Otvori glavni meni
Braća (Adelphoe)
Adelphorum1499.jpg
Prvo štampano izdanje Terencijeve Braće (1499) s rukom pisanim beleškama
Napisao: Terencije
Likovi Mikion (starac atinski)
Demeja (brat Mikionov)
Sanion (svodnik)
Eshin (sin Demejin i posinak Mikionov)
Bakhida (hetera)
Parmenon (rob Mikionov)
Sir (rob Mikionov)
Ktesifon (sin Demejin)
Sostrata (majka Pamfilina)
Kantara (stara dadilja Pamfilina)
Geta (rob Sostratin)
Hegion (starac atinski, rođak Sostratin)
Dromon (rob Mikionov)
Stefanije (rob Mikionov)
Pamfila (kći Sostratina)
pevač
Datum premijere 160. pne.
Mjesto premijere Rim
Originalni jezik Latinski
Žanr Palijata
Radnja drevna Atina

Braća (lat. Adelphoe) je komedija rimskog književnika Publija Terencija Afera, koja nastoji prikazati različite stilove odgoja dece. Sastavljena po uzoru na istoimeni komad (Ἀδελφοί) grčkog komediografa Menandra, najistaknutijeg pesnika nove atičke komedije. Kako sam pesnik kaže u prologu, gde se brani od optužbi za plagijat, on je u Braću uključio i jednu scenu iz Difilove komedije U smrti zajedno (Συναποθνῄσκοντες); po tom Difilovom komadu Plaut je napisao svoje Ljude što umiru zajedno (Commorientes),[1] ali nije iskoristio onu scenu koju Terencije uzima u svojoj Braći, pa se stoga, tvrdi pesnik, tu ne može raditi ni o kakvoj krađi.[2] Premijerno je prikazana 160. pne. na sahrani rimskog političara, vojskovođe i državnika Lucija Emilija Paula Makedonca.[3][4] Terencijeva Braća poslužila su Molièreu kao inspiracija za njegovu dramu Škola za muževe (L'école des maris).[5]

ZapletUredi

Mikion i Demeja su dva brata različitih karaktera. Demeja je oženjen i živi na selu, dok je njegov brat samac i živi u gradu Atini. Demeja ima dva sina, od kojih je starijeg, Eshina, usvojio Mikion. Kako mu njegov ujak i poočim u svemu ugađa i sve dozvoljava, Eshin je silovao Pamfilu, ćerku udovice Sostrate, i ona je tom prilikom zatrudnela. No kako je obećao da će tu devojku uzeti za ženu, oprošteno mu je to njegovo nedelo, koje se otada drži u najvećoj tajnosti. Ktesifon, mlađi Demejin sin, živi na selu pod stalnom kontrolom svog strogog oca; no kad jednom dođe u grad, zaljubi se u neku heteru, veštu sviračicu, koja pripada svodniku Sanionu. Kako bi zaštitio brata, Eshin preuzme na sebe odgovornost u toj stvari i naposletku se uspe dokopati devojke za svog brata. Kad Demeja sazna za to, prekoreva Mikiona što u svemu popušta sinu, što se upravo može videti po Eshinovom ponašanju, i istovremeno hvali uzorno ponašanje i čestitost Ktesifona, koga je on sam odgojio. Uskoro potom Sostrata čuje priču o sviračici, i to upravo u trenutku kad se Pamfila porađa. Dakako, Sostrata pretpostavi da je Eshin ostavio njenu ćerku zbog neke druge devojke te žuri da to saopšti svom rođaku, Hegionu. U međuvremenu, Demeja čuje da je Ktesifon učestvovao u odvođenju sviračice, no rob Sir brzo izmisli neku priču i bar za neko vreme zaštiti Ktesifona.

Potom Hegion obavesti Demeju o Eshinovom ponašanju prema Pamfili. Demeja hoće da nađe brata, no Sir ga pošalje u pogrešnom pravcu, te Demeja naposletku završi lutajući celim gradom bez ikakvog cilja. Mikion, koga je Hegion isto obavestio i koji zna da se Eshinove namere prema Pamfili nisu promenile, krene s Hegionom do Sostrate, koju potom teši i uverava da će se Eshin ipak oženiti njenom ćerkom. Konačno se i Demeja vrati iz svoje neuspešne potrage, upadne u Mikionovu kuću i tu zatekne Ktesifona u terevenci; videvši to, stane da se žestoko ljuti na Mikiona, koji ga pak iz sve snage pokušava smiriti, što mu napokon i pođe za rukom. Demeja tu odluči da će u budućnosti biti blag i da će pokazivati više razumevanja. Na njegovu molbu, Pamfilu dovode u Mikionovu kuću i zatim se proslavlja svadba. Mikion, na usrdne molbe Demeje i Eshina, oženi se Sostratom; Hegionu daju deo imanja; a Sir i njegova žena Frigija dobiju slobodu. Komedija se završava ozbiljnim upozorenjem iz usta Demeje, koji savetuje svoje rođake da ne traće imovinu raskalašnim životom nego da reaguju na opomene i da iskazuju suzdržljivost, umerenost i zahvalnost.[6]

ReferenceUredi

  1. To delo nije se sačuvalo u Varonovom korpusu od 21 Plautove komedije.
  2. Terencije, Braća, prolog, st. 6–11.
  3. M. C. Howatson, ed., The Oxford Companion to Classical Literature (2nd ed.), Oxford University Press, Oxford, New York, 1997, s.v. Adelphoe.
  4. Uvodna didaskalija uz Terencijevu Braću.
  5. The School for Husbands: An introductory note on the play by Molière (izvorno tiskano u The Dramatic Works of Molière, trans. Henri Van Laun, New York, R. Worthington, 1880. str. 257–258).
  6. P. Terentius Afer (Terence), Adelphi: The Brothers, Henry Thomas, Riley (ed.), Harper and Brothers, New York, 1874, "The Subject".

Vanjske vezeUredi