Wikipedija

Antička filozofija – razlika između verzija

Interaktivna pretraga historije
← Starija izmjenaNovija izmjena →
Uklonjeni sadržaj Dodani sadržaj
VizualnoWikitekst
Poništena izmjena 1705463 korisnika 109.165.132.201 (razgovor)
Autobot (razgovor | doprinos)
Botovi
177.192 izmene
m Bot: popravljanje preusmjeravanja
Red 2:
[[Datoteka:Thales.jpg|thumb|right|Tales iz Mileta – prvi [[Antička Grčka|grčki]] i [[Evropa|evropski]] filozof]]
 
:''Ovaj članak je o grčkoj i rimskoj filozofiji. Za istočnjačke filozofije u starom veku v. članak [[Istočna filozofija|Orijentalna filozofija]]''.
 
'''Antička filozofija''' obuhvata [[Filozofija|filozofska]] mišljenja i sisteme koji su se razvili na širokom [[Mediteransredozemno more|mediteranskom]] prostoru prožetom [[Antika|antičkom]] [[Antička Grčka|grčkom]] i [[Antički Rim|rimskom]] kulturom u periodu od 7. veka stare ere do propasti antičkog sveta početkom 6. veka nove ere.
 
Kultura antičke Grčke začetnik je i [[Zapadna Evropa|zapadnoveropske]] kulture. Na tom se [[geografija|geografskom]] području prvi put u istoriji izdvaja filozofsko-[[Nauka|naučni]] oblik mišljenja iz [[Religija|religiozno]]-fantastičnoga. Karakteristika stare [[Stari istok|orijentalne]] kulture bila je uklopljenost određenog stepena naučnog mišljenja, do kojeg su stari orijentalni narodi dospeli, u religiozno-fantastični oblik mišljenja. Ta uklopljenost egzaktne misli u fantastično-religioznu mistiku karakteristična je i za ličnosti koje se bave naukom u starim kulturama. To su bile zatvorene svešteničke grupe ili proroci koji su se izdvajali iz sveta i ljudskog društva da bi tako osamljeni i udubljeni u same sebe došli do istine. Njihovim sposobnostima pridavana je aureola uzvišenosti, nadzemaljskog i nadljudskog.
Red 11:
 
== Kosmološki period ==
Početak grčke filozofije pada u kraj 7. veka stare ere. Tome početku prethodile su krupne promene načina života u staroj Grčkoj, promene koje su presudno uticale na duhovni život helenskog čoveka. Već tokom 8. veka, a naročito u 7. i 6. veku st. e., staro [[Patrijarhat|patrijarhalno]] [[rod]]ovsko društvo zapada u sve ozbiljniju krizu. Rodovsko uređenje, zasnovano na principu [[Srodstvo|krvog srodstva]], nije moglo izdržati konkurenciju povećanih imovinskih poseda koji su nastali usled razvoja trgovine i [[Zanatstvo|zanatstva]] te usled zamaha [[Grčka kolonizacija|kolonizacije]]. Ta kolonizacija proširila je životni prostor Helena i dovela ih u dodir s mnogim narodima koji su naseljavali obale [[Sredozemno more|Sredozemnog mora]]. U vezi s kolonizacijom, koja ja zahvatila naročito [[Mala Azija|maloazijsko]] primorje, [[Sicilija|Siciliju]] i južnu [[Italija|Italiju]], razvija se brodogradnja, trgovina i zanatstvo. Tako nastaje novi društveni sloj imućnih trgovaca i zanatlija, koji se već uveliko koriste [[Roboviropstvo|robovskom]] radnom snagom i koji postepeno dolaze u sve oštriji sukob sa zemljoposedničkom [[Aristokratijaaristokracija|aristokratijom]], koja je nastojala da obezbedi nastavak [[Oligarhija|oligarhijske]] političke prevlasti nasledne aristokratije. Tokom 7. i. 6. veka ovaj su sukob umeli da iskoriste energični i častoljubivi pojedinci, koji su zavladali kao [[Grčka tiranijatiranin|tirani]], odnosno samodršci. Oni su često i sami bili aristokratskog porekla, ali su, dokopavši se vlasti, uveli ceo niz mera u korist širokih slojeva stanovništva, kao što su ukidanje dugova, nova raspodela zemlje, uvođenje pravične uprave i unapređenje zanata, trgovine, nauke i [[umetnost]]i.
 
Način života helenskog čoveka, dok je još živeo u plemensko-rodovskim grupama, bio je [[Grčka mitologija|mitološki]]. Svet bogova i polubogova, koji je nastanjivao prirodu ovoga čoveka, odgovarao je tadašnjem stepenu kulturnog i društvenog razvitka, ali je kolonizacija uskoro proširila duhovne vidike Helena. Ona ih je dovela u dodir s istočnjačkim civilizacijama i, delujući zajedno s društveno-ekonomskim promenama u grčkim [[polis]]ima, izazvala postepeno napuštanje mitološkog načina mišljenja. Mitološki svet bogova s [[Olimp]]a najlepše je prikazan u [[Homer]]ovoj ''[[Ilijada|Ilijadi]]'' i ''[[Odiseja|Odiseji]]'', gde bogovi ujedno odslikavaju i moć i sjaj [[pleme]]nskih starešina. Ali već kod Homera bogovi su podvrgnuti kritici, što je jasan znak postepenog oslobađanja starih mitoloških predstava. Homerova slika sveta još uvek je čvrsto na tlu mitologije, ali ipak pokazuje i nejasne elemente racionalnog shvatanja prirode: Homer zna za [[Nebo]] i [[Zemlja (planet)|Zemlju]] i carstvo [[Had]]a, a spominje i stihije prirode – vodu, vatru, vazduh i zemlju. Ali Homer još ne postavlja pitanje o poreklu [[kosmossvemir|kosmosa]]a: s tim se pitanjem suočava tek [[Hesiod]], pesnik seoskog života iz [[Beotija|Beotije]], koji je u spevu ''Teogonija'' dao [[Genealogija|genealogiju]] bogova tako što je grčke mitove organizovao u celinu. Hesiod pokazuje napredak u tome što bogove ne posmatra kao večne, već kao postale. Iako usvaja Homerov mitološki svet, Hesiod mu daje prirodnu osnovu: postanak bogova ([[teogonija]]) tumači se istorijski i uzročno, dakle, na jedan racionalan, prirodan način ([[kosmogonija]]). Hesiodova slika sveta je svojevrstan spoj teogonije i kosmogonije, jer iako govori o bogovima, Hesiod zapravo pokušava da odgovori na pitanje šta je početak svega što postoji i što se događa u kosmosu.
 
=== Jonski filozofi ===
[[Datoteka:Turkey ancient region map ionia.JPG|thumb|Jonija – kolevka grčke filozofije]]
 
Prva filozofska učenja u Heladi nastala su u naseobinama na maloazijskoj obali. Naime, [[Jonija|jonske kolonije]] u Maloj Aziji bili su najbogatiji i najnapredniji gradovi u čitavom helenskom svetu. Tu su i kultura i civilizacija dosegle najviši stupanj. Jonjani su bili pažljivi posmatrači prirode i prvi su pokušali rešiti kratkim, maštovitim sintezama teške probleme koje im je priroda nametala. Tako su se u Joniji razvile ne samo filozofija, nego i [[historija|istorija]], od čijih je pisaca najbolji bio [[Herodot]]. U vezi s početkom filozofije, međutim, treba napomenuti da se tu ne radi o apsolutnom početku: ono što je predmet filozofije, tj. sadržaj i smisao sveta i života, zaokupljalo je čovekovu pažnju, ništa manje intenzivno, i ranije. Novina je samo u tome što je taj sadržaj ranije bio oblikovan mitski i religiozno, a sada se oblikuje pojmovno i [[Racionalizam|racionalno]]. Tako je početak filozofije zapravo početak samo u odnosu na oblik, a ne i na sadržaj ljudskog razmišljanja.
 
Prvi pravi helenski filozofi bili su svi iz [[Milet]]a. [[Jonski filozofi]] otvorili su novu eru u filozofiji pitanjem o prapočetku svega što postoji, pitanjem o bitku. [[Tales]] (Θαλῆς ili Θάλης, 624–547) kaže da je prauzrok [[voda]], [[Anaksimen]] (Ἀναξιμένης, sredina 6. veka) smatra da sve stvari nastaju zgušnjavanjem i razređivanjem [[vazduh]]a, dok je najapstraktniji, pa prema tome i najoriginalniji odgovor dao [[Anaksimandar]] (Ἀναξίμανδρος, 610–547), koji prauzrokom svega smatra neodređenu materiju zvanu ''[[apejron|apeiron]]'' (ἄπειρον), iz koje usled suprotnosti toplo-hladno nastaje svet. Karakteristično je za sve njih da na to pitanje odgovaraju i objašnjavaju ga konsekventno [[Materijalizam|materijalistički]] i u celini izdvojeno i suprotstavljeno religiozno-mitološkom tumačenju sveta. U njihovoj filozofiji postavljen je samo problem [[Bitak|bitka]]. Problemi saznanja i [[Kretanje|kretanja]] za njih još uvek nisu filozofski značajni, već predstavljaju činjenice koje se uzimaju kao gotove. [[Materija]] je oduhovljena kao i ljudski organizam, dakle o kretanju se ne postavljaju pitanja. Jonski su filozofi poznati i po svom prirodnonaučnom radu. Tako se Talesu pripisuje podela [[kalendar]]ske [[Godina|godine]] na 365 dana i predskazivanje pomrčine [[Sunce|Sunca]] 585. godine. Ova tri prva filozofa čine tzv. [[Miletska škola|miletsku školu]] u okviru [[Presokratovci|presokratske filozofije]].
 
[[Datoteka:Heraclitus, Johannes Moreelse.jpg|thumb|left|[[Johannnes Moreelse]]: ''Heraklit'' ([[17. vijek|17. vek]])]]
 
=== Heraklit ===
Red 37:
 
=== Elejska škola ===
U južnoitalskom gradu [[ElejaElea|Eleji]] [[Ksenofan iz Kolofona|Ksenofan]] (Ξενοφάνης, oko 580–oko 470) je postavio osnove jednoj novoj filozofskoj školi. Polazeći od stava da je stvarnost onakva kakva nam se prikazuje, promenljiva, da u onome što vidimo nema ničeg pouzdanog što bi se moglo tretirati kao bitak, došao je do zaključka da bitak u sebi mora biti jedinstven, večan i nepromenljiv. Bitak je materijalan i ograničen, jer neograničeno ne može biti savršeno, ali ne može se spoznati čulima, nego samo razumom. To savršenostvo bitka izrazio je Ksenofan stavom da je Sve – Jedno, ograničeno, nepokretno i oblika kugle. [[Aristotel]] nam u ''Metafizici'' (A 5, 986b 18) govori da je Ksenofan "posmatrajući celinu [[svemir]]a, rekao da jedno jeste bog".
 
Na toj osnovi [[Elejska školaelejci|elejsku filozofiju]] dalje razrađuje [[Parmenid]] (Παρμενίδης, oko 515), njen glavni predstavnik. Uzimajući sve karakteristike bitka koje je dao Ksenofan kao polaznu osnovu, Parmenid sve što je dostupno našim čulima i podvrgnuto promenama proglašava za [[nebitak]]. Bitak se može i mora misliti, on je ono što je zajedničko svemu i što nije čulima neposredno dostupno. Čulima je dostupna raznolikost, mišljenju bitak. On jeste materijalan, ali je jedinstven u sebi. Kada bitak ne bi bio jedinstven i postojan u sebi, ne bi se mogao misliti. Čula nas varaju ako na osnovu njih zaključujemo o bitku, jer time prolaznost, promenljivost i ostale osobine nebitka pripisujemo bitku, što je nemoguće. Naime, nisu čula i bitak isto, već mišljenje i bitak. Ono što predstavlja osobine misli, to su istovremeno osobine bitka. U svom učenju Parmenid iznosi slabosti čulne spoznaje, koja dovodi samo do mnenja, a ne do prave istinite spoznaje.
 
Racionalne dokaze za Parmenidove postavke dao je [[Zenon iz Eleje]] (Ζένων, oko 490–oko 430), treći predstavnik te škole. On je poznat po svojim dokazima na nema mnoštva i da nema kretanja. Tako on, na primer, na osnovu stava da je [[prostor]] u sebi beskonačno deljiv dokazuje da nema kretanja. Ako je tako, ako je prostor beskonačno deljiv, onda je svako kretanje potpuno nemoguće. Jer u kretanju uvek treba preći jedan deo prostora, a svaki je taj deo u sebi beskonačno deljiv, dakle, predmet se zapravo ne može pomeriti s mesta. Tako, s pojmovnog stanovišta, [[Ahilej]] nikada ne može prestići [[Kornjača|kornjaču]] jer između njih uvek leži beskonačno deljiv prostor.
Red 48:
 
=== Atomisti ===
[[Empedokle]] (Ἐμπεδοκλῆς, oko 495–435) iz [[AgrigentAgrigento|Agrigenta]]a na [[Sicilija|Siciliji]] smatra se osnivačem ''[[Atomizam|atomizma]]'' u istoriji. U stvari, on je prvi zasnovao teoriju o ''[[Osnovni elementi|četiri elementa]]'', vatri, vodi, vazduhu i zemlji, iz kojih bi se sve u svetu sastojalo, i u isto je vreme pokušao objasniti kako iz ta osnovna četiri elementa nastaje mnoštvo, sve stvari. Empedokle smatra ''ljubav'' i ''mržnju'' takođe elementima, ali odvojenim od četiri osnovna. Oni uzrokuju kretanje, koje se sastoji u spajanju i razdvajanju osnovnih elemenata, čime se stvara raznolikost u svetu. Čovek je takođe sastavljen od spomenutih osnovnih elemenata, i to je osnov njegove spoznaje. Naime, po Empedoklu, spoznaje se tako da slično saznaje sličnim, slično privlači slično. Empedokle se dosta razlikuje od Heraklita u tumačenju kretanja. Po njemu, [[materija]] mora ostati nepromenljiva i nepokretna jer je pokreću dva spoljna principa. Ipak je on objašnjenje sveta i čoveka u njemu potpuno izvukao iz mitološko-religiozne sfere. Na njega je uticalo snažno nasleđe kako Heraklitova učenja tako i elejaca, pa, u nastojanju da pomiri te dve materijalističke krajnosti, na opisani način pokušava rešiti problem mirovanja i kretanja.
 
To, kod Empedokla još veoma naivno i slikovito prikazivanje kretanja, [[Anaksagora]] (Ἀναξαγόρας, oko 500–428) iz [[Klazomena|Klazomene]] u Maloj Aziji razvija u apstraktnije tumačenje. Svet se sastoji iz jednako deljivih i nepromenljivih čestica koje on zove ''homeomerije'' (τὰ ὁμοιομερῆ). One su sve nekad bile ssastavljene u jednu masu, u celinu. Tada ih je u pokret stavio svetski ''um'' (νοῦς), prvi pokretač. Sve ostalo se dalje razvilo zahvaljujući [[Mehanika|mehaničkim]] silama u samoj materiji. [[Aristotel]] je Anaksagoru nazvao [[Dualizam|dualistom]] jer njegovo učenje sadrži dva osnovna principa u sebi: nepokretnu materiju, sastavljenu iz homeomerija, i duhovni pokretač – um. Međutim, u tome Anaksagora nije dosledan, jer negde kaže da je um sastavljen od najfinije materije i odriče se njegova delovanja pošto je pomoću njega stavio homeomerije u pokret. Anaksagora je pripremio teren atomizmu [[Leukip]]a (Λεύκιππος) i [[Demokrit]]a (Δημόκριτος, oko 470–oko 360).
Red 64:
Zbog svoje doslednosti u [[Materijalizam|materijalističkom]] tumačenju sveta, u okviru kojeg su razmatrana pitanja kosmosa, spoznaje i ljudske slobode, Demokrit se smatra osnivačem prvog materijalističkog monističkog sistema u istoriji filozofije.
 
Atomistima završava u staroj Grčkoj period ispitivanja prirode i filozofsko objašnjavanje najopštijih zakona kosmosa. Karakteristično je za taj period da [[čovjek|čovek]] i njegova društvenost još nisu predmet filozofskog razmatranja, iako se usput tretiraju u okviru opštih [[Politika|političkih]] stavova samih filozofa. Zbog svoje opšte karakteristike postavljanja kosmosa u centar filozofskog istraživanja ceo se taj period naziva ''kosmološkim periodom grčke filozofije''.
 
== Antropološki period ==
U političkom i kulturnom životu Grčke 5. veka st. e. dogodile su se velike društvene promene. Nakon [[Grčkogrčko-persijskiperzijski ratovi|pobede nad Persijancima]] razvio se u [[AtinaAtena|Atini]] vrlo živ privredni, politički i [[Obrazovanje|prosvetni]] rad. Filozofsko razmišljanje tada napušta problematiku prirode i usredsređuje se na na čoveka (ἄνθρωπος) i celokupnu društvenu problematiku – time počinje ''antropološki period grčke filozofije''. Društvena previranja unuar same [[Demokratijademokracija|demokratske]] Atine, zatim [[Peloponeski rat|rat s aristokratskom Spartom]], odvodili su interes ljudi od od pitanja kosmosa i njegovih zakona, a u prvi plan stavljali čoveka, njegovu društvenost, sposobnost njegove spoznaje, njegovu opštu vrednost itd.
 
=== Sofisti ===
Razvoj demokratskoga državnog uređenja doveo je na vlast široke narodne slojeve. S promenom političkoga života tesno je povezana i promena na polju obrazovanja, jer u doba demokratije nije više uspeh pojedinca zavisio od njegovog porekla, nego od sposobnosti i znanja. Naravno, u takvo vreme nije više zadovoljavao stari način obrazovanja u kojem se od mladog čoveka zahtevalo da u gimnaziji dobro izvežba svoje telo te da nauči čitati, pisati i računati, a uz to da se pomalo bavi [[Muzika|muzikom]] i čitanjem pesnika. Novo doba tražilo je šire i veće obrazovanje, a želja za njim zahvatila je veliki broj ljudi. Posebno je za tim težila omladina u želji da se s većim znanjem uspešnije bavi državnim poslovima i lakše dođe do ugleda, položaja i slave. A ko je želeo da uspešno nastupa u [[Atinskobule veće(antička Grčka)|veću]] (βουλή), [[Atinska skupštinaeklesija|narodnoj skupštini]] i u sudnicama, morao je naročito biti vešt u lepom, jasnom i uverljivom načinu govora.
 
Takva situacija izbacila je na površinu [[Sofisti|sofiste]] (σοφισταί), putujuće učitelje koji su sebi uzeli u zadatak da govorima, predavanjima i polemikama obrazuju slobodne grčke građane. Biti sofist značilo je, doslovno, biti ljubitelj mudrosti. Najpdfseopularniji sofist bio je [[Protagora]] (Πρωταγόρας, oko 481–411. st. e.) iz Abdere u Trakiji. Njegov stav: "Čovek je merilo svih stvari, postojećih da jesu, a nepostojećih da nisu" – izazvao je još u staroj Grčkoj velike polemike. Jedni su smatrali da Protagora misli da je mnenje jedini stupanj u mogućnosti ljudske spoznaje i da je s tim u vezi istinito samo ono što neki pojedinac može spoznati. Istina bi, dakle, bila svedena na to da svaki čovek za sebe određuje šta je istina, a šta nije. Prema tome, istina je krajnje relativna kategorija. Tako tumači Protagoru i [[Platon]], njegov najoštriji kritičar. U jednom od [[Aristotel]]ovih spisa, međutim, nailazi se na mišljenje da je pod "čovekom" Protagora ipak mislio na čoveka kao generičko biće, a ne individualno, te da [[kriterij istine]], po njemu, i nije tako subjektivan kako se misli. U polemikama je Protagora argumentima i protivargumentima izoštravao misli zadivljujući tom svojom sposobnošću sve prisutne. Sve dok je jedan argument podnosio protivargument, Protagora nije smatrao da je došao do istine. Taj je moment do krajnjih granica izoštrio sofist [[Gorgija]] (Γοργίας, oko 480–oko 370) iz [[Leontin]]a na Siciliji. On je smatrao da se uopšte ništa ne može dokazati. Time je izrazio krajnju [[Skepsa|skepsu]] u mogućnost dolaženja do istine. [[Relativizam|Relativizmu]] i skepsi u spoznaji odgovara kod svih sofista relativizam i [[skepticizam]] u etici: nema opštevažećih etičkih normi, one se razlikuju od naroda do naroda, od vremena do vremena.
Red 83:
Sokrat je bio protivnik proučavanja prirode i njenih zakona. Zainteresovan u prvom redu za etičku problematiku, koja je kao "etička" bila ugrožena sofističkim tumačenjem [[moral]]nih normi. Sokrat je nastojao da utvrdi ''pojmovnu'' vrednost pojedinih moralnih normi, čime je želeo da pobije sofistički relativizam u etici, koji se zasnivao na čulno-pojedinačnom kriteriju. Sokrat smatra da nema istinskog moralnog delovanja a da čovek tačno ''ne zna'' šta se podrazumeva pod određenom etičkom normom. Naime, kako postupati pravdeno ako se ne zna šta je pravedno? U svojim dijalozima držanim na javnim okupljanjima po atinskim trgovima Sokrat je išao za tim da se tačno odredi sadržaj svake pojedine etičke norme. Postupak je pritom bio [[Dijalektika|dijalektički]], što znači da je u toku razgovora (dijaloga) tako dugo argumentima i protivargumentima obarao pojedine stavove (svoje ili sagovornikove) dok ne bi na kraju iskristalisao potpuno jasnu [[Definicija|definiciju]] određenog pojma. Sokratov kriterij istine bio je ''smisao'' pojma, bez obzira na njegovu realizaciju u stvarnosti. Pri tome je važna ispravnost u logičkom (misaonom) postupku pri određivanju sadržaja pojma. [[Logika|Logički]] postupci indukcije i definicije potiču tako u svojim osnovama od Sokrata. "Spoznaj samoga sebe" – osnovni moto Sokratova učenja – značio je upravo ovo: do kraja kritički odnos prema svim, kako svojim tako i tuđim, sudovima u interesu istine. Jedino tako, smatrao je, mogu se pobiti relativizam i skepsa u koje su filozofiju doveli sofisti.
 
Sokrat je osuđen na smrt jer je zbog svojih istupanja bio u Atini optužen da kvari omladinu i da ne priznaje bogove koje priznaje država. Prema tadašnjim zakonima Sokrat je ispio otrov i pritom zadržao čvrstinu svog filozofskog duha. Njegove javne diskusije, u kojima je [[Induktivna metodaindukcija|induktivnom metodom]] "[[Ironija|ironije]]" (εἰρωνεία) iskušavao neproverene etičke stavove u cilju jasnog definisanja pojmova, predstavljale su oštru kritiku sofističkog načina filozofiranja. A sofisti su, objektivno uzevši, bili ideolozi demokratije, koja je tada u Atini predstavljala nastupajuću snagu i upravo proživljavala teškoće uspona.
 
=== Platon ===
Red 90:
Najsposobniji Sokratov učenik i najveći njegov poštovalac i ujedno jedan od najvećih antičkih filozofa bio je [[Platon]] (Πλάτων, 427–347. st. e.) iz Atine. Po svom poreklu Platon je bio aristokrata; njegov ujak [[Kritija]], takođe Sokratov učenik, nalazio se na čelu vladavine [[Tridesetorica tirana|tridesetorice tirana]] i za njegovo vreme aristokrati su u znak odmazde pobili u Atini oko 1.500 građana. Platonu su tada bile 23 godine. Kasnije, po povratku demokrata na vlast, Platon je bio svedok Sokratovoj smrtnoj osudi. Budući da su se neprekidni sukobi nastavili, kako u obliku unutrašnjih previranja tako i u obliku spoljnih ratova ([[peloponeski rat]]), Platon je napustio Atinu i otišao na put u [[Megara|Megaru]]. Osim Sokrata, na Platonovu filozofiju uticala su učenja Heraklita, Pitagore i elejaca. Posebno je usavršavao [[Matematika|matematiku]] i [[Geometrija|geometriju]]. Kako sam kaže na jednom mestu, na putovanje se odlučio da bi upoznao ljude i njihov život, jer ga je zbog društvenih previranja, kojima je neprestano bio svedok, društvena problematika najviše zanimala.
 
Platon je svoju filozofiju tumačio u [[Akademija|Akademiji]] (Ἀκαδήμεια), svojoj školi koju je osnovao po povratku u Atinu. U nekoliko navrata pokušao je ostvariti svoju političku filozofiju i u praksi (kod kralja [[Dionizije StarijiI od Sirakuze|Dionizija Starijeg]] u [[Sirakuza|Sirakuzi]] na Siciliji), ali mu to nije pošlo za rukom. Oduševljen Sokratovim nastojanjima oko pronalaženja smisla [[Etika|etičkih]] pojmova, Platon vrlo brzo dolazi do zaključka da između jasno definisanog pojma neke etičke norme i njene praktične realizacije nema mnogo sličnosti. Dok je pojmovno definisana vrlina savršena, u praksi je daleko od savršenstva. Na istu protivrečnost nailazi i u matematskim i geometrijskim pojmovima: samo unutar geometrije nalaze se pravilni likovi, npr. [[krug]], [[trokut|trougao]] itd., ali njih nigde u stvarnosti nema. Zar onda nije područje pojmova i ideja ono pravo područje savršenstva i istine, a ne realnost prirode i materije? Platonov odgovor na to pitanje je pozitivan: idejno područje jedino je područje istine. U tom uverenju podržalo ga je i iskustvo ranijih filozofa, koji su davali prioritet umnoj, a ne čulnoj spoznaji.
 
Iz stava da je svet ''ideja'' (ἰδέα ili εἶδος) jedini savršen i istinit svet, Platon zaključuje i da je on jedini stvarni svet, jedina prava realnost. Svet ideja je [[bitak]], a materijalni svet samo je nesavršena kopija pravog, istinitog sveta ideja. Osim ta dva sveta, savršenog idejnog i nesavršenog materijalnog, postoji i i svet senki (npr. odrazi u vodi), koji je još nesavršeniji. To je svet o kome možemo samo nagađati. Nesavršena, čulna spoznaja materijalnog sveta (verovanje – πίστις) i nagađanje (εἰκασία) zajedno čine područje mnenja (δόξα). Po vrednosti spoznaje iza mnenja dolazi razumska (matematska) spoznaja (διάνοια), a tek iza nje prava, umna spoznaja sveta ideja (νόησις). Razumska i umna spoznaja zajedno čine područje znanja (ἐπιστήμη).
Red 102:
Platon je prvi u istoriji filozofije sistematski obradio idealističko shvatanje sveta. Budući da bitkom smatra svet ideja, koji postoji nezavisno od subjekta, od svesti, to se njegov [[idealizam]] naziva ''objektivnim idealizmom''. To shvatanje zasnovano je kod Platona na pretpostavci da objektivno, izvan naše svesti, postoji carstvo ideja, dok je materijalni svet samo njegova gruba kopija. Na toj pretpostavci on sistematski izgrađuje svoju ontologiju, gnoseologiju i [[Politička filozofija|političku filozofiju]]. Platon nije mogao izbeći protivrečnosti u svom filozofskom sistemu. Postavlja se, naime, problem: ako je realnost samo gruba kopija sveta ideja, ali ipak kopija, odakle se u toj realnosti nailazi na zlo, prljavštinu i slične negativne pojave? Postoje li ideje s negativnim sadržajem? Ako postoje, onda carstvo ideja nije savršeno u smislu dominantne ideje Dobra. O tom problemu raspravlja Platon u svom dijalogu ''Parmenid'', ali ne nalazi zadovoljavajući odgovor.
 
U svojoj [[Politika|političkoj]] teoriji Platon podržava neku vrstu intelektualne aristokratije. Neki ga smatraju zagovornikom [[Autoritarnostautoritarizam|autoritarne]] države, s obzirom na to kako raspodeljuje rad u državi, na ulogu žene, na obrazovanje dece (o čemu treba da se brine država, jer deca u prvom redu pripadaju zajednici, a ne porodici), s obzirom na to da u pitanju vlasti građani nisu jednaki itd. Međutim, celokupna njegova teorija zasnovana je na otporu vlasti atinskog [[demos]]a i pretpostavlja vlast intelektualne, a ne imovinske aristokratije. Kao teorijska osnova služi mu i ovde Sokratovo učenje određenja pojma po njegovom smislu.
 
Platon nije ostao do kraja dosledan svojim filozofskim koncepcijama. Potkraj života skrenuo je u izvesni [[misticizam]], posvetivši se u najvećoj meri proučavanju Pitagore i [[Astrologija|astrologije]], što ga je u jednom trenutku dovelo do toga da ideje izjednači s brojevima. Platonova je Akademija negovala proučavanje brojevnih odnosa i njihovo značenje u proučavanju prirode. Time je Akademija napustila negovanje filozofskih koncepcija svoga osnivača, što je delom i razlog da u grčkoj filozofiji Platonovo učenje nije imalo direktnih nastavljača.
Red 109:
[[Datoteka:Aristoteles Louvre.jpg|thumb|right|200px|Bista Aristotela, najuniverzalnijeg filozofa antike (Louvre)]]
 
Najuniverzalniji filozof [[Staristari vekvijek|staroga veka]] bio je [[Aristotel]] (Ἀριστοτέλης, 384–322. st. e.), rođen u [[Stagira|Stagiri]] na [[Halkidika Tračka|tračkoj Halkidici]]. Aristotel je mladost proveo u Platonovoj Akademiji studirajući filozofiju. Kasnije odlazi na dvor [[Filip II Makedonski|Filipa II Makedonskog]], gde je njegov otac bio lekar. Tamo je podučavao Filipovog sina [[Aleksandar Veliki|Aleksandra]] sve dok Aleksandar nije postao vladar i dok nije pošao u osvajačke ratove. Istorijska situacija podučila je Aristotela da je nemoguće vladare prikloniti filozofiji, urazumiti ih i otkloniti ih od želje za osvajanjima. Sam Aristotel bio je pristalica [[polis]]ne samouprave i protivnik stvaranja velikih državnih teritorija pod vlašću jednog vladara. On je u tom smislu i podučavao Aleksandra, ali očito bez rezultata. Uočivši nesklad između filozofskog učenja i potrebe praktičnih rešavanja društvenih problema, Aristotel se vraća u Atinu i tamo osniva svoju školu pod imenom [[Likej]] (Λύκειον). Ta [[Peripatetičariperipatetici|peripatetička]] filozofska škola (περίπατοι = šetnje i vrtni tremovi gde se održavala nastava) nadmašila je Platonovu Akademiju. Trinaest godina nakon osnivanja Likeja je umro.
 
Aristotelov rad je sveobuhvatan. On nije samo originalan filozof, on je sistematičar svega što je Grčka do njega stvorila na filozofsko-teorijskom području. On je istovremeno i [[Empirijaempirizam|empiričar]], istraživač, i njegov Likej postaje centar ne samo filozofskih proučavanja već i egzaktnog, naučnog rada.
 
Celokupna duhovna delatnost po Aristotelu se deli na praktičnu, teorijsku i poetičku. U skladu s tom podelom on deli i svoju filozofiju. U ''praktičnu filozofiju'' spadaju [[etika]], [[ekonomika]] i [[politika]]. U ''teorijsku filozofiju'' spadaju [[fizika]], [[matematika]] i [[metafizika]]. Ovu poslednju Aristotel zove još i "prva filozofija" (ἡ πρώτη φιλοσοφία), a naziv metafizika (μετὰ τὰ φυσικά = doslovno "ono što je iza fizike") upotrebili su tek kasnije oni koji su sređivali Aristotelove spise. U ''poetičku filozofiju'' spada [[Tehnika|tehničko]] i [[Umetnost|umetničko]] oblikovanje. Ova poslednja oblast predstavlja Aristotelovu [[Estetika|estetiku]], u kojoj je potpuno obradio samo [[Poetika|učenje o pesništvu]]. Njegovo delo iz te oblasti zove se ''Poetika'' (Περὶ ποιητικῆς). Logičke spise pod naslovom ''Organon'' (Ὄργανον = doslovno "Oruđe filozofiranja") Aristotel ne ubraja u ovu podelu: naime, on smatra da [[logika]] kao nauka treba da prethodi svakoj pravoj duhovnoj delatnosti kao vežba u mišljenju.
 
Premda Platonov učenik, bio je odlučan ali ne uvek i dosledan kritičar njegova [[Idealizam|idealizma]]. Aristotel nastoji dokazati da je Platonov svet ideja neodrživ, i da je stoga Platonova filozofija u sebi protivrečna. Najsadržajniji su ovi momenti kritike teorije ideja: Šta, u stvari, znače ideje za Platona? "Jer one nisu njima (tj. čulnim stvarima) uzroci niti kretanja niti ma kakve promene". I dalje, kako je moguće "da [[supstanca|supstancija]] bude odvojena od onoga čega je ona supstancija". Jer ako nešto čini suštinu stvari, čini se nemogućim da se to što čini njegovu suštinu izdvoji iz tih stvari.
 
Aristotel, nasuprot Platonu, nastoji dokazati da je prva i prava ''supstancija'' ili ''istinsko bivstvo'' (οὐσία) – pojedinačna stvar. U toj pojedinačnoj stvari realizovana je bit, suština, pomoću materije. Ono opšte, suštinsko, po Platonu idejno, postaje pomoću materije konkretna, realna, pojedinačna stvar. Tako [[materija]] dobija svoje određenje upravo preko tog opšteg, suštinskog. To opšte u stvarima Aristotel naziva ''formom'' (τὸ εἶδος). Forma i materija (ἡ ὕλη) su dva osnovna principa svake pojedinačne stvari. U oblikovanju stvari ta dva principa nemaju jednaku ulogu. Materija predstavlja pasivni princip, mogućnost, potenciju (δύναμις). Forma je aktivni princip i uzrok (τὸ ὅθεν ἡ κίνησις) oblikovanja materije u konkretnu pojedinačnu stvar, tj. aktualizacije (ἐντελέχεια) potencije. Uzimajući pojedinačnu stvar kao prvu i pravu supstanciju, Aristotel smatra da se proučavanje stvarnosti i njenih zakona ne može započeti od ideja, odnosno pojmova, već baš od same pojedinačne stvari. Tim stavom Aristotel u istoriji otvara put ka egzaktno-empirijskom istraživanju.
Red 123:
Kao što je isticanjem konkretne stvari kao prve supstancije Aristotel utro put empirijskom istraživanju, tako je ovim svojim "bogom" dugom antičkom idealizmu otvorio mogućnost logičkog objašnjenja postojanja [[bog]]a. Tako je u istoriji filozofije začet [[teizam]], iako sam Aristotel nije bio teista.
 
Aristotelovo popuštanje idealizmu lakše se razume ako se zna da materija u njegovoj ontologiji ne igra samo pasivnu mogućnost u odnosu na aktivnu formu. Kao i Platon, Aristotel određuje materiji negativne osobine, ali ne u smislu zlog principa, tj. izvora svega lošega u prirodi i u čoveku. Materija je za Aristotela ograničavajući princip baš time što je pasivna, ona je ono što se opire formi, ona je sputavajući princip u kretanju. Aristotel se poslužio primerom [[Vajarstvoskulptura|vajara]]: on nastoji u kamenu ostvariti neku određenu formu koju kao zamisao ima u svojoj glavi, i ona predstavlja princip delatnosti, kretanja. Međutim, u nastojanju da realizuje tu formu, nailazi na otpor u kamenu te svoju delatnost mora delimično podrediti tom otporu kamena-materije.
 
Kao što Aristotel nije mogao prevladati [[dualizam]] materijalnog i idejnog sveta u svojoj ontologiji, tako to nije mogao ni u [[Gnoseologija|teoriji saznanja]]. Za njega je čulo polazna tačka sve spoznaje. Osećanje kao sposobnost pripada duši. Aristotel smatra da sva živa bića imaju dušu, ali s različitim stupnjevima sposobnosti. Sposobnosti duše jesu: hranjenje, požuda, opažanje, kretanje u mestu i mišljenje. [[Biljka]]ma, na primer, pripada samo sposobnost hranjenja. Drugim pak živim bićima pripada i požuda i hranjenje, trećima još i opažanje. I tako redom: svaka viša vrsta živih bića poseduje i niže duševne sposobnosti, dok niža bića ne poseduju više duševne sposobnosti. Ljudska duša, koja poseduje i mišljenje kao najviši duševni kvalitet, poseduje i sve ostale vrste duševnih sposobnosti. Polazne osnove spoznaje su sposobnost percipiranja i sećanja, koje poseduju već i neke [[Životinja|životinje]]. [[Čovjek|Čovek]] pomoću mišljenja, a na osnovu opažanja i sećanja, stiče iskustvo na osnovu kojega stvara umeća. Umeću već pripada znanje i razumevanje onoga što se [[iskustvo]]m steklo. Ljudi s velikim iskustvom i s umećem deluju u svakodnevnom životu, dok je nauka, kao nezainteresovana za trenutne potrebe, nastala tamo gde je bilo dokolice. Sve dovde Aristotel je kritičar idealističke gnoseologije isto tako kao što je bio kritičar idealističke ontologije u kritici Platonovih ideja. Tek u svojim razmatranjima o umu, o sposobnosti mišljenja da samo sebe misli, Aristotel čini ustupak idealizmu. Naime, da bi um delovao, on mora biti slobodan od čulnog sveta i potpuno odvojen od njega. Tek takav on može imati [[misao|mišljenje]] kao svoj predmet. "Sposobnost opažanja nije, naime, moguća bez tela, a um je od tela odvojen", kaže Aristotel.
 
U poređenju s Platonovim zanosom kad zastupa svoje pravedno uređenje države, Aristotel se i na području [[Politička filozofija|političke filozofije]] pojavljuje kao trezveniji i više sklon analizi podataka nego ideji dobra ili pravednosti. On ne zastupa neki posebno određeni tip društva ili države, već više naglašava problem upravljanja državom. Ako sposobni i dobri ljudi rukovode državom, ona i kao [[Aristokratijaaristokracija|aristokratska]] može biti dobra, ali ako njome rukovode loši i nesposobni ljudi, tada ni [[Demokratijademokracija|demokratski]] oblik vladavine ne predstavlja rešenje.
 
U [[Etika|etici]] je Aristotel pristalica tzv. zlatne sredine, što znači da se dobrim obrazovanjem mora kod ljudi postići snažna volja da u svojoj društvenoj delatnosti izbegavaju krajnosti. Tako, na primer, i u upravljanju državom treba vlast dati ljudima koji nisu ni suviše imućni, jer imućni su previše obesni za vlast, skloni razvratu i nebrizi za državu, a niti suviše siromašni, jer su oni brutalni i skloni osvetama.
Red 134:
 
== Helenističko-rimski period ==
Za period [[Helenizam|helenizma]] je karakteristično širenje grčke antičke kulture na celo područje [[Makedonija (antička)|makedonskog]] osvajanja. Kasnije, u vreme [[Antički Rim|rimskih]] osvajanja, grčka se kultura rasprostire na celo područje rimske države. Činjenica da građanin malog grčkog [[polis]]a postaje građanin velike države odražava se na celokupnu kulturu, pa i na filozofiju, kao ovladavanje [[Kosmopolitizamkozmopolitizam|kosmopolitskog]] duha. To uslovljava ponovno isticanje [[Antropologija|antropoloških]] problema u prvi plan, ali ovaj put s očiglednom nezainteresovanošću za opštu političku problematiku, a s naročitom željom da se u tom velikom svetu, u koji se antički Grk utopio, nađe neko mirno i sigurno mesto za pojedinca. U učenjima dominira problem ''ideala mudraca''. Raspravlja se o tome kakav treba da bude čovek da bi se održao miran i dostojanstven u toj buri rasula jednog i stvaranja novog društva. Filozofija toga vremena traži oslonac u filozofskim školama prošlosti i nije sasvim originalna po svom karakteru.
 
Filozofske škole helenističkog perioda oslanjaju se na [[Sokrat]]ove škole i na [[Platon]]ovu Akademiju. Sokratovske škole – [[Kinička škola|kinička]] (čiji je osnivač bio [[Antisten]], Ἀντισθένης, oko 445–oko 335) i [[Kirenska škola|kirenska]] (koju je osnovao [[Aristip]], Ἀρίστιππος, rođen oko 435) – održale su se kroz čitav period od Sokrata do helenističkog doba u dosta originalnom obliku. Svaka je škola tumačila Sokrata na svoj način, i on je postao osnova filozofiranja nekih filozofa u helenizmu. Tako su Sokratovo shvatanje vrline – koje se može sažeti u tri reči: spoznaj samoga sebe – kinici razvili u pravcu suzdržavanja od zadovoljstava te nisu pridavali značenje telesnim potrebama. Kirenaici su razvili to učenje u sasvim suprotnom pravcu, naglašavajući radost i zadovoljstvo kao životni cilj.
 
Na kiničku školu nadovezuje se u helenizmu ''[[Stoicizam|stoičko učenje]]'', dok se na kirensku školu nadovezuje ''[[epikurejstvo|epikureizam]]''. Platonova Akademija postala je nakon Platonove smrti izvor određenog ''skeptičkog'' smera (tzv. [[akademska skepsa]]). Svi ti pravci bili su sadržajniji i snažniji po kasnijem efektu učenja nego što su bili u periodu kada su začeti, jer su kasnije društvene okolnosti pogodovale tim učenjima.
 
 
=== Stoici ===
Osnivač škole u Stoi (Στοὰ ποικίλη – "šareni trem", po čemu je ceo filozofski pravac dobio ime) bio je [[Zenon sa Kipra|Zenon]] (Ζένων, 331–264. st. e.) iz [[Kitij]]a na [[KiparCipar|Kipru]], po svom poreklu delom [[FeničaniFenikija|Feničanin]]n. On na specifičan način ističe značenje povratka prirodi i sustezanja od društvene aktivnosti. Ne povratak prirodi zbog uživanja, nego zbog izučavanja prirode, zbog spoznaje njenih zakona, jer priroda je savršenstvo. Prirodom vlada logos (λόγος), i jedino ako spozna taj logos i živi u skladu s njime, čovek može naći željeni mir. Spoznaja prirode i njenih zakona jedini je način da se ovlada strastima. Spoznaja prirodnih zakona oslobađa ljude i religije, koja ljude uznemirava unoseći u njih strah od nepoznatog. I [[moral]]ni život postiže se proučavanjem prirode. [[Fizika]] je stoga osnovna nauka. Usmerenost čoveka na to da istražuje prirodnu nužnost, međutim, zahteva od njega hrabrost, razboritost i umerenost, što stoici ističu kao osnovne vrline. Spoznaja i poštovanje prirodne nužnosti uslov je slobode kako je shvataju stoici.
 
Celokupna filozofska misao stoika je materijalističko-[[Monizam|monistička]]. S time je u skladu i njihova teorija saznanja: ono što spoznajemo je materijalni svet, jer van njega ništa drugo i ne postoji. Spoznaja počinje od čula i predstava, na osnovu kojih se stvaraju pojmovi. Postavljajući i problem kriterija istine, stoici smatraju da je tačan onaj sud, odnosno pojam o stvarnosti, koji se zasniva na potpuno jasnoj predstavi, na predstavi čija nam jasnoća govori o tome da je potpuno adekvatna predmetu koji se spoznaje. Takva se predstava zove – ''kataleptička predstava''. Razum sam odlučuje koja je predstava toliko jasna da se na njoj mogu zasnovati istiniti pojmovi. Za taj je pak sud odgovoran čovek sam, jer van njega nema nikoga ko bi odlučivao o jasnoću predstave.
Red 162:
Nešto blaži u svom skepticizmu je [[Karnead]] (Καρνεάδης, oko 214–oko 129. st. e.) iz [[Kirena|Kirene]], koji je studirao u Platonovoj Akademiji. On smatra da se sudovi mogu uzimati samo kao verovatni, ali ne kao istiniti. Ali razliku u stepenu verovatnosti ne možemo utvrditi. Takav stav prema sudovima dovodi do osećanja indiferentnosti, a to je uslov mira i neuzbuđivanja. Od kasnijih skeptika izdvaja se [[Sekst Empirik]] (Σέξτος, oko 200. nove ere), lekar iz [[Aleksandrija|Aleksandrije]], koji je zabeležio Pironovo učenje (sam Piron izlagao ga je samo usmeno).
 
Spomenuti pravci – [[stoicizam]] i [[epikurejstvo|epikureizam]] – predstavljaju u doba krize antičke polisne kulture izvesna pozitivna stremljenja ka tome da se čovek snađe u opštoj društvenoj izgubljenosti. Ne pokušavajući dublje prodreti u bit društvenosti čoveka, oni ga, doduše, izoluju od zajednice u smislu odgovornosti za nju, ali ga ipak usmeravaju ka proučavanju prirode, što čoveku može doneti željeni mir. Od ovih se pravaca razlikuje [[skepticizam]] svojom sumnjom u sva racionalna dokazivanja, svojom teorijskom indiferentnošću, koja u stvari znači i praktičnu, etičku indiferentnost kao jedini uslov mira. Uz izvestan pozitivan doprinos filozofiji, koji skepsa uvek u sebi sadrži, a to je dovođenje u pitanje apsolutne važnosti pojedinih istina i time rušenje dogmatizma kao opasnosti za dalji razvoj misli uopšte, skepticizam se suzdržava od donošenja sudova, smatrajući da je to uslov ljudskog mira.
 
=== Neoplatonizam ===
[[Datoteka:Plotinos.jpg|thumb|Plotin, prvi neoplatoničar]]
 
Osim spomenuta tri pravca razvija se u to doba i jedan drugi, čiji je cilj takođe da doprinese rešavanju sukoba u koje je ušao čovek tog razdoblja. Kao izvorna osnova te filozofske misli poslužio je Platon, pa je taj pravac u istoriji filozofije nazvan ''[[neoplatonizam]]''. Glavnim se predstavnikom i pravim osnivačem tog pravca smatra [[Plotin]] (Πλωτῖνος, 204–270. nove ere) iz [[Egipat|Egipta]]. Učio je filozofiju u [[Aleksandrija|Aleksandriji]], zatim obišao neke filozofske škole na Istoku i završio kao učitelj u [[Rim]]u. Taj pravac ujedno predstavlja i opoziciju prema [[Hrišćanstvo|hrišćanstvu]], koje je tada već okupilo široke mase u porobljenim zemljama [[Rimsko carstvoCarstvo|Rimskog carstva]]. Filozofija nastoji da zadrži svoj predmet i da boga ostavi religiji, verovanju, dok je hrišćanstvo, u nastojanju da pridobije i obrazovani svet, a ne samo neuku masu, nastojalo da racionalnim obrazloženjem svoje vere podvrgne filozofiju i svako racionalno saznanje hrišćanskoj veri. Taj sukob predstavlja dobrim delom i istoriju hrišćanske misli u srednjem veku. Problem je začet već ovde, na granici dve istorijske epohe.
 
Po Plotinu, pravi i jedini istiniti svet jeste svet ideja. To je [[bitak]]. Materija koja nam se pokazuje kroz pojavnost jeste nebitak. Postoji vrhovno Jedno, koje predstavlja opšti objedinjavajući princip svega. To Jedno ne može se uporediti s hrišćanskim bogom jer je po svom značenju iznad njega. Pojam boga pokušava se shvatiti, Jedno je neshvatljivo, nespoznatljivo u racionalnom smislu. Jedno je u sebi preobilno, ono zbog toga mora da isijava iz sebe. Taj proces isijavanja zove se ''[[emanacija]]'' (περίλαμψις ili ἔλλαμψις) i predstavlja glavni pojam neoplatonske filozofije. Emanacijom nastaje sav svet. Emanacija se vrši u stupnjevima: najpre se isijavaju um i ideje, dok je poslednji stupanj materija, koja svoju istinu već ima u nebitku, tj. njena su određenja negativna. Jedno objedinjuje sve i sve je celina. Racionalnim putem ne može se postići istovetnost s Jednim, drugim rečima, ne može se spoznati. To je moguće samo putem [[Ekstaza|ekstaze]]: gubljenjem svesti, u stanju uzbuđenosti duše, postiže se jedinstvo s Jednim. U tome leži i etički smisao neoplatonizma: postizanje željenog mira moguće je samo u ekstazi. I ovde je očigledna opozicija prema hrišćanstvu: postizanje mira, tj. za čoveka stanja savršenstva, pripada ovom svetu i rezultat je aktivnog nastojanja čoveka, a ne pripada onostranosti i zagrobnom životu.
Red 175:
Rimska filozofija, kao uostalom i [[umetnost]] i [[Rimska književnost|književnost]], razvijala se po uglednu na grčku. Rimljani su od filozofije tražili moralnu pouku, uputstvo za postizanje sreće i teorijsku pripremu za javni život. To su im pružale filozofske škole [[Helenizam|helenističke]] epohe, koje su se stoga brzo proširile na tlu rimske države. Teorijske filozofske discipline, kakve su [[ontologija]] ili [[gnoseologija]], Rimljani nisu unapredili. Njihova filozofija imala je strogo praktično, odnosno [[Etika|etičko]] obeležje, i to još u većoj meri nego grčka filozofija helenističkog perioda.
 
Najznačajniji pristalica [[Epikur]]ova učenja u Rimu bio je [[Tit Lukrecije Kar]] (''Titus Lucretius Carus'', 97–55. st. e.), čiji didaktičko-filozofski [[epika|spev]] ''O prirodi stvari'' ''(De rerum natura)'' predstavlja jedno od najvećih dela rimske filozofije i [[Poezija|poezije]]. U njemu je Lukrecije [[Demokrit]]ovo i Epikurovo atomističko shvatanje sveta izložio izvranrednom poetskom snagom. Kao dosledan materijalista on je poveo borbu protiv [[Religija|religije]]: bogovi ne postoje, njih je stvorio čovekov strah od prirodnih pojava i strah od smrti. Saznanjem atomske strukture kosmosa i opšte prirodne zakonitosti čovek se može osloboditi tog straha i postići cilj života: sreću nepomućenog duševnog uživanja.
 
[[Datoteka:CiceroBust.jpg|thumb|left|Ciceron, najznamenitiji rimski filozof i tvorac latinske filozofske terminologije]]
 
[[Ciceron|Marko Tulije Ciceron]] (''Marcus Tullius Cicero'', 106–43. st. e.) ubraja se među najpoznatije rimske filozofe i pisce. Stekao je visoko filozofsko obrazovanje u školama Helade. Kao advokat i državnik Ciceron je postigao veliki uspeh u [[Rimska republikaRepublika|Rimskoj republici]]. I pored obimne javne i državničke delatnosti, on je napisao i veći broj knjiga s političkom i filozofskom tematikom. Ciceron je bio sjajan [[Govorništvoреторика|govornik]] i nadahnut pisac, ali ne i originalan mislilac. Njegova je zasluga pre svega u tome što je sistematisao i razradio mnoge ideje svojih prethodnika, izložio ih snažnim i otmenim stilom i tako učinio popularnim, te što je izgradio filozofsku terminologiju na [[Latinski jezik|latinskom jeziku]], koja će biti u upotrebi do duboko u [[novi vijek|novi vek]]. Kao [[Eklekticizam|eklektičar]] Ciceron je povezao učenja akademičara, stoičara i skeptika.
 
Najveću popularnost u rimskom društvu postiglo je stoičko učenje. Svojim zahtevima za povlačenjem u sebe i moralnim samousavršavanjem stoicizam je velikom broju ljudi pružao oslonac u životnoj borbi i utehu za pretrpljene poraze. Osnovna načela stoičke etike odgovarala su i višim i nižim slojevima rimskog društva: prvima su davala čvrstinu da podnose sve uspehe i neuspehe u borbi za prevlast, a drugima moralnu snagu da podnose svoje nevolje s verom u neizbežnost sudbinskog proviđenja. Samo se tako može objasniti na prvi pogled paradoksalna činjenica da su stoičko učenje zastupali i robovi ([[Epiktet]]) i carevi ([[Marko Aurelije]]).
Red 194:
[[Datoteka:Augustine_of_Hippo.jpg|thumb|left|Aurelije Avgustin – glavni tvorac filozofije hrišćanske crkve]]
 
Hrišćanska religija uzima od starih religija učenje o zagrobnom životu, a od [[Judaizam|judejske]] religije učenje o bogu kao posredniku koji ljudima donosi spas. Kod [[Jevreji|Jevreja]] nailazimo i na pokušaj spajanja, sinteze judaizma i grčke filozofije. Pokušaj dolazi od [[Filon Aleksandrijski|Filona]]a (Φίλων, rođen oko 20. st. e., umro između 41. i 54. n. e.). Problem se sastojao u tome da se stvori neka posredna veza između [[bog]]a i sveta, između nepogrešivog duhovnog i materijalnog sveta. Tu ulogu su imali posrednici, međučlanovi, pomoću kojih bi božanska svetlost mogla postati dostupna i materijalnom svetu, odnosno koji bi čoveka iz njegove čuvstvene stvarnosti uzdigli do božanstva. Kod Filona su ti međučlanovi shvaćeni kao [[Anđeo|anđeli]]. Značajno je da te anđeoske snage imaju karakter opštih pojmova i uza sve to imaju obeležja ličnosti. Ovo jedinstvo pojmovnog i mitskog vrlo je značajno za razvoj kasnije srednjovekovne filozofije. Filon je, međutim, pokušao i da jednim zajedničkim pojmom objedini sve te ideje i snage i anđele, koji igraju ulogu posrednika, s jednim njoš opštijim pojmom – logosom. Logos je, s jedne strane, božanski um koji miruje u sebi, a s druge strane, um koji je izašao iz boga, njegov prborođeni sin. On nije nenastao, kao bog, a nije ni nastao kao duhovi i ljudi, on je drugi bog. Za razliku od boga, njega se može spoznati. Preko Filona postepeno je racionalna, filozofska terminologija ulazila u hrišćansko učenje.
 
Međutim, kao što je postojao otpor filozofa da kao svoj predmet prihvate verske istine, tako je postojao i otpor hrišćanskih mislilaca da filozofiju unesu u religiju. Među njima je poznat [[Tertulijan]] (''Tertulianus'', oko 160–oko 220. n. e.) iz Kartagine. On je ogorčeni protivnik filozofije. Njegov osnovni stav glasi: "Verujem, jer je apsurdno" ''(Credo, quia absurdum)'', čime ističe besmislenost filozofskog tumačenja religioznih dogmi.
 
Prvi koji su zaista preuzeli na sebe zadatak da povežu filozofiju i religiju bili su tzv. hrišćanski oci, svi iz Aleksandrije. Razdoblje njihove delatnosti poznato je u hrišćanskoj filozofiji kao ''[[patristika]]''. Od tada pa nadalje hrišćanstvo je sistematski razvijalo svoju filozofsku misao. U razvitku hrišćanske misli značajno mesto zauzima [[Augustin|Aurelije Avgustin]] (''Aurelius Augustinus'', 354–430. n. e.). Dobro je poznavao Platonovu filozofiju i neoplatoničare. Od njih prima razlikovanje duhovnog i materijalnog, i to će kao svoju filozofsku koncepciju upotrebiti kasnije u filozofskoj interpretaciji hrišćanske religije. Karakterističan je način na koji filozofiju podređuje religiji: problem vere – to je problem ''volje''. Volja je iznad intelekta, sve je stvoreno božjom voljom. Platonove ideje nisu ništa drugo do božanske misli. Otuda izvodi zaključak da je cela istorija stvorena po božjem planu. To znači da istorija ima svoj početak i svoj kraj, i da je već unapred zamišljena u božjem umu kao gotova celina. Zatim je bog ostvaruje svojom voljom. Takvo se shvatanje istorije kasnije prilično učvrstilo, s manjim ili većim korekcijama, i to ne samo kod hrišćanskih mislilaca. Sam je je Avgustin pisac jedne filozofije istorije pod naslovom ''O državi Božjoj'' ''(De civitate Dei)'', u kojoj je obuhvaćena istorija svih do tada poznatih naroda. Centralna pažnja posvećena je istoriji judaizma i hrišćanstva, te se kroz tu prizmu posmatra istorija svih ostalih naroda.
 
S obzirom na snagu volje, bez koje nema prave vere, Avgustin smatra da čovek ne može sam, bez ičije pomoći pripremiti svoj spas nakon smrti. Otuda on zaključuje o nužnosti postojanja [[Crkvahrišćanska crkva|crkve]] kao svetovne organizacije koja ima zadatak da pripremi čovekov spas. I čovek kao pojedinac i država kao celina treba da budu podređeni crkvi. Podređenje čoveka i društva crkvi kod Avgustina zapravo predstavlja konsekvetno ostvarenje teorijskog stava da je razum podređen volji.
 
[[Datoteka:Boethius initial consolation philosophy.jpg|thumb|right|Boetije podučava svoje učenike (inicijal sa italijanskog rukopisa ''Utehe filozofije'' iz 1385)]]
 
[[Boetije]] (''Boethius'', oko 480–524. n. e.), [[Rimskirimski senatSenat|rimski senator]], često se naziva [[Poslednji Rimljanin|poslednjim Rimljaninom]], odnosno poslednjim predstavnikom antičkog načina mišljenja. Budući da ga je [[Vizigotizapadni Goti|vizigotski]] kralj [[Teodorik]], koji je tada vladao Rimom, osudio na smrt, [[katolička crkva]] proglasila ga je svojim mučenikom, premda je Boetije zapravo bio sasvim indiferentan prema hrišćanstvu. Jedino što je on smatrao vrednim bila je filozofija te je pred smrt napisao dijalog ''[[De consolatione philosophiae|Uteha filozofije]]'' ''(De consolatione philosophiae)'', gde zaključuje da je filozofija jedino vredna za čoveka i njegov odnos prema životu, iako samo vreme u kome on živi to negira. Boetije kao filozof nije naročito originalan, već stoji pod jakim uticajem Platona i stoičara. Po njemu, u svetu postoji samo jedan princip – princip dobra. Zlo kao takvo ne postoji, ono je samo nedostatak dobra. Svetski se poredak ne može promeniti, jer je on utvrđen božjim planom. Ali dobro, za kojim ljudi teže, nalazi se u ljudima samim, i oni ga ne mogu postići ako ga traže van sebe i bez razuma.
 
Boetijeva je zasluga pokušaj obnove filozofije u doba kada je ona crkvenim dogmama bila potisnuta u drugi plan. I dok je Boetije 524. godine u tamnici pisao svoju ''Utehu filozofije'' čekajući smrtnu osudu, car [[Justinijan I. Veliki|Justinijan]] je 529. godine naredio da se zatvori i poslednja filozofska škola u Atini. Neki istoričari smatraju zato tu godinu konačnim prekidom s [[Antika|antičkom kulturom]] i datumskim početkom [[Srednjisrednji vekvijek|srednjeg veka]].
 
== Vanjske veze ==
Izvor: https://sh.wikipedia.org/wiki/Antička_filozofija