Pesničko umeće

Pesničko umeće (lat. Ars poetica) jeste naziv za treće pismo u drugoj knjizi Pisama rimskoga književnika Kvinta Horacija Flaka. Pismo je adresirano na Pizone – oca i njegova dva sina – čiji identitet nije pouzdano utvrđen, pa je poznato i kao Pismo Pizonima (Epistula ad Pisones). Datiranje ovog pisma ostaje kontroverzno pitanje: u stihovima 301–309 Horacije kaže da trenutno ne piše lirsku poeziju, ali se ta ironična primedba može datirati kako u doba pre objavljivanja četvrte knjige Oda tako i u vreme nakon izdavanja te knjige.

Pismo II, 3 započinje tvrdnjom da svaka pesma mora predstavljati jedinstvenu celinu (st. 1–41), a nakon nekoliko stihova o potrebi sređivanja građe (42–44), okreće se poetskom jeziku i odgovarajućim stilovima (45–118). Stihovi 119–152 postepeno prelaze na izbor građe i njenu obradu, sa primerima iz epske i dramske poezije. Stihovi 153–294 obrađuju različite vrste dramske poezije, a u poslednjem delu (295–476), nakon još jednog blagog prelaza, čitaocu se predstavljaju opšta pravila pesničkoga zanata. Jedinstvo ovoj raznolikoj tematici daje stalno insistiranje na vrednostima kao što su prilagođenost, jasnost i umetnička kompozicija građe. Horacijevi pogledi na književnost, kako su izneti u ovom Pismu, na tragu su peripatetičke tradiciju Aristotelove Poetike, premda se Pesničko umeće ne ugleda neposredno na Poetiku i Retoriku, već pre na kasnije peripatetičke doktrine, posebno na ranohelenističkog filozofa Neoptolema iz Parija. Horacijev doprinos ovoj tradiciji manje je u tome što on nudi neke vlastite originalne književne poglede, a više u njegovog poetskoj transformaciji postojeće tradicije.

Svrha ovoga pisma vekovima je zbunjivala ispitivače. Pre svega, Horacije u njemu ne daje nikakav sistematski prikaz teorije književnosti, na šta bi možda upućivao naziv Ars poetica. Tamo gde Aristotel daje analizu i opis, Horacije daje lične impresije i aluzije. Prelazi s jedne teme na drugu često su odsečni i iznenadni, a raspored građe je gotovo haotičan. Osim toga, delo se usredsređuje na epiku i dramu – dve književne vrste koje se čine potpuno irelevantnima za književno stvaralaštvo koje je cvetalo u Horacijevo doba. Ipak, živopisni autobiografski pristup i pesnikovo izražavanje vlastitih književnih pogleda čine Pesničko umeće jedinstvenim delom književne kritike u antičkoj književnosti. Mnoge prigodne fraze prešle su iz ovoga dela u standardni rečnik teorije književnosti i književne kritike, na primer ridiculus mus (= smešni miš) o prelasku sa uzvišenog na smešno u stilu bathosa; in medias res (= u središte stvari) o odsečnom i početku; quandoque bonus dormitat Homerus (= čak i dobri Homer ponekada zaspi) o omaškama. Pesničko umeće izvršilo je ogroman uticaj na kasniju evropsku književnost.