Razgovor:Antigen

Ovo je stranica za razgovor za raspravu o poboljšanjima na članku Antigen.

Ovo nije forum za opću raspravu o temi članka. Pisanje kojemu ovdje nije mjesto može biti premješteno ili uklonjeno. Postavite novi tekst pod stari tekst. Kliknite ovdje kako biste započeli novu temu. Potpišite i datirajte svoje komentare dodajući četiri tilde (~~~~). Novi ste na Wikipediji? Dobrodošli! Pročitajte naš uvodni tečaj. Budite pristojni Pretpostavite najbolju namjeru Bez osobnih napada Pružajte dobrodošlicu Rad na člancima Šta Wikipedija nije Neutralni stav Provjerljivost Biografije živih ličnosti

Tekst iz posebnog članka

Prebačeno iz posebnog članka:

Vezivanje antigena za antitelo uključuje specifične reverzibilne asocijacije posredstvom različitih tipova nekovalentnih interakcija: elektrostatičke sile, vodonične veze, Van der Waalsove sile i hidrofobne interakcije. Antitela prepoznaju antigene sa visokom specifičnošću što rezultuje iz:

- komplementarnosti površina antitela i antigena koje su u kontaktu, tako da je depresija jedne ispunjena protruzijama druge i

- komplementarnosti u fizičkim i hemijskim svojstvima interagujućih površina.

Afinitet antitela je jačina vezivanja antigen-vezujućeg mesta antitela i jedne determinante antigena. Predstavlja se konstantom disocijacije, Kd, kojom se izražava koncentracija antigena potrebna da okupira vezivna mesta polovine antitela prisutnih u rastvoru antitela: Kd=[Ab-Ag]/[Ab][Ag]. Niske vrednosti Kd ukazuju na viši afinitet interakcija.

Imajući u vidu fleksibilnost antitela usled postojanja zglobnog regiona i postojanje više kopija određenog epitopa kod polivalentnih antigena, iako je afinitet pojedinačnog vezivnog mesta za svaki epitop isti, ukupna jačina interakcije antigen-antitelo, aviditet, je daleko veća od afiniteta ma kog antigen-vezujućeg mesta i raste geometrijski sa svakim zauzetim mestom.

Visok nivo specifičnosti antitela za antigene je neophodan jer su biohemijski konstituenti organizama u osnovi slični. Međutim, neka antitela mogu da se vežu za različite, ali strukturno slične antigene, što je poznato kao ukrštena-reaktivnost. Vezivanje polivalentnog antigena (Ag_n) za antitelo (Ab) je ravnotežna reakcija koja se odigrava u sledećim fazama:

1. Ag_n i Ab se brzo vezuju (inicijalna reakcija);

2. imuni kompleks Ag_n Ab raste relativno sporo u poređenju sa inicijalnom reakcijom;

3. broj molekula antigena (Ag_x) i antitela (Ab_x) u imunom kompleksu (Ag_x Ab_x) raste i nakon dostizanja kritične veličine dolazi do precipitacije.

Formiranje imunih kompleksa opada sa sniženjem vrednosti pH (pH<7) i sa porastom jonske jačine i temperature. Veličina i rastvorljivost imunih kompleksa zavisi od odnosa broja epitopa i molekula antitela, kao i broja dostupnih vezivnih mesta na molekulima antitela. Ukoliko je broj vezivnih mesta na molekulima antitela:

- veći od broja epitopa formiraju se solubilni imunski kompleksi (“zona viška antitela”);

- jednak broju epitopa dolazi do formiranja velikih nerastvorljivih imunskih kompleksa (“zona ekvivalencije”);

- manji od broja epitopa dolazi do formiranja solubilnih imunskih kompleksa (“zona viška antigena”).

Grafičkim predstavljanjem rezultata dobija se tip krive poznat kao Kendal-Heidelbergova kriva. Ona istovremeno objašnjava i fenomen prozone pod kojim se podrazumevaju vrlo slabe ili čak negativne reakcije koje se dobijaju u nepodešenim odnosima antigen-antitelo. Antitela se dobijaju:

- ponovljenom imunizacijom životinja suspenzijom odgovarajućeg antigena. Serum imunizovane životinje će sadržati antitela različite specifičnosti, aviditeta, valentnosti i kinetike vezivanja usmerena protiv različitih epitopa antigena. Radi se o poliklonskom antiserumu, u kome se nalaze antitela sintetisana od strane više različitih stimulisanih klonova B ćelija;

- produkcijom monoklonskih antitela u ćelijskoj kulturi. Posle imunizacije izoluje se ćelijski klon koji proizvodi samo jednu subpopulaciju antitela, propagira, imortalizuje i podstakne na sintezu antitela, čime se dobija monoklonski antiserum. Idealno su monoklonska antitela usmerena protiv jednog epitopa i identične su specifičnosti, afiniteta i valence i imaju identične kinetike vezivanja, ne podležu ukrštenim reakcijama i ne precipitiraju makromolekularne antigene.

Molekuli antitela su proteini i stoga mogu biti imunogeni. Ova činjenica se koristi za produkciju antitela koja se rutinski koriste u eksperimentalnim i kliničkim analizama. Imunizacijom životinja jedne vrste sa antitelima druge vrste generiše se populacija antitela specifičnih za epitope u konstantnim regionima teških ili lakih lanaca.

Kada se homogena populacija molekula antitela koristi kao imunogen za imunizaciju životinje iste vrste, produkuju se antitela koja reaguju sa jedinstvenim hipervarijabilnim petljama tog antitela, idiotopima. Antitela koja poseduju isti idiotop pripadaju istom idiotipu.

Istim pristupom definiše se još jedan tip determinanti, alotopi, koje formiraju polimorfizmi u aminokiselinskoj sekvenci.

--OC Ripper 08:42, 11 oktobar-листопад 2010 (CEST)