Почетком друге половине XIX века [[Бугари]] су затражили успостављање црквене [[аутокефалност]]и. ГрчкоТај свештенствоје нијепокрет хтелопомагала да удовољи бугарске захтеве. Суочен са растућим незадовољством и немирима унарочито [[Османско царство|Османској ИмперијиРусија]], [[султан]] је обнародовао [[28. фебруар]]а [[1870]].противило фермансе огрчко оснивању независног [[бугарски егзархат|бугарског егзархата]]свештенство, чимекоје јеније успостављенахтело независностда Бугарскеудовољи црквебугарске и призната засебна бугарска народност. [[11. мај]]а [[1872]]. је проглашена аутокефалија Бугарске црквезахтеве.
ТајСуочен јеса покретрастућим помагаланезадовољством нарочитои немирима у [[РусијаОсманско царство|Османској Империји]], те[[султан]] је обнародовао [[28. фебруар]]а [[1870]]. г.ферман султанскимо актом основана,оснивању од цариградске патријаршије независна, словенскасловенске егзархијаегзархије са седиштем у Цариграду. У њен састав су имале ући оне епархије у Бугарској, Македонији и Старој Србији, у којима је то желело две трећине народа. ОвајУ пракси, овај егзархат је временом постао бугарска црквена организација. Због тога су се неки вратили под власт цариградске Цркве, која је почела да дозвољава словенско [[богослужење]]. [[Србија]] и [[Црна Гора]] су уз помоћ Русије приволеле цариградску патријаршију да преда епископска места у [[Призрен]]у, Скопљу и Дебру Србима.<ref name="Mikić"/>▼
Православни сабор у Цариграду [[10. септембар|10. септембра]] [[1872]]. године, сазван на иницијативу [[васељенска патријаршија|васељенске патријаршије]], осудио је филетизам као „јерес која ставља националну идеју изнад јединства вере“.<ref>Fotiev, C. The Living God, Overseas Publications Interchange, Лондон, 1989. стр. 343</ref> ▼
▲Православни сабор у Цариграду [[10. септембар|10. септембра]] [[1872]]. године, сазван на иницијативу [[васељенска патријаршија|васељенске патријаршије]], осудио је филетизамбугарски каоегзархат због [[филетизам|филетизма]], „јерес„јереси која ставља националну идеју изнад јединства вере“.<ref>Fotiev, C. The Living God, Overseas Publications Interchange, Лондон, 1989. стр. 343</ref>
▲Тај је покрет помагала нарочито [[Русија]], те је [[1870]]. г. султанским актом основана, од цариградске патријаршије независна, словенска егзархија са седиштем у Цариграду. У њен састав су имале ући оне епархије у Бугарској, Македонији и Старој Србији, у којима је то желело две трећине народа. Овај егзархат је временом постао бугарска црквена организација. Због тога су се неки вратили под власт цариградске Цркве, која је почела да дозвољава словенско [[богослужење]]. [[Србија]] и [[Црна Гора]] су уз помоћ Русије приволеле цариградску патријаршију да преда епископска места у [[Призрен]]у, Скопљу и Дебру Србима.<ref name="Mikić"/>
