Ćele-kula

Ćele-kula je spomenik iz Prvog srpskog ustanka koji je u znak odmazde tadašnja Turska vlast u Srbiji izgradila od lobanja poginulih srpskih ratnika u bici na Čegru. Nalazi se na 4 km od centra Niša, na putu ka Niškoj Banji.^[1] Svrstana je u spomenike kulture od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju^[2] i danas predstavlja muzejski objekat.

Ćele-kula

NastanakUredi

Krupniji prikaz lobanja ugrađenih u kulu.

Procenjuje se da je u bici na Čegru, koja se odigrala 31. maja 1809, poginulo oko 10.000 turskih ratnika.^[1] Kako bi opravdao toliki gubitak niški Huršid paša naredio je da se kože sa glava poginulih Srba oderu, napune slamom i pošalju u Carigrad.^[1] Zatim je, kako bi zaplašio Srbe, naredio da se u znak opomene na istočnoj strani Niša sazida kula od kamena i da se u njene zidove uzidaju preostale lobanje poginulih vojnika, „tako da sredina kule bude jednostavna, od kamena i kreča a glave srpskih vojnika da se okrenu u polje i uziđaju spolja“.^[3]

Kula je sazidana u periodu od juna do jeseni 1809. godine, na nekadašnjem ulazu u Niš sa carigradske strane, koji se danas nalazi u središtu naselja Trošarina.^[2] Sačinjena je od četiri potporna zida (širine oko 4,5 m i debljine 0,5 m) koja su se naslanjala jedan na drugi čineći šuplju, zakrovljenu formu čija je prvobitna visina iznosila 5 metara. U nju su uzidane 952 lobanje poginulih ustanika, poslagane u simetrične redove.^[2] Iako su Turci zabranjivali Srbima da odnose lobanje sa njenih zidina, mnoge glave su krišom skidane i sahranjivane u okolnim grobljima.^[3]

Pisani dokumentiUredi

Turskih izvora o Ćele-kuli gotovo i da nema, tako da se podaci o njenom izgledu, načinu gradnje i broju lobanja zasnivaju na beleškama putopisaca koji su u XIX veku prolazili kroz Niš.^[3] Najraniji opis dao je beogradski licej Isidor Stojanović, a nešto detaljniji opis o ondašnjem stanju Ćele-kule dao je Živan Živanović 1882. godine: „Ja sam brižljivo brojao, i na ostatku od kule samo bilo je sa severne strane 123 glave, a zapadne strane 103, sa istočne 105 i s južne 180 – svega 511 glava. Blagorodna duša meštana nije mogla da gleda ovu strašnu sliku nedela, te su krišom mnoge glave poskidane i s pijetetom položene u groblja.“ U Evropi se za Ćele-kulu prvi put čulo iz spisa francuskog pesnika Alfonsa de Lamartina. U svom prolasku kroz Niš, o Ćele kuli je rekao: "Neka Srbi sačuvaju ovaj spomenik! On će naučiti njihovu djecu šta vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im po kakvu su ih cijenu platili njihovi očevi."

Lamartin, jula 1833.^[3]^[1]

Ćele-kula danasUredi

Lobanje posmatrane iz profila.

Iako je u drugoj polovini XIX veka, jedan od modernizatora turske države Mithat paša doneo odluku da se kula sruši, to nije izvršeno zbog intervencije niških Turaka.^[1] Tako je sve do 1892. Ćele-kula bila izložena vremenu, nakon čega je prilozima iz čitave Srbije, prema projektu arhitekte Dimitrija Leka, iznad nje podignuta današnja kapela.^[3] Godine 1937, prilikom proslave šezdesetogodišnjice oslobođenja Niša od Turaka, čišćenjem središnjeg dela objekta, pronađeno je više lobanja, koje su ponovo ugrađene u kulu.^[3] Danas je preostalo samo 58 lobanja, a jedna od njih je posebno izdvojena na pijedastalu, kao lobanja vođe ustanka Stevana Sinđelića.^[2]

U popularnoj kulturiUredi

Omot šestog studijskog albuma grupe Riblja čorba — Istina, koji je dizajnirao Jugoslav Vlahović,^[4] predstavlja fotomontažu na kojoj se glave članova grupe nalaze između lobanja na Ćele-kuli.^[5]