Бугарска егзархија – razlika između verzija
Uklonjeni sadržaj Dodani sadržaj
uvod |
проширено |
||
Red 11:
[[Цариградска патријаршија]] је потискивала словенски језик при богослужењу и народне верске обичаје, а на [[епископ]]ска места је постављала само Грке. То је била политика [[хеленизовање|хеленизовања]]. Пошто је у Србији постепеним стицањем државне самосталности национализована и црквена управа, [[Словени]] који су остали у саставу Отоманске царевине су почели да траже своја национална права у црквеном животу. У првом реду Словене свештенике и словенски језик у цркви. У току борбе око тога дошло је до већег захтева: да се словенски крајеви и њихов православни народ излуче испод власти цариградске патријаршије.<ref name="Mikić">[http://sr.wikisource.org/sr-el/%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0_5 Grigorije Mikić, Srpska Crkva u kraljevini Srbiji i Staroj Srbiji i Makedoniji]</ref>
== Оснивање ==
Почетком друге половине XIX века [[Бугари]] су затражили успостављање црквене [[аутокефалност]]и. Грчко свештенство није хтело да удовољи бугарске захтеве. Суочен са растућим незадовољством и немирима у [[Османско царство|Османској Империји]], [[султан]] је обнародовао [[28. фебруар]]а [[1870]]. ферман о оснивању независног [[бугарски егзархат|бугарског егзархата]], чиме је успостављена независност Бугарске цркве и призната засебна бугарска народност. [[11. мај]]а [[1872]]. је проглашена аутокефалија Бугарске цркве.
Православни сабор у Цариграду [[10. септембар|10. септембра]] [[1872]]. године, сазван на иницијативу [[васељенска патријаршија|васељенске патријаршије]], осудио је филетизам као „јерес која ставља националну идеју изнад јединства вере“.<ref>Fotiev, C. The Living God, Overseas Publications Interchange, Лондон, 1989. стр. 343</ref>
Тај је покрет помагала нарочито [[Русија]], те је [[1870]]. г. султанским актом основана, од цариградске патријаршије независна, словенска егзархија са седиштем у Цариграду. У њен састав су имале ући оне епархије у Бугарској, Македонији и Старој Србији, у којима је то желело две трећине народа. Овај егзархат је временом постао бугарска црквена организација. Због тога су се неки вратили под власт цариградске Цркве, која је почела да дозвољава словенско [[богослужење]]. [[Србија]] и [[Црна Гора]] су уз помоћ Русије приволеле цариградску патријаршију да преда епископска места у [[Призрен]]у, Скопљу и Дебру Србима.<ref name="Mikić"/>
| |||