Krajem 5. veka st.stare e.ere [[Leukip]] i [[Demokrit]] zastupali su stanovište da se svi fizički objekti sastoje od [[atom]]a i [[Praznina|praznog prostora]], te da konkretna realizacija svakog pojedinog objekta zavisi od rasporeda atoma i prostora u njemu. Ni atomi ni praznina nisu nastali: oni su uvek bili, nepropadljivi su i večiti. Praznina je beskonačna i obezbeđuje [[prostor]] u kome se atomi na različite načine kombinuju. Različite kombinacije atoma u okviru praznine čine objekte koje osećamo, vidimo, jedemo, čujemo, mirišemo i kušamo u stvarnom svetu. Premda osećamo toplo i hladno, toplo i hladno zapravo ne postoje u smislu nezavisne egzistencije: to su jednostavno osećaji koje u nama bude različiti rasporedi atoma u praznini koji čine objekat koji percipiramo kao "hladan" ili "topao". Demokritovo učenje dalje je razvio [[Epikur]], čija se stanovišta izvanrednom pesničkom snagom izložio [[Rimska književnost|rimski pesnik]] [[Tit Lukrecije Kar|Lukrecije]] u [[Epika|epu]] ''O prirodi'' ''(De rerum natura)''.
Antičkim [[materijalizam|materijalističkim]] atomistima blisko je stanovište da su ljudi stvorili [[bog]]ove, a ne obratno. [[Sekst Empirik]] kaže: "Neki misle da smo na ideju o bogovima došli zbog izuzetnih pojava koje se događaju u [[svemir|svetu]]. Demokrit kaže da su ljudi u davno doba bili uplašeni onim što se dešava na [[Nebo|nebu]], kao što su [[grmljavina|gromovi]] i [[Munja|munje]] te su mislili da njih uzrokuju bogovi". Prema Demokritu, sve što se dešava u svetu čisto je [[Mehanika|mehaničke]] prirode i uzrokovano je kretanjem, sastavljanjem i rastavljanjem atoma u praznom prostoru. A do kretanja atoma dolazi "[[Determinizam|po nuždi]]": atomi se spajaju i rastavljaju u skladu s njihovom vlastitom "prirodom".
