Contaminatio (sh. kontaminacija, od lat. contaminare = "kvariti") moderni je termin kojim se označava praksa rimskih pisaca palijate da zaplete dveju ili više grčkih komedija spajaju u jednu novu rimsku komediju[1] ili da u komediju, koju pišu na osnovu jednog grčkog izvornika, unose pojedine scene ili likove iz drugog grčkog komada.[2]

Premda je Gnej Nevije prvi za koga se može sa određenim stupnjem pouzdanosti tvrditi da je primenjivao kontaminaciju,[3] taj se postupak najviše vezuje za Terencija, koji i sam, u prologu komediji Devojka s Androsa, kaže da je za taj svoj komad iskoristio ne samo Menandrovu istoimenu komediju, nego i njegovu Devojku iz Perinta, "pa ga zbog toga protivnici napadaju i tvrde da se komedije ne smeju na takav način kvariti" (contaminari), a pesnik se brani tvrdnjom da su takav postupak primenjivali i Nevije, Plaut i Enije.[4] U prologu komediji Samomučitelj isti pesnik kaže da "zlonamerni" i inače šire glasine o tome kako je pesnik "spojio mnoge grčke komedije da bi napravio malo latinskih" (multas contaminasse Graecas dum facit paucas Latinas).[5] Osim toga, Terencije je u svoju Braću, koja je prerada Menandrove Braće, uneo i jednu scenu iz Difilove komedije U smrti zajedno,[6] a u svog Evnuha, preradu Menandrovog istoimenog komada, uneo je i deo iz komedije Laskavac istoga pisca.[7]

Ovakvu kontaminaciju možda je primenjivao i Plaut, premda dokazi za to koji se mogu pronaći u samim njegovim komedijama i izvan njih nisu do kraja uverljivi.[1][8] Kontaminacijom se, u nešto širem smislu, smatra i postupak kojim pesnik u izvornu grčku komediju, koju prerađuje, uvodi samo poneki prizor ili lik iz neke druge komedije, a tim se postupkom Plaut, kako se čini, obilno služio.[9][10]

Funkcija kontaminacije u rimskoj komediji bila je da se kombinovanjem dveju (pa i više) grčkih komedija i odabirom njihovih najzanimljivijih delova "zgusne" radnja i dramatika komada i da se "pojača" dinamika smešnih scena na račun psihološke karakterizacije likova i finog sentimentalnog humora, a sve s ciljem da se rimskoj publici pruži što više smeha.[11]

Reference

uredi

Literatura

uredi
  • Budimir, Milan; Flašar, Miron (1991). Pregled rimske književnosti. Beograd. 
  • Hornblower, Simon; Spawforth, Antony (2003). The Oxford Classical Dictionary. Oxford. 
  • Janković, Vladeta (1978). O rimskoj komediji, Terenciju i njegovom uticaju, u: Publije Terencije Afrikanac, "Komedije". Beograd. 
  • Kenney, E.J.; Clausen, W.V. (1982). The Cambridge History of Classical Literature. Vol. II: Latin Literature. Cambridge. 
  • Vratović, Vladimir (1977). Povijest svjetske književnosti, knj. 2. "Rimska književnost". Zagreb.