|
'''Komunikacija''' je proces razmjene ideja i informacija. Najčešći oblici komunikacije uključuju:
* govor/slušanje;
* čitanje/[[pisanje]];
* gestikulacije;
* pokazivanje osjećaja
Razgovor s [[prijatelj]]ima, čitanje [[knjiga|knjige]] ili zagrljaj voljene osobe su neke od jednostavnih oblika komunikacije.
PROBLEM IDENTITETA U SAJBER KOMUNIKACIJI
[[Telefon]]ski razgovor, [[kompjuter]]i, [[radio]] i [[televizija]] su neki od primjera komunikacije uz pomoć [[tehnologija|tehnologije]].
piše: Aleksandar Rašić
{{stub}}
Uvod
{{Tehnologija}}
Internet, kao svetska kompjuterska mreža i novi medij masovnog komuniciranja nastaje početkom 90-ih godina prošlog veka, u trenutku kada javnost, pod uticajem masovnih medija – naročito televizije, biva uveliko pretvorena od političkog aktera u objekat medijske manipulacije. Od predhodnih sredstava za masovnu komunikaciju, Internet se razlikuje po tome što je, svojom interaktivnošću, omogućio korisnicima dvosmerni tok komuniciranja, što daje mogućnost povratka aktivne uloge javnosti, ovoga puta u virtualnoj realnosti Interneta ili sajber – prostoru (Cyberspace).
[[Category:Komunikacija]]
Dosadašnja praksa pokazala je da je javnost na Internetu (ljudi okupljeni na chat-u ili tematskim forumima koji među sobom razemenjuju mišljenja i stavove) u mnogome pokretljivija, brža i odlučnija od javnosti koja se formira off – line. Međutim, ključno pitanje u vezi nove javnosti je u kojoj meri će biti u mogućnosti da izdejstvuje konkretnu društvenu akciju, i da li će iznaći forme delovanja koje će proizvoditi implikacije i uticati na donošenje odluka javnih vlasti.
[[Category:Kibernetika]]
[[an:Comunicazions]]
Osim interaktivnosti, komunikaciju posredovanu Internetom karakteriše i "društvena neraslojenost". Identitet pojedinca sajber – prostoru zavisi isključivo od toga kako se predstavi pomoću tastature. U opštenju sa drugima, učesnik se predstavlja kao Nickname (nadimak). Novi identitet posetioca sajber – prostora čini skup njegovih prezentovanih karakteristika. Tako on može, dok je na Internetu, da napusti svoj stvarni identitet (koji je društveno, polno, etnički, konfesionalno, i na druge načine određen), i da sam konstruiše novi, željeni identitet.
[[bg:Комуникации]]
[[br:Kemennadur]]
Sa sve intenzivnijim procesom globalizacije, postavlja se pitanje o ulozi Interneta kao svetske mreže i njegovom uticaju na procese gubitka i slabljenja nacionalnih identiteta i prevazilaženja nacionalnih okvira kulture. Po ovom pitanju razlikuju se stavovi teoretičara, gde jedni smatraju da Internet zamišljen kao sredstvo "ujedinjavanja sveta" predstavlja pretnju nacionalnim identitetima i suverenitetu država, dok su drugi na stanovištu da forsiranje procesa globalizacije, u čijem je središtu želja za kapitalističkom eksploatacijom, može dovesti samo do daljeg jačanja lokalnih i regionalnih nacionalizama. U tom kontekstu aktuelno je i pitanje funkcionalnosti Interneta u uspostavljanju stabilnosti i mirne koegzistencije u multietničkim, multikulturnim, multikonfesionalnim sredinama.
[[ca:Comunicació]]
[[cs:Dorozumívání]]
[[da:Kommunikation]]
Internet – Nova javna sfera
[[de:Kommunikation]]
[[en:Communication]]
[[et:Kommunikatsioon]]
Sajber – prostor, konstituisan unutar granica Interneta i kompjuterske komunikacije, mogao bi se okarakterisati kao iznova osmišljena javna sfera društvene interakcije. Biti on line znači biti prisutan u virtualnoj javnosti. Suprotno tome, kategorija off line označava poziciju bitisanja izvan Internet zajednice.
[[el:Επικοινωνία]]
[[es:Comunicación]]
Ovo ponovno osmišljavanje, izgrađivanje "nove javne sfere", rehabilitacije društvene uloge javnosti, nastupilo je nakon krize u koju je zapala građanska politička javnost i opšteg trenda smanjenja njenog značaja uporedo sa procesom omasovljenja građanskog društva i jačanja uloge savremene države u porecima liberalne demokratije. Stvaranje virtualnog socijalnog porostora, sa tehničke strane, omogućeno je munjevitim razvojem savremenih tehnologija komuniciranja, kao rezultat "informatičke revolucije" druge polovine 20. veka.
[[eo:Komunikado]]
[[fa:ارتباطات]]
[[fr:Communication]]
Dekonstrukcija građanske javnosti
[[gl:Comunicación]]
[[ko:통신]]
[[id:Komunikasi]]
Da bi se utvrdio uticaj Interneta na odnose među javnom i privatnom sferom, kao i njegov značaj u procesima demokratizacije društva, podrazumevajući pod tim pre svega širenje prava na slobodu govora, slobodnu komunikaciju i informisanje, prethodno je potrebno steći precizan uvid u stanje u kom se građanska javnost našla u trenutku pre njegove pojave i masovnog korišćenja.
[[it:Comunicazione]]
[[he:תקשורת]]
Ako je "zlatno doba" građanske političke javnosti, ili onoga što Habermas naziva sferom privatnih ljudi okupljenih u publiku, bilo vreme liberalnog kapitalizma osamnaestog veka u Evropi, već u drugoj polovini 19. veka ta institucija počinje da gubi svoj uticaj i od jednog aktivnog političkog subjekta vremenom pretvara se u objekat medijske manipulacije. Po mišljenju profesora Tome Đorđevića , promene u javnoj sferi i opadanje uticaja građanske javnosti posledica su dve društveno – ekonomske tendencije toga doba: istupanja radničke klase na javnu scenu i promena u ekonomskoj strukturi kapitalističkih društava, sa novom ulogom države. Tako su nove tendencije razvoja u privredi i politici dovele do novih socijalnih podela. Konflikt među klasama, koji je do tada proizvodio prevashodno ekonomske konsekvence, stekao je i svoju političku dimenziju. Socijalno – ekonomski konflikt među klasama preneo se iz privatnog u javni domen, gde se svi društveni sukobi preobražavaju u političke. Osim građanskih, kapitalističkih slojeva i njihovih predstavnika, u sferu javnih odnosa i političke borbe stupile su i radničke, levičarske političke partije, sindikati i radnička udruženja. Javnost počinju da nastanjuju osujećene proleterske mase i niži slojevi. Na taj način, sfera kapitalističke privatnosti počela je sve više da se nalazi na udaru javnosti i postaje deo javne sfere. Paralelno sa tim odvijao se proces ubrzane koncentracije i centralizacije kapitala, što je dovelo do toga da kapitalisti – vlasnici više nisu bili u stanju da upravljaju sopstvenim kapitalom i na njihovo mesto dolaze monopolske korporacije, a samim tim menjala se i upravljačka struktura društva. Umesto vlasnika, kao novi upravljački sloj javlja se najpre birokratija, koja će vremenom evoluirati u društveni sistem "vladavine stručnjaka" ili tehnokratiju. Upravo ta nova polarizacija društvene moći i jačanje birokratskih elita na račun klase slobodnih preduzetnika doveli su do transformacije liberalno-kapitalističkog društva u državno-kapitalističko, građansko društvo masovne kulture.
[[lb:Kommunikatioun]]
[[li:Kommunikasie]]
Pošto jedna sfera aktivnosti – u ovom slučaju domen privatnog preduzetništva – nije više mogla da se reprodukuje sama iz sebe i po sebi sopstvenim zakonima, došla je pod udar intervencija aparata javne vlasti, tj. javne sfere. Država se javlja u novoj ulozi: meša se u privredne tokove.
[[mk:Комуникација]]
[[ms:Komunikasi]]
Razlog ovog intervencionizma države, Habermas nalazi u prenošenju na politički teren onih sukoba interesa koji se više ne mogu rešiti samo u okviru privatne sfere. Započet je proces dekomponovanja odnosa među javnom i privatnom sferom, koji je obostran: prodorom države u polje privredne aktivnosti, privatna sfera se podržavljuje, sa druge strane otvoren je i proces podruštvljavanja javne sfere. Upravo u tom procesu istovremene etatizacije društva i podruštvljavanja države Habermas vidi uzrok postepenog razaranja onoga što je činilo osnovu postojanja građanske javnosti – odvojenost društva od države.
[[nl:Communicatie]]
[[ja:コミュニケーション]]
Između države i društva, i tako reći iz njih, nastaje jedna repolitizovana socijalna sfera koja izmiče razlikovanju javnog i privatnog... u kojoj se državne i društvene institucije spajaju u jedan jedini kompleks funkcija koji se više ne može diferencirati prema kriterijumima javnog i privatnog... U ovom međuprostoru prožimaju se podržavljena područja društva i podruštvljena područja države bez posredovanja privatnih ljudi koji politički rezonuju.
[[no:Kommunikasjon]]
[[nn:Kommunikasjon]]
Uporedo sa uzajamnim prožimanjem države i društva menja se (sužava) uloga građanske porodice, jedne od bazičnih institucija građanskog društva. Oslobađajući se povezanosti sa procesima društvene reprodukcije, građanska porodica pretvara se u ono što Habermas zove potrošač prihoda i korisnik slobodnog vremena, javno zagarantovanih odšteta i pomoći. Rasterećena od svojih ekonomskih zadataka, građanska porodica izgubila je adut i snagu za produbljivanje lične prisnosti među njenim članovima, sve više gubi ulogu podizanja i vaspitanja dece, njihove zaštite, nege i upućivanja, očuvanja elementarne tradicije.
[[pt:Comunicação]]
[[ru:Общение]]
Ona (porodica) gubi uticaj na ponašanje svojih članova i u onim domenima koji su u građanskoj porodici važili kao privatni u najužem smislu... Pojedine članove porodice sada neposredno socijalizuju u još većoj meri vanporodične instance, samo društvo.
[[simple:Communication]]
[[su:Komunikasi]]
Osim porodice, promenjena je i struktura grada, kao ambijenta u kome se formira i reprodukuje javnost. Gradovi prerastaju u velegrade, "megalopolise", mesta gde čovek više nije u stanju da sve komplikovaniji život grada doživi tako da on za njega bude javan. Kako su se vremenom sve više krnjile tradicionalne forme građanske društvenosti, koje su u sebi nosile određeni oblik prisnosti (književni porodični časopisi, građanski salon, teatar), a istovremeno rasli masovni oblici društvenosti (fudbalske utakmice, rok koncerti, velike filmske projekcije), javni gradski prostor je počeo da iščezava i pretvara se u rđavu uređenu površinu jednog tiranskog saobraćaja. Pojedinci koji su u doba klasičnog liberalizma činili javnost ili sferu privatnih ljudi okupljenih u publiku, sada su se našli u "vrtlogu javnosti", i bez posredovanja privatne sfere, direktno sučeljeni, bivaju pretvarani u masu.
[[tl:Komunikasyon]]
[[th:การสื่อสาร]]
Procesi podruštvljavanja imali su drugačiji tok u društvima koja su zadržala liberalno političko i ekonomsko uređenje od društava realnog socijalizma. Naime, zapadne demokratije su, stihijski i paralelno sa omasovljenjem društva javnu sferu sve više otvarale prema masama, što je vremenom dovelo do toga da, kako je to zapazio profesor Zoran Slavujević, neprestano osluškujući javno mnenje, političar prestaje da bude subjekt politike i postaje puki realizator raspoloženja javnog mnenja. Što se tiče procesa podruštvljavanja u socijalizmu, oni se odvijali nasilno i revolucionarnom praksom, što je, između ostalog, rezultiralo i ustavnim rešenjima o uvođenju "društvene svojine".
[[tr:İletişim]]
[[uk:Комунікація]]
Međutim, podruštvljavanjem javne sfere nije faktički omogućen i intenziviran uticaj masa na političko odlučivanje, već se javnost kao takva još više pasivizirala. Od pozicije političkog subjekta, aktera, građanska javnost svedena je na kategoriju recepijenta, objekta, primaoca poruka javne vlasti – vladajućih struktura, koje putem sredstava javnog informisanja nastoje da "formiraju" javno mnenje u skladu sa svojim interesima i ciljevima.
[[zh:通信]]
Građanska javnost se omasovila, a to znači rastvorila se u masi pripadnika različitog socijalnog porekla, odnosno prestala je da se socijalno reprodukuje iz istih socijalno-klasnih osnova. Na površini društvenih zbivanja manifestuje se pojačan, tj. omasovljen interes za politička zbivanja, što ne znači da se realni položaj masa promenio. Nivo socijalnih energija tako omasovljene građanske političke javnosti samim tim nije porastao.
Masovno društvo struktuira se tako da se na jednoj strani formira sprega vladajućih struktura društva, pre svega političke i privredne elite, dok na drugoj strani stoji ogromna masa atomizovanih pojedinaca i društvenih mikro grupa, isključena iz procesa donošenja političkih odluka. Funkcija posredovanja između države i društva se institucionalizovala, prešla je sa javnosti na udruženja i političke partije. Odlučivanje se uglavnom obavlja neformalnim sporazumevanjem vladajućih elita ili političkih partija i ono teče van svakog uticaja građana, pa čak i van skupštinskih postupaka, što se često obrazlaže sporošću parlamentarne procedure. U takvim uslovima publicitet se razvija "odozgo", i što bi rekao Habermas on služi upravljanju publikom u istoj meri kao i legitimisnju pred njom. Kritički publicitet se potiskuje manipulativnim. Javnost koja je nekada svojom snagom bila u stanju da utiče na donošenje političkih odluka, sada, upućena na sredstva javnog informisanja, te odluke i ponašanje javne vlasti uopšte prima pasivno, kao informaciju. Džen Fernbak na sličan način opisuje aktuelni položaj javnosti, dajući primer američkog društva: Naše učešće u javnom životu svedeno je u velikoj meri na našu konzumaciju medija; održavamo jedan imitativni vid političke aktivnosti zasnovan mahom na apsorbovanju televizijskog diskursa koji nalazimo u emisijama vesti i govornim emisijama.
Virtuelna javnost
Pojava Interneta donela je sobom i pitanje o uticaju takvog novog oblika društvenog komunicirianja na formiranje javnosti i izražavanje javnog mišljenja. Da li je Internet kao sredstvo za komunikaciju više podesan upotrebi vladajućih strukura u cilju manipulacije i ciljnog formiranja mnenja, ili on prevashodno koristi spontanom opštenju, neposrednoj razmeni mišljenja, i ide u prilog samostalnom zaključivanju.
Ono što Internet razlikuje od predhodnih sredstava za masovnu komunikaciju je dvosmerni tok komunikacije. Štampa, radio i televizija koncipirani su tako da konzument njihovih tekstova i programa samo prima informaciju i misaono je obrađuje, dok Internet omogućava aktivnu ulogu u komuniciranju, u vidu komentara, odgovora, predloga, anketa, javnog obraćanja, dopisivanja, debate. Interakcija koja je ostvarena komuniciranjem putem Interneta menja položaj učesnika u masovnoj kominikaciji i omogućava mu da sa svojim stavom aktivno bivstvuje u (virtuelnoj) javnosti. Primer za to su razni tematski forumi, kojima se reafirmiše institucija javnog rezonovanja, koja je gotovo napuštena u kulturi masovnog društva. Jer, upravo interaktivnost kao jedan od ključnih obeležja ljudske komunikacije, preduslov je za javno rezonovanje, formiranje stavova javnosti. Interaktivnost omogućuje selektovanje informacija, odbacivanje nerelevantnih i nezanimljivih, ali i prodiranje u suštinu i pojašnjavanje sadržine i smisla, značaja relevantnih informacija.
Za razliku od prethodnih sredstava za masovnu komunikaciju, a naročito televizije, koja je pre svega imala ulogu integrisanja društva u okvire nacionalanih država, Internet je kao medij potpuno nadnacionalan, globalan. Internet integriše društvo u globalnu, planetarnu zajednicu i za razliku od televizije koja je funkcionisala centralistički emitovanjem programa iz jednog ili više centara, on ima onoliko centara koliko ima korisnika. Komunikativnu strukturu Interneta na sličan način opisuje Vladimir Štambuk:
Pojavom Interneta kao medija koji omogućuje individualnu komunikaciju ali i dvosmerno informisanje, karakter medija bitno je promenjen. Za razliku od drugih medija, štampe, radija, televizije, koje su uvek imale za cilj socijetalnu homogenizaciju, Internet ima za posledicu atomizaciju vrednosti. On predstavlja pre svega postmoderni oblik komuniciranja.
Ako je "literarna" javnost salona i kafana 19. veka dobila svoje ime na osnovu dominacije umetničkih i društvenih tema i karakterističnog elitizma, onda se javnost koja se formira u okviru chat foruma zbog mogućnosti vođenja diskusije u kontinuitetu, sa karakterističnom interaktivnošću i brzom razmenom stavova može nazvati "Internet javnošću" ili "virtuelnom javnošću". Na međunarodnom planu virtuelna javnost brže se formira u sajber – prostoru, nego u stvarnom svetu gde se komunikacija odvija putem tradicionalnih formi (pismo, telefon, fax, usmeni govor), i pod uticajem tradicionalnih sredstava masovnog informisanja. Jednodecenijsko iskustvo Interneta pokazalo je da je javnost na Mreži ne samo mnogo mobilnija od tradicionalne, već je, usled brzine i broja učesnika u diskusiji, mnogo jasnija i odlučnija u svojim stavovima. Međutim, ključno pitanje i izazov koje se postavlja pred novu javnost je da li će i u kojoj meri biti spremna na konkretnu društvenu akciju. Kako virtualna javnost egzistira u virtualnoj realnosti, virtualnom prostoru Interneta, potrebno je pronađi formu delovanja koje će proizvoditi implikacije i uticati na donošenje političkih i drugih odluka u realnom prostoru, na lokalnom, nacionalnom i međunarodnom nivou. Ovakav novi oblik javnosti i društvenog opštenja Džen Fernbak opisala je na sledeći način:
... javna arena kiber-prostora dozvoljava nam da prekinemo svoje javno ćutanje... Možemo biti sami za kompjuterom dok kucamo, svejedno učestvujemo u jednom obliku javnog života, oblik javnog života koji nastupa posle nepoverenja naših suseda i snažne želje za privatnošću.
Takođe, specifično za komunikaciju posredovanu Internetom je to što omogućuje istovremeno odvijanje dijaloga i poliloga, odnosno sva tri oblika komunikacije: interpersonalnu, organizacijsku i masovnu. Time javna kompjuterska mreža narušava u određenoj meri privatnost korisnika, putem centralne kontrole informacija, ali mu kroz mogućnost individualnog izbora sadržaja, omogućava veći stupanj autonomnosti. Sajber – prostor je istovremeno i javan i privatan, u njemu komunikacija teče od jedne do druge osobe, od jedne ka mnogima i od mnogih ka mnogima. Zbog takve strukture sajber – prostora, predviđa se da će ga korisnici Interneta razvijati na nove načine i zadavati mu nove forme, uprkos svim ograničenjima i konceptima koje nameću komercijalni provajderi, kao i vlade pojedinih država.
Demokratičnost zajednica na Internetu
Komunicirati putem Interneta, opštiti u sajber – prostoru, znači kretati se, boraviti, živeti čitav jedan život u virtuelnim zajednicama. Ono što razlikuje takvu zajednicu od tradicionalnih formi zajednica je prevaziđenost onih okvira koji su ih omeđavali, oblikovali i određivali: geografska stacioniranost i fizička blizina. Kako to objašnjava Stiven Džouns , iz verovanja da su politički, moralni i socijalni problemi posledica nedostatka komunikacije, i civilizacijskog stava da ćemo ako unapredimo komunikaciju rešiti različite društvene probleme današnjice, Internet je stvorio novu zajednicu, zasnovanu pre na komunikaciji nego na stanovanju i postojanju. Tako je stvorena zajednica oslobođena stega prostora i vremena koja daje slobodu udruživanja ne obazirajući se na geografsku i časovnu udaljenost. Onome ko ima kompjuter, modem i otvoren nalog kod provajdera, a nalazi se npr. na Novom Beogradu, podjednako su udaljeni korisnici Interneta u Njujorku ili Beču, kao i oni iz Mirijeva, naravno, pod uslovom da koriste zajednički jezik u komunikaciji. To je dovelo do toga da surfovanjem (pretraživanjem sadržaja Interneta), chatovanjem, ili dopisivanjem putem e – maila, korisnici Interneta prevazilaze doživljaj lokalnog bivstva i saznanja da su "ovde i sada" nemoćni da utiču na stvari van svog fizičkog domašaja.
Neki teoretičari, poput Daglasa Šulera smatraju da je Internet obezbedio nove zajednice kao "posledicu visokog stepena svesti", kao i da su one pre svega usresređene na delanje, činjenje i duboko posvećene demokratskom rešavanju problema. Po tom shvatanju, zajednice nisu mesta gde se živi, već su to "grupe ljudi koji teže da ostvare određene ciljeve". U tom smislu Internet je intenzivirao komunikaciju i olakšao prepoznavanje onih sa kojima delimo zajedničke interese i ciljeve.
Da bi se preciznije otkrio karakter virtualnih zajednica ili "pseudozajednica", potrebno je detaljnije istražiti prirodu, karakteristike i oblike "virtualnog zajedništva" u njima. Da li su te zajednice, osim na zajedničkim interesima, zasnovane na prisnosti njenih članova, da li među njima postoji nekakva emocionalna veza, da li je u pitanju "ad hok" zajedništvo, ili ono ima neke dublje korene. Da li je to zajedništvo izvorno virtuelno, ili je ono nastavak, produbljivanje nekog oblika opštenja pre pojave Interneta.
Na ovu temu vodi se rasprava među teoretičarima. Jedni smatraju da je virtuelna zajednica kvalitativno nova kategorija i da ona predstavlja obnovu onog zajedništva koje je postojalo pre industrijskog i masovnog društva, dakle sa višim stepenom prisnosti i zasnovanog principima kolektivizma, ovoga puta smešteno u "virtualnom ruhu". Drugi stoje na stanovištu da su takve zajednice proizvod masovnog društva, pa samim tim nastavljaju oblik zajedništva i opštenja koji je bio dominatnan u takvom društvenom okruženju. Treći pak smatraju da sama razmena informacija nije dovoljno konstitutivna za zajednicu, pa prema tome ni jedan oblik opštenja putem Interneta kao takav ne može tvoriti zajednicu.
Džouns međutim smatra da su stari i novi oblici zajednice i principi na kojima ona počiva u nekoj vrsti dijalektičke veze. Naime, takav (omasovljen) oblik virtualne društvenosti podrazumeva zajedničko učestvovanje u forumima, posećivanje istih web stranica, razmenu različitog software-a i slično, ali samim tim što je prevaziđen fizički kontakt, učesnici u komunikaciji ostaju otuđeni jedni od drugih. Da bi dočarao prirodu takve zajednice, Džouns navodi reči jednog korisnika Interneta: "biti on – line je vreme kad je čovek sam, a ipak u društvu." . Savremeni trenutak društvenosti Džons objašnjava kao trenutak između dva oblika društvenog života u kojem je tehnologija izmestila sve ljudske odnose, a ništa ih stabilno još nije zamenilo. , dok Internet definiše kao "diskontinuinirani javni prostor". Po njegovom viđenju, nostalgičan doživljaj zajednice, zasnovan na jedinstvu interesa, ciljeva, jezika, viđenja stvarnosti, korisnici Interneta nalaze na Mreži kada otkriju da postoje u različitim interesnim zajednicama. Međutim, upravo tada nastaje sukob između koncepta tradicionalne zajednice i savremenog shvatanja individualnog.
Na Mreži imamo mogućnosti ne samo da lako nađemo zajednice čiji su interesi u skladu sa našima, nego i da sebe preoblikujemo, da poprimimo različite persone za različite zajednice i okruženja, da iskusimo više takvih prolaznih trenutaka konvergencije.
Demokratičnost zajednica na Internetu najviše se ogleda u tome što korisnici potpuno samovoljno odlučuju da li će, kada i koliko dugo biti članovi neke od njih. Unutar tih zajednica odnosi se menjaju shodno inicijativama članova, dakle neposredno i participativno, što je u savremenim demokratijama zbog kompleksnosti društva i veličine država, slučaj uglavnom na lokalnom nivou. Sa razvojem Interneta i njegovom sve masovnijom upotrebom, ovaj oblik zajedništva zadobija globalne, planetarne dimenzije.
Međutim, postavlja se pitanje da li te demokratske karakteristike Interneta zaista konstituišu demokratiju. Kritičari kompjuterske komunikacije napominju da "svetska platforma za individualne glasove" koju je Internet omogućio nije dovoljna, jer demokratija pre svega zavisi od sposobnosti pojedinca da deluje na primljenu informaciju. U tom smislu se govori da je na Internetu autonomna akcija isto tako teška kao pre njegove pojave. Američka levičarski orijentisana umetničko – teorijska grupa Critical Art Ensemble (CAE), koja se bavi problemima Interneta sa aspekta demokratije i građanskih sloboda smatra da su u ostvarivanju demokratije u sajber – prostoru prisutna tri problema . Prvi je problem lokalnosti i geografske separacije. Tako, na primer, homoseksualac koji živi u homofobnom društvu neće moći otvoreno da deluje u skladu sa svojim željama i stavovima, bez obzira na informacije koje je dobio preko Mreže. Zatim, nedostatak legitimiteta Interneta kao edukativne institucije, što može dovesti do situacije da neka osoba može steći ogromno znanje na Internetu, ali ne i da ga kapitalizuje na tržištu. Kao najveći problem ispostavlja se upravo to što Internet funkcioniše kroz korištenje vidljivosti. Ukoliko ljudi osećaju da su pod prismotrom, manje su skloni ponašanju izvan uobičajenih standarda, odnosno manje su spremni da javno iznose svoje stavove i deluju u cilju donošenja političkih i društvenih promena u svojoj sredini.
Dakle, Net služi kao razlog za ne-djelovanje, a ne za ohrabrivanje djelovanja. On kanalizira ljude prema uređenim homogeniziranim aktivnostima, prije nego implementiranju prihvaćanja različitosti koje demokratska društva trebaju.
Suprotno od zvaničnih stavova o pozitivnoj ulozi Interneta, koji su uglavnom zasnovani na njegovoj primenjivosti, multifunkcionalnosti i demokratičnosti, pripadnici ove grupe Internet vide kao još jedno sredstvo u rukama vladajućih grupa, i koje vodi društvenom otuđenju. Prema njihovoj logici, ukoliko neko želi da ostane u svojoj kući ili kancelariji i odbija ljudski kontakt, dajući prednost tekstualno posredovanom komunikacijskom iskustvu, to može biti jedino simptom narastajućeg otuđenja, a nikako lek za njega. Upravo zato represivni aparati razvijaju tu vrstu izolacije, jer ukoliko je neko on – line, istovremeno nije na ulici, drugačije rečeno, u vrlo je dobro kontrolisanim granicama. Što ljudi budu usamljeniji, to će manje imati alternativa u radu i potrošnji kao sredstvima traženja užitka.
U vremenu kada se javna sfera smanjuje i biva zamijenjena institucijama kao što su trgovački centri i druge manifestacije forsirane potrošnje koji sebe nazivaju mestima društvenih interakcija, ne bi li trebali tragati za osjećajem društvene, direktne i neposredovane komunikacije, radije nego tražiti ta anti-javna mjesta replicirana u još izoliranijoj i usamljenijoj elektronskoj formi?
Teoretičari CAE Internet Definišu kao "mesto za represivni red, finansijski biznis, kapital i eksesivnu potrošnju". Sve intenzivnije širenje kompjuterske mreže i sve masovnija upotreba Interneta odvija se, po mišljenju CAE, u cilju maksimiziranja i intenziviranja radnog učinka, a time i profita vladajućih klasa. Da bi se to postiglo ljudi moraju biti zavedeni da žele da nose elektronske ekstenzije (lap top, mobilni telefon) svo vreme sa sobom. Međutim, u tendenciji apsolutog širenja Mreže, CAE tvrdi da je otkriveno još jedno nastojanje upravljačkih struktura. Ono se sastoji u tome da društvene interakcije uvek budu posredovane tehnologijom, što je "savršeno rešenje za napuštanje subverzivnog elementa javne sfere".
Dakle, najveci dio Neta je čisti kapitalizam kao i obično... Treći svijet, kao i većina stanovnika prvog svijeta, potpuno su marginalizirani ovim planom... Dok mali dio Neta može biti iskorišten za humanističke svrhe i otpor autoritarnoj strukturi, njegova ukupna funkcija je sve samo ne humanistička. Na isti način kao što ne bi smatrali nereguliranu boemsku četvrt reprezentativnim uzorkom grada, ne smijemo pretpostavljati da su naše male slobodne zone reprezentativne za digitalno carstvo.
Bez obzira na ličan ideološki stav, jedno je sigurno: Internet je sa sobom doneo dosta kontraverzi. U svom furiozno brzom razvoju pokazao je mnogo svojih pozitivnih strana, ali dosta i negativnih, među kojima su najizraženije: povreda privatnosti, novi oblici kriminala, prisluškivanje, pornografija, plasiranje lažnih informacija...
Elektronska građanska neposlušnost
U nabrajanju negativnih pojava vezanih za Internet namerno je izostavljena jedna od najistaknutijih – hakerstvo ili digitalno prestupništvo. Opšta definicija hakerstva ne postoji, ali ono bi se plastično moglo objasniti kao protivzakonito ponašanje u sajber – prostoru. Naime, država i pravna regulativa se prema svakom hakerisanju, nelegalnom upadanju u informacione sisteme i njihovom narušavanju, odnosi kao prema zakonskom prekršaju, krivičnom delu. Međutim, sa stanovišta motiva, najgrublja podela digitalnog prestupništva može biti izvedena na ono motivisano nelegalnim sticanjem materijalne i druge koristi, i ono koje se vrši iz slobodarskih političkih (ideoloških), humanih razloga. Takvo hakerisanje može se okaraterisati kao "virtuelni društveni aktivizam", ili novi oblik građanske neposlušnosti, nepristajanja, otpora. Kako primećuje Džen Fernbak, hakeri su proglašeni "državnim neprijateljem" kako bi se legalizavalo shvatanje da su oni pretnja slobodnoj i otvorenoj razmeni informacija. Ona smatra da, suprotno tome, hakeri imaju sopstvenu ideologiju i da je hakerska etika u načelu protiv privatizacije kompjuterske komunikacije i za demokratizaciju sajber – prostora. Hakerisanje je delatnost kontrakulture
Oni koji se hakerisanjem bave iz ideoloških i političkih razloga svoje delovanje objašnjavaju ili pravdaju činjenicom da ulični protesti više nemaju veliki učinak i tvrdnjom da, kako bi se ostvarili određeni interesi (koji se shodno svakoj ideologiji i političkoj opciji proglašavaju za opšti), potrebni su jači udarci i pritisci u virtualnom prostoru. U borbi protiv globalizacije i neravnomerne raspodele svetskog dohodka, pokreti i organizacije koje se bore protiv "Novog svetskog poretka", kao najodgovornijeg za dato stanje vide multinacionalne kompanije u čijim rukama se koncentriše sav kapital i moć. Tako, Internet koriste kao novo oružje u borbi za izgradnju "novog i pravednijeg društva", a svoje napade usmeravaju upravo na informacione sisteme tih kompanija. Od ovakvih digitalnih diverzija nisu pošteđene ni vlade razvijenih država, predvodnika globalizacije, kao ni međunarodne finansijske institucije (Međunarodni monetarni fond, Svetska banka, Svetska trgovinka organizacija).
Koliko su države ozbiljno shvatile opasnost koja preti od aktivnosti hakera govore primeri iz svetske zakonodavne prakse. Tako, na primer, u Velikoj Britaniji kompjuterski upad definiše se kao terorizam, a u SAD predviđena je kazna od sedam do petanest godina zatvora. Sličan tretman hakeri imaju i u Srbiji. Naime, u domaćem pravu hakerisanje se definiše kao krivično delo svesnog nanošenja štete. Međutim, kako još uvek nije donešen zakon kojim se pravno reguliše rad hakera, njihove aktivnosti obuhvaćene su veoma starim Članom 188 Krivičnog zakona, koji sankcioniše oštećivanje i uništavanje komunikacionih mreža. Kada je on stupio na snagu kompjuterski sistemi nisu ni postojali, i on se odnosio na uništavanje bandera, telefonskih centrala i slično.
Što se tiče ove vrste društvenog aktivizma u Srbiji, ono ima svoj specifičan razvoj i istorijsku težinu. Za vreme NATO bombardovanja srpski hakeri, u saradnji sa domaćim obaveštajnim službama vodili su pravi "virtualni rat" protiv svih zemlja koje su podržavale bombardovanje, a naročito prema SAD, obrušavajući se svim raspoloživim elektronskim sredstvima na brojne službene stranice institucija tih država. Takođe, u vreme izbora 2000. godine, na kojima je srušen Miloševićev režim, kada su za opoziciju svi elektornski mediji u Beogradu bili potpuno zatvoreni, veći deo informisanja i političke komunikacije išao je preko Interneta. Zanimljiv slučaj desio se i sredinom 2001. godine, kada su srpski hakeri zapretili rušenjem svih komunikacionih sistema "Telekoma Srbije" povodom najave poskupljenja telefonskih impulsa, čime bi znatno poskupelo i korišćenje Interneta. "Telekomu" je dat rok od nedelju dana da vrati stare cene i beneficije koje su postojale za korišćenje Interneta. Vlada Srbije i Upravni odbor "Telekoma" ozbiljno su shvatili ove pretnje i ispunili su zahteve hakera, a ni protiv jednog od njih nije pokrenut krivični postupak.
Nickname ili virtuelna Persona
Virtualne zajednice na Internetu spajaju fizički razdvojene ljude i tako impliciraju nove, različite i složene načine doživljavanja odnosa između fizičkog tela i Ja (sopstva, identiteta) koje ga nastanjuje. Učesnik u sajber komunikaciji nalazi se na dva mesta istovremeno, telom ispred kompjutera, dok njegovo Ja bivstvuje u zamišljenom prostoru. Tehnologija (kompjuter, modem, satelitski link, telefonski kabl) je sredstvo ili interfejs, koji posreduje između fizičkih mesta i virtualne stvarnosti, kao i između ljudskog tela i virtuelnog (Novog) Ja. To dvostruko gledište na to gde se osoba nalazi i o kakvoj se i kojoj osobi radi, u temelju je strukture virtualnih zajednica i sajber – prostora.
Učesnik u sajber komunikaciji, upravo iz pozicije fizičkog odsustva i anonimnosti, u mogućnosti je da konstruiše nove identitete prevazilazeći osnovne determinante koje su ga činile kao autentična ličnost: pol, nacionalnost, konfesija, socijalni status, obrazovanje, uzrast... Tako, Internet i sajber – prostor predstavljaju izvesne poligone za eksperimentisanje sa identitetima, i otvaraju nove mogućnosti izgrađivanja i promovisanja sopstvenog identiteta kao nefiksiranog i rasparčanog mnoštva Ja.
Struktura novog identiteta
Identitet učesnika u komunikaciji posredovanoj kompjuterskom tehnologijom zavisi isključivo od toga kako se predstave pomoću tastature. U opštenju sa drugima, na chat-u, tematskom forumu ili mail – listi, učesnik se identifikuje kao njegov Nickname, koji sam određuje. Nickname predstavlja skup svih prezentovanih karakteristika jednog učesnika u sajber komunikaciji, njegovog virtualnog Ja. Na taj način, čovek može, dok je na Mreži, da odbaci svoj stvarni identitet i da konstruiše novi. Nickname predstavlja onu kategoriju Virtuelnog identiteta, koju Persona čini u domenima stvarnog.
Persona, kako je Jung definiše, predstavlja funkcionalni kompleks psihe između Ja i spoljnog sveta. . Persona je tako neka vrsta kompromisa između individue i društva. Nju čine dva elementa: prvi je Ja – ideal, ili željena slika o sebi koju čovek nosi u sebi i kako želi da se predstavi drugima, drugi je društveno idealizovani lik, kakav društvo nameće čoveku i po kome on treba da se ravna. Vladeta Jerotić smatra da za dobro prilagođenog čoveka, kako u odnosu na spoljašnji tako i na unutrašnji svet, Persona predstavlja nužan i elastičan štit koji mu osigurava relativno prirodan, odmeren i lak način ophođenja sa okolinom . Jolanda Jakobi*, poredi Personu sa zdravom kožom koja posreduje između spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta. Sve dotle dok zadržava svoju normalnu elastičnost, njena uloga posrednice očuvana je i neophodna.
Upravo na elastičnoj strukturi Persone zasniva se identitet na Mreži. Međutim ako je Persona bila podložna transformaciji, prilagođavanju i predstavljala kompromis između privatnog i javnog Ja, Nickname je kao forma identifikacije još elastičnija, i upravo zbog pozicije anonimnosti, manje je društveno uslovljena i daje veću mogućnost dostizanja idealnog Ja.
U eri sve masovnijeg korišćenja komunikacije posredstvom kompjuterske tehnologije, nameće se problem poistovećivanja čoveka sa identitetom koji je izgradio na Mreži, pojave adikcije na kompjutersku komunikaciju, kao i sve većeg gubljenja sposobnosti za stvarno opštenje. Kako navodi Jolanda Jakobi, u slučajevima patološkog razvoja kože (Persone), ona može da se utanji ili očvrsne od grubosti. Naime, u oba slučaja poremećena je priodna ravnoteža, i Persona ubuduće vrši negativnu ulogu u uravnoteženom razvoju ličnosti. Preterana identifikacija individue sa njenim Ja – idealom, stvara od pojedinaca usmljenike, čudake i osobenjake, koji se ne uklapaju ni u kakvu užu ili širu zajednicu. Slična stvar je i sa virtuelnom Personom. Udoban osećaj u svom virtuelnom identitetu, u sigurnosti koju učesnik u sajber komunikaciji ima sakriven od pogleda drugih, može da ga dovede do još većeg udaljavanja od realne komunikacije i narušavanja stabilnosti njegove stvarne ličnosti.
Aliker Rozen Ston napominje da je je jedan od najzanimljivijih aspekata virtualnog prostora "kompjuterski transvestizam". Ona navodi da na Mreži, gde utemeljenje osobe u fizičkom telu nema smisla, muškarci rutinski poprimaju ženske ličnosti kad god požele, i obratno.
Ženu koja je prisvojila muški razgovorni stil može se jednostavno smatrati muškarcem, tako da njezina/njegova ličnost na Mreži poprima svojevrstan vlastiti pseudo-život, odvojen od utjelovljenog života te osobe u "stvarnom" svijetu. Ponekad se mrežna ličnost neke osobe tako dobro razvije da počinje nadvladavati njezin život izvan Mreže.
Međutim, samim tim što je Nickname elastičnija forma identifikacije od Persone, dopušta veću slobodu konstruisanja identiteta i ličnih prezentacija, sa znatno slabijim implikacijama na stvarno Ja. Virtualna realnost omogućava uživljavanje u Savršeno Ja, odmora od stvarnog Sebe (koje je nesavršeno i u velikoj meri spolja određeno), bez većih uticaja i posledica po čovekovu ličnost, jer i sam Internet kao novi oblik komunikacije daje mogućnost projekcije oslobođene imaginacije nezavisno od konsenkvenci realnog sveta. Tako, četovanje pruža mogućnost da se istraže obično nedostupne strane čovekovog Ja. Na primer, stidljivi i introvertni u realnom životu, na Internetu mogu da istraže moćnije persone.
Očigledno je da veća opasnost od hroničnog boravka u sajber – prostoru preti od mogućnosti adikcije na novi identitet, na hipertrofirani ego koji se rađa priključivanjem na Mrežu, slično efektu koji se javlja prilikom uzmanja narkotika. Zbog toga nisu retki teoretičari koji doživljaj realnosti i formiranje identiteta na Internetu kvalifikuju kao "izmenjeno stanje svesti", koje doprinosi povišenoj svesnosti i transcendenciji. Za ovisnike o virtuelnoj realnosti Internet predstavlja put do virtuelnih mesta na kojima egzistiraju njihovi alternativni identiteti. O tome koliko boravak u sajber – prostoru može postati navika van naše kontrole, govori članak Lajen Derou*, "Ja sam ovisnica o Internetu!".
Priznajem da je za mene Internet moćna droga zadovoljstva. Bez obzira što radim on-line – da li istražujem, kupujem, šaljem e-mail ili pričam preko Instant Messangera, protok vremena prestaje postojati. I prije nego li sam svjesna, proteklo je nekoliko sati.
Telo u sajber – prostoru
Kako sajber – prostor nema geografsko određenje, i predstavlja jedno "besprostorno mesto", ili kako ga Vilijem Gibson naziva "prostorom konsenzusne halucinacije", postavlja se pitanje gde se nalazi učesnik u sajber komunikaciji kada boravi u virtuelnoj realnosti, gde njegovo telo prebiva, i kakav je oblik i priroda tog tela. Zbog nematerijalnosti i prostorne nedefinisanosti sajber – prostora, mnogi teoretičari govore o telesnonoj dezintegraciji ili gubitka tela učesnika na Mreži.
"Gubitak tela" u virtualnoj realnosti može se tumačiti kao ostvarivanje višeg nivoa svesti i postizanje određenog vida transcedencije. Prevazilaženjem telesnog i materijanog doživljaja sebe, stanovnik sajber – prostora može steći osećanje virtualne besmrtnosti i neranjivosti, nasuprot svesti o telesnoj konačnosti i ograničenosti u stvarnom životu. U tom smislu, stupanje u sajber – prostor znači prelazak iz fizičke, biološke egzistencije, u svet simbola, imaginacije i neograničenosti, što sobom nosi rađanje novog, besmrtnog virtuelnog tela. Margaret Mors čak smatra da stanovnicima sajber – prostora, organsko telo predstavlja samo prepreku nesmetanoj egzistenciji na Mreži.
Putnici po virtuelnim autoputevima u informatičkom društvu, u stvari, imaju bar jedno telo viška – ono, sada uglavnom sedeće ugljenično telo koje počiva na kontrolnoj konzoli i muče ga glad, debljina, bolest, starost i, najzad, smrt. Drugo telo, silikonski surogat priključen na nematerijalne svetove podataka, ima, doduše virtuelno, supermoći i besmrtno je; to će reći, izabrano telo, elektronska inkarnacija rasparena od fizičkog tela, program je koji može da preživi nebrojene smrti.
Prevazilaženje materijalnog u sajber – prostoru, Mark Lajoli objašnjava večitom skučenošću realnosti za ljudsku imaginaciju, a skok u virtuelno tumači kao "zadovoljstvo interfejsa". Lajoli nastanak sajber – univerzuma na Internetu vidi kao prozvod želje čoveka da učini svoje fantazije opipljivim, da oproba svoju imaginaciju, suđenje i duh u svetovima, situacijama i personama drugačijim od njegovog svakodnevnog života. Interfejs, koji prestavlja "kapiju" u virtualni svet, funkcioniše kao predmet želje, pošto poseduje mogućnost da ispuni nedostatak u subjektivitetu. Zadovoljstvo interfejsa proističe iz kompjuterove ponude da nas povede u jedno mikroelektronsko Imaginarno u kojem su naša tela izbrisana, a naša svest integrisana u matriks. Na osnovama psihoanalitačke teorije, Lajoli sajber – prostor, ili Matriks, shvata kao jedno novo materijalno telo, telo koje omogućava totalnu igru želja korisnika. Matriks je Očev dar ili nadoknada za detetovo pokoravanje Zakonu oca, (izbegavanje kastracije uz obećanje odrcanja svojih želja prema majci i prihvatanje supstituta) u zamenu za odbacivanje neposrednog odnosa sa Stvarnim ili materijalnim.
Autori CAE virtualno telo definišu kao telo sa velikim potencijalima. Uz pomoć virtualnog tela može se eksperimentisati sa besmrtnoscu odlazeći na mesta i radeći stvari koje se ni u kom slučaju ne bi mogle ostvariti u fizičkom svetu. Međutim, kako smatraju ovi teoretičari, sa virtualnim telom dolazi i njegov "fasištički polubrat", data telo ili "daleko razvijenija virtuelna forma koja stoji na usluzi korporacijama i policijskoj drzavi – potpuna kolekcija fajlova povezanih s pojedinom individuom".
Data telo postalo je središte društvenog bića individue. Ono govori koji su naši kulturni identiteti i uloge... organsko bivanje pojedinca nije više određujući faktor s gledišta korporacijske i vladine birokracije. Podaci su postali središte društvene kulture, a naše organsko telo nije nista više od falsifikata koje reprezentira originalne podatke.
Internet i nacionalni identitet
Za razliku od predmodernih zajednica sa jasno određenim društvenim ulogama pojedinaca, u modernom dobu čovek istovremeno ima više identiteta među kojima se uspostavlja promenljiva hijerarhija. Najobuhvatniji i najsloženiji oblik kolektivnog identiteta u moderno doba jeste nacionalni identitet. Po mišljenju Vladimira Cvetkovića*, funkcija nacionalnog identiteta jeste u "ukorenjivanju" modernog individuuma u novoformiranu zajednicu – naciju, iznalaženje emocionalnih sadržaja i kulturnog okvira za političko delovanje u svetu koji je poništio i radikalno preobrazio tradicionalne oblike društvenosti. Modernost je rastočila privid jedinstvenog bivstvovanja, što je uslovilo nastanak i trajanje specifične, sistemske krize, koja se najviše ogleda u krizi identiteta. Prema Cvetkoviću, kriza identiteta u modernom dobu više nije samo individualni problem već dobija svoju bitno društvenu dimenziju, koja obuhvata način legitimisanja postojećeg sistema vrednosti, političko i etičko samoodređenje pojedinaca, kao i određivanje kolektivnog identiteta grupa koje traže načine za prilagođavanje novim porecima svetske moći i regulacije. Upravo na tim osnovama treba razumevati proces nastajanja i trajanja nacija, odnosno nacionalnog identiteta.
Na prelasku društva iz modernog u postmoderno, informatičko ili postinformatičko (digitalno) društvo, sa sve intenzivnijim procesom globalizacije i integrisanja sveta u jedinstveni poredak, postavlja se pitanje funkcionalnosti opstanka postojećih nacionalnih određenosti i mogućnost prevladavanja nacionalnih identiteta, kao i uloga savremenih sredstava komunikacije (Interneta) na procese gubitka i slabljenja nacionalnih identiteta. Po mišljenju Zorice Tomić , zbog predominacije engleskog jezika, kao jezika nove pismenosti, Internet, uprkos otvorenosti, predstavlja upravo prostor u kojem zapadni svet potvrđuje logiku globalizacije. Internet, zbog svoje globalističke koncepcije, može biti pretnja nacionalnim kulturama i nacionalnim identitetima, i intenzivirati savremene tendencije i procese gubitka kulturnog i državnog suvereniteta.
Nasuprot tome, po mišljenju Cvetkovića, nova sredstva masovnog komuniciranja, kao što je Internet, samo olakšavaju funkcionisanje starih etničkih i drugih nacionalizama čije je poreklo dobrim delom upravo u modernoj tehnici i imperativima koje ona nosi. Kosmopolitska potrošačka kultura globalizacije jedino što stvarno uspeva jeste da izazove suprotan efekat, da isprovocira novo uspostavljanje lokalnih kulturnih identiteta, odnosno novo naglašavanje narodne suverenosti.
Kako sve to funkcioniše na Balkanu, na prostoru bivše Jugoslavije, gde je problem preteranog bujanja nacionaliz(a)ma bio uzrok krvavog građanskog rata i raspada zajednice, gde neumerena nacionalna osećanja još uvek predstavljaju povod međuetničkih sukoba, mržnje i netrpeljivosti. Kakva je uloga Interneta u izgradnji pokidanih veza među susednim balkanskim narodima, nacionalnom pomirenju i uspostavljanju normalnih, prijateljskih odnosa. Posetom foruma na temu nacionalnih odnosa na prostoru bivše Jugoslavije mogu se najtačnije utvrditi rezultati koje je Internet do sada ostvario na tom planu.
Na forumu "BH je Država Bosanskohercegovačkog Naroda!", otvorenog na sajtu www.trebinje.com/modules, od 29. 04. 2004. godine, učesnik registrovan kao Heldo konstatuje:
Drzava Bosna i Hercegovina ima svoj Bosanskohercegovacki NACIONALNI i Bosanskohercegovacki NARODNI identitet. Slobodna i demokratska drzava BH ce svoju konstitutivnost POVJERITI samo onim svojim drzavljanima koji se slobodno i svojom voljom Opredjele i izjasne da oni zele biti pripadnici Bosanskohercegovackog iliti Bosanskog Nacionalnog i Narodnog identiteta. Kao Slobodna i Demokratska drzava BH ona svoju konstitutivnost nece POVJERITI svojim drzavljanima koji se Opredjele za pripadnost Naciji i Narodu drugih drzava. Znaci , drzavljanima Bosne i Hercegovine koji se opredjele za pripadnost srpskoj, hrvatskoj i bosnjackoj Naciji i Narodu Drzava BH nece POVJERAVATI svoju konstitutivnost odnosno svoju drzavotvornost ali ce drzava BH omoguciti toj kategoriji svojih gradjana sva ljudska i gradjanska prava koja bi ta kategorija gradjana imali i u najdemokratskijim drzavama svijeta.
Na to korisnik "ulogovan" kao Perun, očigledno ne-muslimanske nacionalnosti odgovara:
Heldo, Srbi, Muslimani i Hrvati su konstitutivni narodi u BiH (na papiru i kako se kome svidi). Potvrđeno od AVNOJ-a na ovamo. Sada oni svoju konstitutivnost ustupaju novostorenom bosnaskohercegovačkom narodu po tvom konceptu. I šta kaniš poduzeti u vezi sa mnom? MENI NE PADA NA PAMET DA MI TI KROJIŠ KAPU.
Malaj je sličnog mišljenja kao i Perun:
Po kojoj logici, pravu, propisu itd. jedan narod (tacnije dva) mora da zivi u zemlji u kojoj ne zeli da zivi i njima se ne dozvoljava da osnuju svoje drzave a sa druge strane je narodima bivse SFRJ to pravo dozvoljeno i niko h nije mogao zadrzati silom u SFRJ? Nemoj mi samo pricati da u RS zive Muslimani i Hrvati i da su konstitutivni i da se i oni isto tako pitaju jer su i u bivsoj SR BiH zivjeli Srbi, Hrvati i Muslimani (svi konstitutivni) ali niko nije postovao volju Srba da se BiH ne odvaja od Jugoslavije (iako su Srbi tada, a i sada su, bili drugi narod po brojnosti u BiH) vec se BiH odvojila. Zato ni Srbi kao najbrojniji u RS ne treba da postuju volju drugih naroda (iako su oni konstitutivni) i mogu isto tako da se odvoje od BiH slijedeci POTPUNO istu logiku koju su slijedili i Muslimani 1992.
Sijamijaa, rezigniran ovakvim stavovima učesnika, šalje poruku u kojima ih poziva na napuste forum:
Bilo bi to stvarno lijepo ali da nije Perun-a, Malaj-a i njemu slicnih. Sretan vam put!!!
Slična ovoj, diskusija se vodila na sajtu www.network54.com/Forum/thread, na temu "Crna Gora umire!!!". Raspravu započinje "umereno prosrpski" orijentisani Perica:
Pola vijeka nakon proizvoda ove nacije pravoslavna Crna Gora je podijeljena i zbunjena o tome sto znaci biti Crnogorac. Problem nije u tome sto ce neko sebe da vidi ka pripadnika Crnogorske nacije no sto ce eventualno da vidi tu naciju kao Nerspbskog porijekla i sto ce nastojat da izvrsi reviziju Crnogorske istorije a pojedini ce bit do te mjere pecatni da ce da omalozavaju i sprdaju se sa Njegosem ili koji prizivaju otvorenu mrznju protiv svega Srbskog a posebno protiv Srba iz Crne Gore koje zovu "posrbicama", "janicarima", "prestavnicina okupatora", itd dok vide prijatelja Crnoj Gori u Hrvatskoj, Bosni, Albaniji a najveceg neprijatelja u Srbima i Srbiji.
Odgovor stiže od Dreamer-a:
Dragi Brate ne slazem se sa tobom oko jednog pitanja a to je nacionalizam. Ja mislim da crnogorci trebaju da imaju svoju drzavu i da povrate nacionalni identitet ali se slazem sa tobom da to ne treba da bude povod za mrznju netrpeljivost i nedaj boze rat. Svako ima pravo da se osjeca kako hoce i to treba postovati. Crna gora treba da bude mulinacionalna i gradjanska drzava.
Perica nudi svoje rešenje:
Crna Gora je bila od pocetka Srbska zemlja i stoga ona treba da bude zemlja Srba i Crnogoraca (od kojih pojedini ne bi trebali poricat Srbsko porijeklo Crnogoraca a jos manje blatit Srbstvo i time Njegosevu Crnu Goru) dje manjine ce imat prava onoliko koliko ta ista prava imaju Srbi i Crnogorci u njihovim zemljama (poput Albanije). Reciprocitet je kljuc.
Odgovara Gorski Vuk:
Vase velikosrbske lazi koje odje i na druga mjesta prosipate ne neprolaze ni kod djeteta. Cus Crnogorci Srbi. A odkad to svega ti. I otkad to je Njegos zakon kad je upitanje porijeklo i nacija Crnogoraca. Mislim nijesam ni ja za rat izmedju Crnogoraca i "posrbica" ali i oni bi trebali da batali sa posrbljavanjem Crne Gore.
U pomoć Perici pristiže Božur:
Svudje li ti otvoris tvoje lazljive zvale, i dje treba i dje ne treba. Idi do Tuzi pa tvojima drzi lekcije. CRNA GORA – SRBSKA SPARTA.
Na sajtu "Virtual Macedonia Forums", www.forums.vmacedonia.com/topic, 05. 10. 2004. godine, otvorena je tema o nacionalnom identitetu Makedonaca. Najvatreniji učesnici u diskusiji bili su Pina i Ceki, koji su se međusobno optuživali za "prosrpstvo", odnosno "probugarstvo"
Pina:
Dokaz da se nakon svega Makedonski identitet održao je formiranje nacionalne države Makedonaca, Narodne Republike Makedonije. Da taj identitet nije opstao, Republika Makedonija se nikada ne bi rodila i opstala 60 godina. Prvi put u novijoj istoriji formirala se država na Balkanu čija cela teritorija spada u region Makedonije, usvojen je Makedonski jezik, ćirilična azbuka, formiran je sistem obrazovanja, državne institucije... Za pet, šest decenija Makedonci su kao narod sa svojom nacionalnom državom postigli mnogo više od drugih naroda sa "starijom" državnošću, naročito na kulturnom polju, pozorištu, literaturi, pa čak i na i na filmu, i u svom tom duhovnom stvaralaštvu ima po nečeg od našeg tipičnog mentaliteta, običaja, tradicije – rečeno u dve reči – nacionalnog identiteta.
Ceki:
I ja isto tako mislim, Makedonski identitet morao je postojati da bi se formirala ova država. Međutim, ne mogu da razumem zašto Makedonci nisu hteli da idu na Sremski front, ali su želeli da oslobode Solun. Zatim ne razumem kako je mogla da se razvije ovakva bogata velika kultura, ako smo zaista bili made by Tito. I sada vidim da smo za tebe zapadni Bugari, koji su se formirali u Makedonski narod od strane komunjara. Ako misliš da se tako lako pravi narod, onda nisi zdrav.*
Zaključak
Internet je za nešto više od jedne decenije radikalno promenio svet i međuljudske odnose. Ubrzao je komunikaciju do neslućenih razmera, stvorio nove oblike komuniciranja i time doveo do promena u svim sferama društvenog života: unutrašnjoj i spoljnoj politici, ekonomiji, biznisu, kulturnoj razmeni, zabavi... Svakodnevnica čoveka u savremenom društvu promenjena je do te mere da sve ono što je do pojave Interneta bio sadržaj odnosa među ljudima, odigrava se i on – line. Na primer, na Internetu se ljudi dopisuju, razmenjuju ideje, kupuju, prodaju, traže posao, učestvuju u kvizovima, klade se, kockcaju, sklapaju se nova poznanstva, brakovi, komentarišu se fudbalske utakmice, filmovi, aktuelni politički i društveni događaji... Informacije svih tipova postale su dostupnije nego ikada, edukacija je zahvaljujći svetskoj kompjuterskoj mreži osavremenjena, proširena novim sadržajima i novim formama (web stranice, internet knjige, virtualne biblioteke, on – line magazini, stručni i naučni forumi) i dostupnija znatno širem krugu stanovništva. Procesi spontanog formiranja javnog mnenja takođe su ubrzani, i omogućen je lakši način javnog izražavanja mišljenja. Smanjena je mogućnost manipulacije javnim mnenjem i kontrole nad njim, zahvaljujući ineraktivnoj strukturi novog medija.
Sa druge strane, na Internet se može posmatrati kao još jedno u nizu sredstava u službi održavanja svetskog poretka koorporativnih i drugih moćnika, putem različitih vidova propagande od strane vladajućih struktura kao i svetskih, regionalnih i lokalnih centara političke i ekonomske moći. Napuštajući realno okruženje i provodeći sve više svog vremena u virtuelnoj realnosti, korisnici Interneta se društveno pasiviziraju, otuđuju od drugih ljudi i lišavaju svoje društvene uloge. Pored toga, Internetom nesmetano teku neprikladni sadržaji poput pormografije, brutalnih slika sa svetskih ratišta, scene mučenja, a obavljaju se i razne kriminalne radnje, na primer maloletnička prostitucija, sex traffiking, prodaja recepata za spravljenje opojnih droga, piraterija...
Internet je ponudio zavađenim narodima dijalog putem različitih foruma, što je otvorilo prostor za novu rasnu, versku i nacionalnu diskriminaciju, ali i mogućnost za međusobno upoznavanje, prihvatanje i pomirenje. Još je rano govoriti o učinku novouspostavljenih relacija među njima, a stvarni rezultati će moći da se utvrde tek u budućnosti.
Osnovno pitanje koje se postavlja u vezi sa uticajem Interneta na formiranje identiteta učesnika u sajber komunikaciji jeste ko smo kada smo na Mreži, ili da li na Internetu nalazimo ili gubimo sebe. Ovaj problem može se posmatrati dvojako. Sa jedne strane, kako su sve determinante koje su određivale naš identitet irelevantne u sajber – prostoru, može se zaključiti da je učesnik u virtualnoj komunikaciji krajnje depersonalizovan, sveden na šifru, podatak, skup poruka koje prosleđuje i prima. Odbacujući sve spoljne činioce, čovek može sebe da dovede u situaciju da se izgubi u masi anonimnih glasova, i da stalno menjajući svoj identitet na Mreži potpuno izgubi svest o sebi. Sa druge strane gledano, upravo nezavisnošću od svih određenja koja dolaze spolja, čovek može da ostvari svoju individualizaciju do kraja, da u potpunosti oformi svoju autentičnu ličnost. Internet omogućava korisnicima da sebe pronađu u najrazličitijim sadržajima, i da u stalnoj komunikaciji sa drugima učvrste svoj identitet.
Literatura:
Džouns, S. – "Virtuelna kultura", 20. vek, Beograd, 2001 Đorđević, T. – "Političko javno mnenje", Savez inženjera i tehničara Jugoslavije, Beograd, 1989 Habermas, J. – "Javno mnenje", Kultura, Beograd, 1969 Jung, K. G. – "Lavirint u čoveku", priredio Vladeta Jerotić, Ars Libri, Beograd, 1995 Slavujević, Z. – "Politički marketing", FPN, Beograd, 1999 Štambuk, V. – "Kibernetika, informatika, internet", FPN, Beograd Tomić, Z. – Sajber prostor i problemi razgraničenja, časopis Kultura br. 107 / 108, str. 10, Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, Beograd 2004.
Izvori:
www.trebinje.com/modules www.network54.com/Forum/thread www.forums.vmacedonia.com/topic www.arkzin.com – Critical Art Ensemble, "Utopian Promises – Net Realities" www.crowmagazine.com – Lajen Derou, "Ja sam ovisnica o Internetu!" www.instifdt.bg.ac.yu – Vladimir N. Cvetković, Nacionalni identitet i (re)konstrukcija institucija u Srbiji Dnevni list Blic – "Za hakerski upad pet godina zatvora", 21.8.2001
|
