Filmska muzika – razlika između verzija
Uklonjeni sadržaj Dodani sadržaj
m robot kozmetičke promjene |
Nema sažetka izmjene |
||
Red 1:
{{PF201415}}
Иако неупадљива, музика на филму веома снажно делује на свест и осећања публике. Она може да спаја или да раздваја целине, да враћа у прошлост, да објасни израз на глумчевом лицу, да успори или убрза ток радње, да додели драмским ситуацијама трагично, комично или било какво друго усмерење.
Композитор је аутор филма, заједно са сценаристом и редитељем. Унутар овог тројства мора да постоји сарадња током прављења филма, а од појаве звучног филма посебно је важна између композитора и редитеља.
Композитор је аутор филма, заједно са сценаристом и редитељем. Унутар овог тројства мора да постоји сарадња током прављења филма, а од појаве звучног филма посебно је важна између композитора и редитеља.
Стил музике као и њен садржај зависе од тога какве емоције режисер жели да изазове код публике. Они могу да зависе од места радње, времена, ликова, ситуација, а постижу се комбинацијом различитих инструмената, начином аранжирања и оркестрације, као и одабиром одговарајућег жанра музике.
== Филмска музика као примењена уметност ==
=== Употреба ===
У филмовима чија је естетика заснована на истинитости докумената, боље је избегавати музику као средство носиоца дубоког емоционалног утицаја.
Лоша употреба музике је када се користи из нужде, на пример због неизражајне глуме, када представља неку врсту помоћи и када исправља грешку која је учињена у глуми или режији.
Најчешће, код дијалога, посебно ако су приказани у америкен плану, где је људска фигура у кадру приказана до колена, музика је сувишна, док, са друге стране, крупни планови где је у кадру човекова глава са делом рамена и велики тотали где су објекти веома далеко од камере, захтевају одређено емотивно усмерење које се најбоље постиже музиком.
Радећи на музици за филм „Александар Невски“ Сергеја Ејзенштејна из 1938. године, композитор Сергеј Прокофјев је схватио да се аутентична средњовековна музика не би уклопила у радњу филма која се одвија баш у то време, тако да је он написао оригиналну музику која је одисала жељеном атмосфером. Сличан принцип је коришћен и у другим, најчешће историјским филмовима као што је „Клеопатра“ Џозефа Манкијевица из 1963. године, за који је музику писао Алекс Норт, а у Југославији „Време чуда“ Горана Паскаљевића из 1989. године, где би одговарајућа музика требало да се везује за појаву фресака.
=== Архивска музика ===
Музика у филму може бити наменски компонована посебно за тај филм, а може бити и већ постојећа, односно архивска. Свако прилагођавање већ постојеће музике, другачије аранжирање или другачији састави оркестра третирају се као оригинално компонована музика. За музику преузету из опуса неког композитора, има много примера: Шубертову „Недовршену симфонију“ користио је Луис Буњуел у филму „Златно доба“ из 1930. године. Музика Јохана Себастијана Баха нашла се у филмовима „Марсељеза“ Жана Реноара из 1938., „Орфејев тестамент“ Жана Коктоа из 1950., „Прелаз преко Рајне“ Андреа Кајата из 1960., „Персона и тишина“ Ингмара Бергама из 1966. године и у многим другим филмским остварењима. Чарли Чаплин се у филму „Диктатор“ из 1940. године определио за увертиру из Вагнерове опере „Лоенгрин“. У филму „Златне кочије“ Жана Реноара користе се Вивалдијева „Годишња доба“, а Албинонијев „Адађо“ може се чути у „Процесу“ Орсона Велса из 1962. Росинијева музика из опере „Севиљски берберин“ коришћена је у Фелинијевом „Осам и по“ из 1963., а Моцартова музика коришћена је у филму „Амадеус“ Милоша Формана из 1984. године, Малерова у истоименом филму Кена Расела из 1974. године, Вагнерова у филму Френсиса Форда Кополе „Апокалипса сада“ из 1979. године, Шопенова музика у биографским филмовима „Шопен“ Кена Расела и „Емпромпти“ Џејмса Лапина, затим арија „O mio babbino caro“ из опере „Ђани Скики“ Ђакома Пучинија, као и Бетовенова музика у филму „Соба с погледом“ Џејмса Ајворија из 1985. године, комад „Месечина“ из „Бергамске свите“ Клода Дебисија у филму „Френки и Џони“ Герија Маршала из 1991. године. У последњих неколико година, примери могу бити неки од филмова који су награђени Оскаром: „Краљев говор“ Тома Хупера из 2010. године где се у једној од последњих сцена веома ефектно користи Бетовенов други став „Седме симфоније“ (слика 1.), као и „Дрво живота“ Теренса Малика из 2011. године, у ком се користе многа дела класичне музике, измећу осталих и Купренов рондо „Les Baricades Mistérieuses“ и „Влтава“ Бедриха Сметане.
== Поступак стварања музике ==
За холивудску, а и многе друге производње филмова, посебно у скорије време, композитор најчешће почиње са радом када је процес снимања при крају, отприлике у исто време када почиње да се монтира. Режисер и композитор заједно гледају филм који није коначно измонтиран и бележе где и у ком трајању треба да постоји оригинална музика, као и у којим деловима она треба да буде специфична. Композитор тада бележи колико тачно треба да траје одређени део да би знао колико дугу партитуру треба да компонује.
Али, понекад се догоди да се процес обрне, односно да се филм монтира према већ написаној музици. Такав систем рада је неговао режисер Серђо Леоне сарађујући са композитором Ениом Мориконем. Крај филма „Добар, лош, зао“ из 1966. године, као и филмови „Било једном на дивљем западу“ из 1968. и „Било једном у Америци“ из 1984., монтирани су према музици коју је Енио Мориконе већ написао. Наиме, Серђо Леоне је сматрао да би временско условљавање превише ограничило композитора, тако да му је дао слободу да компонује онако како он сматра да треба, а сцене филма је уклопио касније. Такође, Стивен Спилберг је на сличан начин дао свом сараднику, композитору Џону Вилијамсу, слободу радећи на филму „Е.Т. ванземаљац“ из 1982. године, тако што је он компоновао без гледања било каквих слика из филма, да би Спилберг, слично као Леоне, касније изменио монтажу ради прилагођавања музици.
У неким околностима, догоди се да композитор пише музику само на основу сценарија. Такав начин рада је веома захтеван и тежак, али ако се режисер залаже за такву политику и ако сматра да музику може да уклопи не само у једном тачно одређеном тренутку у филму, већ да постоји више могућности за то, резултат може да буде одличан. Такав је случај у филму „Почетак“ Кристофера Нолана из 2010. године, за који је музику компоновао Ханс Цимер и то веома успешно.
Композитор често компонује само основне тематске материјале, а њих касније преузима и обрађује група специјализованих аранжера и прилагођава их укусу публике.
Док пише музику, композитор може да компонује на старомодни начин, уз помоћ оловке и хартије, а режисеру представља свој рад на клавиру, пре коначне оркестрације, а може, како је данас све чешће случај, компоновати користећи посебне софтвере компјутерске технологије. Композитор може имати од две недеље до три месеца времена да заврши свој посао, а у просеку има шест недеља.
Када је потребно, режисер може да затражи од композитора да напише музику и пре самог снимања, зато што му је та музика потребна, на пример, за снимање сцена плеса или може да користи привремену музику за потребе снимања, која већ постоји и за коју режисер сматра да карактерно одговара тој сцени, да би је после заменио оригиналном, која ће бити спремна за коришћење нешто касније.
== Неми филм ==
=== Настанак ===
У историји филма, па и филмске музике постоје две јасно одвојене епохе: епоха немог и епоха звучног филма.
Филмска музика, као посебна музичка врста, настала је као последица постанка и развоја филмске уметности. Један од првих разлога за настанак ове нове музичке врсте јесте био технички проблем. Наиме, апарати за пројектовање филма су били превише бучни. Ако би се филм гледао у тишини, шум тих апарата би ометао публику и одвраћао пажњу од самог филма. Решење је било да се шум прекрије музиком. Такође, филм је на свом почетку био нем, па је требало смањити неприродност слике без звука. Од појаве филма, 1895. године, па све до појаве звучног филма, 1927. године, музика која је пратила филм изводила се посебно због немогућности снимања звука на филмску траку.
У почетку, оркестри су били ти који су пратили покретне слике. Међутим, често се догађало да та оркестарска музика није била усклађена са радњом филма, па је оркестар убрзо био замењен клавирском пратњом. Можда је најзначајнији тренутак за постанак филмске музике био управо онај када су вешти пијанисти својом импровизацијом допринели томе да музика карактерно прати радњу филма. Понекад је поред пијaнисте била још једна особа која је уз помоћ импровизованих ударачких инструмената и справа за произвођење различитих звучних ефеката учествовала у звучном обогаћењу филма. Неки већи биоскопи, посебно у већим градовима, имали су своје оркестре који су свирали одломке из популарних опера, оперета и дела забавне, народне и плесне музике, који нису нужно пратили радњу филма, тако да је опредељење неких композитора да праве музику само за филм био велики помак у историји филмске музике. Они још увек нису компоновали музику за само један одређени филм, већ су правили збирке музичких одломака различитих карактера, прилагођеним за различите ситуације и сцене филма. Ти одломци су имали програмске називе, као што су: драмска, лирска, идилична, ведра, неутрална, музика за сцене прогона, бежања, месечине, буре итд.
=== Оригинална муѕика ===
Велики помак за неми филм су учинили продуценти који су почели да наручују музику за одређене филмове. Прву партитуру намењену филму „Убиство војводе од Гиза“ који је режирао Фердинанд Зека 1908. године, написао је француски
композитор Камиј Сен-Санс. М. Ф. Гејард је у историји филма следећи веома истакнути композитор који је написао музику за један одређени филм, „Елдорадо“, режисера М. Лербијера из 1921. године. Тада је филмска музика почела да привлачи истакнуте композиторе као што је био Артур Хонегер, чије је дело „Пацифик 231“ настало из филмске музике компоноване за филм 1921. године. Хонегер ће касније наставити да компонује за филм, сарађујући и са Абелом Гансом на филмовима „Точак“ из 1923. и „Наполеон“ из 1927. године, а писаће и за звучне филмове, као што је „Пигмалион“ Антонија Асквита и Леслија Ховарда. 1924. је композитор Ерик Сати искомпоновао музику за филм „Међучин“ Ренеа Клера. Рихард Штраус је 1925. године прерадио музику из своје опере „Каваљер с ружом“ за филм. Један од најуспешнијих режисера и глумаца тог времена, који је у Сједињеним Америчким Државама, у Холивуду, стварао најуспешније и до данас веома популарне филмове, Чарли Чаплин, компоновао је музику за већину својих филмова. Први неми филм за који је компоновао био је „Парижанка“ из 1923. године, а касније је компоновао и за све своје тонфилмове, којих је било седам. Добитник је Оскара за најбољу музику за филм „Светлости позорнице“ из 1973. године.
Ова музика изводила се само у већим градовима, у биоскопима који су имали веће и добре инструменталне ансамбле, док су у мањим местима, све до појаве тонфилма, у биоскопима филм пратили кафански пијанисти.
Што се тиче немачког филма, који је био веома утицајан током двадесетих година двадесетог века, у ери немог филма, међу познатије оригиналне партитуре писане за филм спадају музика Годфрида Хуперца за „Метрополис“ Фрица Ланга из 1926. и музика Вернера Рихарда Хејмена за филм Фридриха Мурнауа „Носферату, симфонија ужаса“ из 1922, док се музика за Мурнаовог „Последњег човека“ из 1924. састојала из мешавине оригиналне и архивске музике.
== Звучни филм ==
=== Појава звука на филму ===
| |||