DUŠAN TEŠIĆ LUŽANSKI novinar i publicista Beograd www.luzanski.com
ZALUDNOST NEUROZE ZAPADNIH LIDERA
U PRISUSTVU IRANSKE A-BOMBE
Barak Obama ne shvata da njegova Amerika nije isto
što je bila Amerika Džordža Buša niti da on sa Teheranom
može činiti ono što je Buš učinio sa Bagdadom
Silazak predsednika Amerike, Baraka Obame, sa govornice Ujedinjenih nacija u Njujorku na kojoj je izrekao pretnje Iranu, ispratio je predsednik Irana Mohamad Ahmadinežad lansiranjem rakete srednjeg dometa u svojoj zemlji. Obama je ostao zabezeknut. U osećanju zabezeknutosti zatečeni su Gordon Braun i Nikola Sarkozi, premijeri Velike Britanije i Fracuske. Delo oholog iranskog predesednika sledio je muk zastrašenog sveta... Opake stvari izranjaju svetom kud god da se pogleda.
* * * Barak Obama se, u obraćanju Iranu, služi istim pretnjama kakvim se prema Iraku služio njegov prethodnik.
Džorž Buš, mlađi, okupirao je Irak nošen strahom od mogućnosti lansiranja atomske bombe na Teheran, što je bilo vrlo izvesno.
Obama je nošen strahom od istovetne mogućnosti – lansiranja iranske atomske bombe; ne govori se javno, ali je izvesno šta bi bombom moglo da bude naciljano. Samo, ovde se ne shvata da Barak Obamova Amerika nije ono što je bila Amerika Džordža Buša, ni da Obami ide ono i onako što je i kako je išlo Bušu. Amerika Bušova nije se ustezala da sama sebi priredi Jedanaesti septembar one 2001. kako bi privolela svet da prizna postojanje svetskog terorizma – predstavu koje niti je bilo nit će je ikada biti. Kada je svet terorizam priznao, Buš je preduhitrio Sadama Huseina u trenutku u kojem je pripremao montažu A-bombe. Ali, šta sad! Bagdadska bomba nije montirana. Gorivo je ostalo, a ne može se uništiti. Nuklearno gorivo uništava se eksplozijom. Ako bombe nema, nema ni uništenja goriva. Ovako ostavljeno gorivo predstavlja opasnost veću nego da je bomba eksplodirala; slobodno i neiskorišćeno nuklearno gorivo moglo bi, istina, da se sâmo razgradi u prirodi. Za takvo razgrađivanje. međutim, potrebno je vreme od oko hiljadu godina.
Da li je Obama svestan u kakvim se prilikama našla njegova zemlja u prisustvu okupacije Iraka? Koliko će dugo, zapravo, on sam i svi ostali predsednici posle njega morati da vežu Ameriku za sudbinu Iraka u prisustvu nuk-goriva, pripremljenog a neiskorišćenog i u okolnostima kada se, zbog istog nuklearnog resursa, Amerika suočila i sa Iranom?
Može ovakav metež da bude shvaćen na različite načine, ali jedno je nesporno – svet nikada nije stajao pred opasnošću od samouništenja kao u vremenu sadašnjem. I, može na Ameriku da se gleda na način kako se kome dopada, ali Amerika više od svih velikih i malih sila nosi odgovornost za eventualnu nuklearnu nesreću koja bi, u vremenu ispred nas mogla da Planetu Zemlju zadesi i do kraja je razori.
Pretnja ne dolazi od velikih, već od malih sila.
Amerika, velika sila, mnogim je malim silama darovala nuklearnu tehnologiju – olako kao da je u pitanju holivudska zabava koja uveseljava svet. Ovu tehnologiju Amerika nije dala jedino Severnoj Koreji, državno izveštačenoj tvorevini kojoj su ovaj dar uručili Sovjeti i Kinezi. Ali, Sovjeti i Kinezi drže Koreju na pregrejanoj disciplini jednako kao što se podivljalom konju drže sapete dizgine.
Amerika je i Iraku i Iranu darovala nuk-tehnologiju. Darovala im je ovaj delikatni i preskupi resurs u istoj sezoni, na isti način, pod istim uslovima i u iste svrhe. Činila je to u svojstvu iskrenog i dugotrajnog prijateljstva sa ovim narodima, ali sa dečjim previdom da su ova dva naroda od postanja stajala u odnosima nepodnošljivog podozrenja i istorijske netrpeljivosti.
* * *
Darivanje se događalo u okolnostima nevidljivosti i nesaznatljivosti za svetsku javnost još u vreme vladavine Šaha Reze Pahlavija. Šah je prihvatio formulu, noseći u sebi neodoljivi san da iranskom narodu vrati slavu stare Persije, ali ne na resursu A-bombe, već na resursu nafte sa cenom od 45 dolara za barel u uslovima kada je cena barela na bušotini iznosila šest dolara. U tu svrhu osnovao je OPEK koji je imao zadatak da diktira uslove koji bi iranskom narodu omogućili povratak persijske slave.
Amerika je skinula Šaha sa prestola, a Evropljani su na mesto poglavara Irana doveli Imama Homeinija. No, i Imam je sanjao istovetan san; razlika je bila samo u tome što je slavu, ne Persije, već slavu islama svetom trebalo da pronese iranska armija, ali na resursu atomske bombe.
Amerika je rekla – ne!
Imam je odgovorio prekidom diplomatskih odnosa. Na stranu Amerike stali su Evropljani. Imam je i njih, Evropljane podveo pod isti embargo – sa svima je, gotovo, jadnako kao i sa Amerikom prekinuo diplomatske odnose.
Onda je protiv Imama ustao Sadam Husein. Prema Sadamovom rezonu, slavu Islama nije mogla svetom da pronosi iranska armija. Islam je religija arapskog naroda, a ne persijskog. Nastala je na tlu Iraka, a njeni nosioci su Arapi Suniti.
Narod Irana je šiitska varijanta islama, manjinski deo ove religije, jedva desetak odsto vernika koji pripadaju islamu.
Islam je tradicija moćne trgovačke klase Arapa sa ravničarskih prostora smeštenih između Tigrisa i Eufrata i Bagdadom kao glavnim sedištem islamske vere. Irački narod naslednik je mesopotamske civilizacije i Vavilonske epohe na čijoj je postojbini nastao i islam. Samo Iračka armija može, dakle, da svetom pronese slavu islama. Ona armija, zamišljao je Sadam, koja ponese atribut nepobedivosti. I, krenuo je na Iran.
Desetogodišnji rat vođen između Iraka i Irana završen je – nerešeno. Bez pobednika i bez pobeđenog. Onda se Sadam, da bi svojoj armiji osigurao atribut nepobedivosti, okrenuo Kuvajtu. I, okupirao ga.
Na okupaciju je reagovala Amerika. Isterala je Iračane iz Kuvajta čime su otvoreni putevi teškog i trajno nerešivog konflikta između dve zemlje koji će pepelom zasuti irački san o pronošenju svetom slave islama.
Imamov san o islamskoj Revoluciji – o slavi islama očuvan je. Kada je došlo do zastoja u diplomatskim odnosima Irana sa zapadnim svetom, stala je i saradnja nad nuklearnim resursima. U fabrici za proizvodnju opreme za nuklearne elektrane u Frankfurtu na Majni, gledao sam 1983. upakovanu, a neisporučenu kompletnu opremu za nuklearnu elektranu od hiljadu megavata. Bila je namenjena Iranu. A, ostala je na Majni.
O ovome se i u Evropi i u Americi ćutalo. Jer, kada su se u iransko-američkom konfliktu 1981. Evropljani listom svrstali na američku stranu, Imam je za sva vremena odbio Evropljane od iranskog kućnog praga i okrenuo se Sovjetima
Evropljani, a verovatno ni Amerikanci nisu razumevali da je desetogodišnji rat između Iraka i Irana predstavljao samo nadu u krvavo ostvarenje jedne od faza imperijalnog nuklearnog sna jedne i druge političke elite na vlasti ovih naroda. Rat je trebalo da svojom dugotrajnošću zavede svet i velike svetske sile kako bi islamsko rukovodstvo jedne i druge države u dubokoj unutrašnjosti svojih zemalja i u miru razvijali nuklearne resurse da bi se ostvarila neurotičnost ciljeva jednih i drugih. Pri tom su i jedna i druga država, u Svetskom poretku Hladnog rata, pripadale onoj ideološko-političkoj sintezi – Trećem svetu koja je izražavala zabrinutost zbog prenapučenosti Poretka nuklearnim oružjem.
* * *
Evropi se omakla prilika da ovim imperijalnim ambicijama svoga večnog zaleđa bude pokrovitelj. I da se ambicije kojima se, uz pomoć tehnoloških resursa prošlost preusmerava u buduća vremena, neutrališu i drže pod kontrolom. Upakovane planove za razvoj nuklearne tehnologije u ovim područjima, mimo Irana i Iraka, drže još Alžir, Maroko i Tunis. Sa istim planovima mašu Saudijska Arabija i Emirati.
Zapad ovo nije razumeo, a trebalo je da razume.
Sadašnja elita vlasti u Iranu, sa istom ohološću sledi tradiciju počivšeg Imama, a to znači da je stanje odnosa između Irana i Zapada svih ovih decenija ostalo neizmenjeno. Nepodnošljivo, kakvo je i bilo.
Sferu nuklearne tehnologije u Iranu osvojili su Rusi.
Rusi sada ćute. Ne bi bilo uputno zaključivati kako im godi agonija zapadnih lidera koji su više nego iko na svetu zastrašeni samovoljnim ponašanjem malih posednika nuklearne tehnologije na Srednjem istoku. I, naravno, u drugim područjima Planete Zemlja. Oni je poseduju, ali ono što je u ovome posedovanju tragično jeste da niko u ovim malim zemljama ne poznaje doktrinu nuklearne tehnologije. U sećanju mi je još incident iz devedesetih godina minulog veka, dok sam o ovim temama i događajima izveštavao u listu Politika: direktor nacionalnog instituta za nuklearnu tehnologiju Pakistana, državi kojoj su Amerikanci darovali ovaj resurs, izjavio je kako su ...pakistanske rakete sa nuklearnim bojevim glavama spremne da polete na Nju Delhi. Čeka se samo mig političara. Ako je ovakvu pretnju izrekao ekspert za nuklearnu tehnologiju, šta se onda može očekivati od plitkoumnih političara koji o svemu odlučuju. Pakistan bi davno bacio atomsku bombu na Indiju da ga Amerika ne drži pod svojom stegom. Kao što Rusi i Kinezi drže Severnu Koreju. Rusi, dakle, ne ćute da bi likovali nad nemoći zapadnih lidera da spreče eventualnu katastrofu Planete. Sami su svesni da, poslužili li se samo jedna od tih malih sila ovim opakim resursom, to će biti povod svima ostalim. Ne iz potrebe da se resursom odbrane, već da se njime iskažu. Dogodi li se takvo nešto, a to nešto samo što se nije dogodilo, nastupiće kraj Planete Zemlja i živog sveta na njoj. Udare li Amerika i Velika Britanija kojima se sada i Francuska pridružila, na Iran, neće se ponoviti epizoda kao sa Irakom. Biće to definitivna tragedija čovečanstva. Rekao sam!