltskog porekla. [[Kelti]] koji su zauzeli [[Galija|Galiju]] pre Rimljana bili su poznati po svom umeću u govorništvu ali su u to vreme bili podjarmljeni od Rimljana.

 

Kao mladić je studirao retoriku u Rimu kao pripremu za karijeru u zakonodavstvu i politici a možda je studirao kao Plinije kod Kvintilijana. [[77]]. ili [[78]]. se oženio Julijom Agrikolom ćerkom čuvenog generala Agrikole. Ne znamo ništa o njihovom braku ili kućnom životu osim da je Tacit voleo lov i čist vazduh. Početak svoje karjere duguje [[Vespazijan]]u kao što nam i sam kaže u ''Istoriji'', ali je pod [[Titus]]om ušao u politički život kao [[kvestor]] [[81]]. ili [[82]]. Napredovao je u počasnim službama da bi postao [[pretor]] u [[88]]. godini i držao je poziciju u religioznom veću petnaestorice, sveštenika koji su se starali o [[Sibiline Knjige|Sibilinim knjigama]] i Sekularnim Igrama. Bio je izvikan kao pravnik i govornik, njegovo umeće u javnom nastupu tumačeno je ironično u svetlu njegovog imena jer Tacit na latinskom znači tih.

 

Sledio je dug period odsustvovanja sa političkog i javnog života za vreme kojeg je napisao nekoliko svojih velikih radova. Prvo je napisao ''Istorije'' pa zatim ''Anale''. Državo je najvipu civilnu vlast u rimskoj provinciji Aziji u današnjoj zapadnoj [[Anatolija|Anatoliji]] [[112]]. ili [[113]]. kako je zabelženo u natpisu nađenom u Malasi. Događaj u Analima fiksira [[116]]. kao godinu pre koje nije nastupila njegova smrt a mogla se dogoditi sve do 125. Nepoznato je da li je imao dece iako je u Augustijnovoj Istoriji pomenuto da je car [[Markus Klodijus Tacit]] izjavljivao da je naslednik i obezbedio čuvanje njegovih radova ali kao i sve drugo u pomenutoj Istoriji i ovo je verovatno pogrešno.

 

Pet dela koje se pripisuju Tacitu su sačuvana (ili bar veliki delovi ovih dela). Godine su približne a poslednje dve (njegovi glavni radovi) su verovatno zahtevale nekoliko godina da bi se napisle.

* Život Julije Agrikole ({{jez-lat|De vita Iulii Agricolae}} (98)

* [[Anali]] ({{jez-lat|Annals}} (117)

 

Dva velika rada koja su originalno objavljena odvojeno zamišljena su tako da sačinjavaju jednu ediciju od trideset knjiga sa Analima vremenski ispred Istorije . Iako nisu pisana tim redosledom dela redom izlažu period od smrti Avgusta ([[14]]) do smrti Domicijana ([[96]]).

 

 

{{main|Istorije (Tacit)}}

U jednom od prvih poglavlja Agrikole Tacit je rekao da je želeo da priča o godinama vladavine [[Domicijan]]a, [[Nerva|Nerve]] i [[Trajan]]a. U Istoriji je projekat modifikovan: U uvodu Tacit kaže da će se vladavinom Nerve i Trajana baviti kasnije. Umesto toga on će pokriti period koji je počeo sa građanskim ratovima godinom četvorice careva koja se završava despotizmom [[Flavije|Flavija]]. Samo prve četiri knjige i 26 poglavlja pete knjige su sačuvane i pokrivaju [[69]]. godinu i početak [[70]]. Veruje se da je rad nastavljen do smrti Domicijana 18 Septembra [[96]]. Peta knjiga sadrži kao uvod u [[Titus]]ovo suzbijanje velike [[Jevreji|jevrejske]] pobune kratak etnografski izveštaj o antičkim Jevrejima i neprocenjiv zapis o gledištu učenih Rimljana na ove ljude.

 

 

{{main|Anali (Tacit)}}

[[Anali]] su Tacitov poslednji rad koji pokrivaju period od smrti [[Avgust]]a Cezara [[14]]. godine. Napisao je bar 16 knjiga ali one od 7. do 10. i delovi 5, 6, 11. i 16. nedostaju. Knjiga 6 se završava smrđu [[Tiberije|Tiberija]] i knjige 7-12 sadrže vladavine [[Kaligula|Kaligule]] i [[Klaudije|Klaudija]]. Ostatle knjige sadrže vladavinu [[Neron]]a možda do njegove smrti u junu [[68]]. ili do kraja te godine da bi se povezale sa Istorijom. Druga polovina knjige 16 nedostaje (završava se sa događajima iz godine [[66]]). Ne znamo da li je Tacit kompletirao rad kao ni da li je završio druge radove koje je planirao da uradi. Umro je pre nego što je mogao da završi planirane istorije Nerve i Trajana i nije sačuvan nijedan zapis o radu na Avgustu Cezaru i početku [[Rimsko carstvo|Carstva]] sa kojim je nameravao da završi svoj prvi rad kao istoričar. On u svojim analima, pored ostalog, pominje jedno [[pleme]], [[Teorije o poreklu Srba|koje neki zbog sličnosti naziva dovode u direktnu vezu sa današnjim Srbima]], na čijem se čelu nalazi izvesni [[Zorsines]].

 

Tacit je napisao i tri manja rada sa različitim temama:Agrikola biografija [[Gnej Julije Agrikola|Gneja Julija Agrikole]], [[Germanija]] [[monografija]] o zemljama i plemenima varvarskih [[Germani|Germana]] i dijalozi o umetnosti retorike.

 

 

{{main|Germanija (knjiga)}}

[[Germanija]] ({{jez-lat|De Originae et situ Germanorum}}) je etnografski rad o različitim germanskim plemenima izvan Rimskog carstva. Germanija se izdvaja u tradiciji koju su postgavili autori od [[Herodot]]a do [[Cezar|Julija Cezara]]. Knjiga počinje opisom zemlje, zakona i običaja kod Germana (poglavlja 1-27), zatim opisuje pojedinačna plemena počevši od onih koja su živela bliže rimskim zemljama i završava se sa onim plemenima koja su živela na krajnjim obalama Baltičkog mora sa opisom primitivnih i divljih Fena i nepoznatim plemenima iza njih.

 

 

{{main|Agrikola (knjiga)}}

Agrikola ({{jez-lat|De vita et moribus Iulii Agricolae}} je napisan [[98]]. i govori nam o životu [[Agrikola|Gneja Julija Agrikole]], čuvenog rimskog generala i Tacitovog rođaka. On takođe pokriva sažeto geografiju i etnografiju antičke [[Britanija|Britanije]]. Kao u Germaniji Tacit suprotstavlja slobodu domorodaca [[Briti|Brita]] tiraniji i korupciji Carstva. Knjiga takođe sadrži rečitu i oštru polemiku protiv gramežljivosti i pohlepe Rima.

 

 

Tacit je bio u položaju da koristi zvanične izvore Rimske države kao što su: senatska akta i kolekcija odluka vlade i novosti u sudstvu i glavnom gradu. Mogao je da čita i govore nekih careva kao što su [[Tiberije]] i [[Klaudije]]. Tacit je bio podozriv istoričar koji je obraćao mnogo pažnje svojim istorijskim radovima. Mali nedostaci koji se pojavljuju u Analima bi mogli da budu zbog činjenice da je Tacit umro pre nego što ih je dovršio i stoga nije mogao da ih pročita po završetku. Pored ovih koristio je i druge istorijske i literarne izvore. Koristio ih je slobodno i nije bio jednostran već je birao između različitih izvora sa različitim tendencijama.

 

Ovo je bila kolekcija knjiga onih koji su bili protivnici careva.

 

Tacitova dela su poznata po svojoj na mah oštroj i zbijenoj prozi, retkoj blistavosti kao suprotnosti popustljivom stilu nekih njegovih savremenika kao što je [[Plutarh]]. Poraz rimske armije 63 koji je opisao u prvom delu Anala je jedna od retkih prilika kada se latio neke vrste blistavosti, ali i onda je radije pisao o kraju neprijateljstava sa mirnoćom nego da se služi doteranim frazama. U najvećem delu svojih spisa služi se striktnim hronološkim redom u svojoj naraciji, teško je uopštavao već je ostavljao čitaocu da on sam napravi „veću sliku“ za sebe.

 

Bez obzira na to kada je skicirao veću sliku kao na primer u uvodnim delovima Anala kada je sumirao situaciju pri kraju vladavine Avgusta nije mu trebalo više od nekoliko fraza da uvede čitaoca u srce priče.

 

Tacitov istorijski stil kombinuje različite pristupe istoriji u njegov saopstveni metod. Postoje neke sličnosti sa [[Salustije Krisp|Salustijem Krispom]] kao što su hronološki ispisane činjenice, moralne lekcije i doterano dovođenje u centar dramatičnih zbivanja. Njegov istorijski rad karakteriše pesimizam.

 

Tacit se nije ustučavao da uputi reči hvale ali i reči osude za istu osobu često objašnjavajući otvoreno njene pozitivne osobine kao i one koje zaslužuju prezrenje. Zbog te njegove neutralnosti mnogi kasniji mislioci su smatrali njegove radove za odbranu carskog sistema dok su ih drugi videli kao odbacivanje istog što je dokaz da je uspeo u svom naumu da bude objektivan.

 

Tacitovo umeće u pisanju je veliko. Nijedan drugi autor se ne smatra jednakim njemu izuzev možda [[Ciceron]]a. Njegov stil se razlikuje kako od onog iz Srebrnog Doba tako i od onog iz Zlatnog Doba. Doduše imao je proračunatu veličanstvenost i rečitost što je u mnogome mogao da zahvali činjenici da je bio obrazovan u govorništvu. Njegov stil je krajnje sažet čak epigramski. Rečenice su retko tečne ili lepe ali njihova poenta je uvek jasna. Isti stil je bio u isto vreme ismejan kao „grub, neprijatan i težak“ i nagrađivan kao „dostojanstven, kratak i jezgrovito rečit“.

 

Tacit za svoj jezik i metod najviše duguje [[Salustije Krisp|Salustiju Krispu]]. [[Marcelin|Amian Marcelin]] je kasniji istoričar čiji rad mu se najviše probližava po stilu.

 

 

[[Plinije Mlađi]] u svom sedmom pismu Tacitu kaže: „Predviđam a moja predviđanja su obično dobra da će tvoje istorije biti besmrtne“.

 

 

Iako je njegov rad najvredniji izvor za istoriju njegovog vremena njegova preciznost je ponekad pod znakom pitanja. Anali su bazirani na izvorima iz druge ruke čija pouzdanost je nepoznata i postoje neke očigledne manje greške kao na primer mešanje dve ćerke [[Marko Antonije|Marka Antonija]] i Oktavije Minor obe sa imenom Antonija. Istorije su pisane na osnovu dokumenata iz prve ruke i mnogo je preciznija kada je u pitanju period Flavijevaca iako je Tacitova mržnja prema Dimicijanu izgleda obojila njegov ton i izlaganje.

 

{{Commons|Gaius Cornelius Tacitus}}

* [http://classics.rutgers.edu/tacitus_biblio.htm Bibliografija Tacita]

 

{{Lifetime|56|117|Tacit}}

[[Kategorija:Antički historičari]]

[[Kategorija:Rimski historičari]]

[[af:Tacitus]]

[[als:Tacitus]]

[[bg:Публий Корнелий Тацит]]

[[bn:কর্নেলিয়ুস তাকিতুস]]

[[br:Tacitus]]

[[ca:Tàcit]]

[[cs:Tacitus]]

[[da:Tacitus]]

[[de:Tacitus]]

[[en:Tacitus]]

[[eo:Tacito (verkisto)]]

[[eu:Kornelio Tazito]]

[[fr:Tacite]]

[[fy:Publius Kornelius Tasitus]]

[[he:טקיטוס]]

[[hr:Tacit]]

[[ia:Tacito]]

[[is:Tacítus]]

[[ko:타키투스]]

[[la:Cornelius Tacitus]]

[[lt:Publijus Kornelijus Tacitas]]

[[nds-nl:Publius Cornelius Tacitus]]

[[nn:Tacitus]]

[[pl:Publiusz Korneliusz Tacyt]]

[[pt:Públio Cornélio Tácito]]

[[ro:Tacit]]

[[ru:Публий Корнелий Тацит]]

[[simple:Tacitus]]

[[sk:Tacitus]]

[[sl:Tacit Kornelij]]

[[sr:Тацит]]

[[sv:Publius Cornelius Tacitus]]

[[th:แทซิทัส]]