Raskol Istoka i Zapada – razlika između verzija
Uklonjeni sadržaj Dodani sadržaj
Nema sažetka izmjene |
Nema sažetka izmjene |
||
Red 6:
Seobe u Evropi počinju sa Hunima (370) a završavaju se sa Franačko-Avarskim ratovima (796).Velike seobe naroda nailaze u nezgodno vreme ali ne ruše niti jednu ’celu’ imperiju poznatog sveta (Kina, Indija, Persija i Rim, su pored gubitka teritorija ipak opstale, stim da Kina i Indija i danas traju). Rim najpre pada pod Gotima i Alarihom (410), zatim Vandalima (472) koji su ga demonski srušili i zapalili – i konačno pada Ravena ’u ruke Rimljana’ (476) pod Odoakarom (što je zvaničan pad Zapadnog carstva slanjem simbola u Carigrad) koga potom svrgavaju Langobardi obrazujući svoju državu.
Državu Langobarda na poziv jednog čoveka iz Rima (tačnije vrhovnog sveštenika iz crkve Sv.Petra ) ruše Franci na čelu sa Pipinom (756) – stvarajući Papsku državu a time i svetovni centar Zapadnog hrišćanstva (do tada je u Zapadnoj Evropi postojalo više duhovnih centara). Pipin Mali je ostvario Martelovu želju da se zavede red, a time i nova uzvišena svetovna vlast. Vlast koja će na zapadu zavesti red i biti sposobna da se odupre – Sveto Rimsko Carstvo. Karlo Veliki je prvi – novi Zapadni Rimski Car (od 800) koji smiruje anarhiju i otpočinje kulturnu obnovu tj. Karolinšku renesansu.
Činjenica da su Romani i Germani grčku filozofiju učili od Arabljana – govori mnogo. Sa druge strane, Karolinšku renesansu na svojim bedrima iznose stvaraoci Istočnog Rimskog carstva u službi Franaka. Time se stvaraju kontradiktornosti, nejasnoće. Međutim, sve je prilično jasno. Naime, Istočno carstvo je već jednom proklemovalo oslobođen Rim (pod Belisarijusom 536. godine), a u Napulju je bilo prisutno do XII veka sa sve dominacijom u vodama sredozemlja do Prvog pada Carigrada (1204). Uspostavljanje Svetog Rimskog Carstva od strane Franaka i Patrijarha iz Rima duboko je uvredilo Konstantinopolj. Rim nije prihvatao realnost svetovne, kulturne i civilizacijske potčinjenosti Carigradu***(br. Stanovnika...) što i nije bio uslov sa Istoka, već više jedna šira slika u osvit srednjeg veka ovekovečena zapažanjima Arabljana, Kumana i Slovena. Time su Pape iz Rima ne samo vređale Hrišćanski Istok
Dakle, situacija je sve dramatičnija. Na Istoku – u Konstantinopolju, crkva je solidarna sa carom i u svemu ga podržava istovremeno je na čelu hrišćanstva. Na zapadu, sa druge strane, još vladaju polucivilizovani
Pape iz
'''Konstantinova zaovstavština''' ili Cezaro – Papizam (Latin, Constitutum Donatio Constantini or Constitutum domini Constantini imperatoris) jeste falsifikovani Rimsko – carski dokument najverovatnije sastavljen između 750 i 850 godine. Njegova svrha je da distancira Franke i Istočne Rimske careve od prestola u Rimu. Dokument je najverovatnije napisan po naredbi Pape Stefana II – 752***. godine. Cezaro – Papizam je prema navodima svojih falsifikatora sastavljen u prvoj polovini IV veka i predstavljao Konstantinovu zaovstavštinu Papi Silvesteru I (koji je krstio cara) i njegovim naslednicima (kao direktnim ‘potomcima’ Sv.Petra). Neposredno pre Konstantinove selidbe u Carigrad 330. godine, Rimskim Papama je navodno dato za pravo da vladaju Rimom (praktično ruševinama) i njegovom okolinom. Međutim, dokument je imao svojih iznenađenja.
Dokument je korišćen od strane srednjovekovnoh Papa kao jedinstveno pravo da vladaju Italijom i budu iznad kraljeva, što je široko prihvatano među germanima. Ipak, Oto III odbacuje dokument čim saznaje da je reč o falsifikatu pokreće pohode na Italiju. Dante
Kao što princip sizernstva unutar feudalnog sistema nije bio uobičajen dalje od srednjovekovnoh germano – romanskih država, tako ni Cezaro – Papizam nije bio prihvatljiv za svet van Rima. Čak šta više, Daleki Istok i Islamski svet nisu sve do pada Istočnog carstva (1204) slali zvanične delegacije u Rim, a naročito ne sveštenike.
Cezaro – Papizam nikako ne prolazi u Vizantiji jer sveštenstvo smatra da crkva nije pandam carstvu već njegov sastavni deo. Vrlo brzo, da bi se spor rešio i zvanično, Rim šalje Španskog kardinala Kandidu u Carigrad, sveštenika čiji je cilj audiencija kod samoga cara.
| |||