Telefonska govornica – razlika između verzija

 

'''[[Telefon]]ska govornica''' je telefon sa koga se može, uz ubacivanje [[žeton]]a, novčića ili [[telefonska kartica|telefonske kartice]], obaviti telefonski razgovor. Telefonske govornice se postavljaju na lokacijama gde se kreće veći broj ljudi ([[trg]]ovi, [[zelena pijaca|pijace]], [[bolnica|bolnice]], [[stanica|stanice]], [[aerodrom|aerodromi]]...) i gde telefonske kompanije očekuju da će se ostvariti prihod od telefonskog saobraćaja.

[[Beograd]], [[Požarevac]], [[Ćuprija]], [[Niš]] i [[Smederevo]] su već [[1901]] dobili svoje prve telefonske govornice.

 

 

[[Šabac]] i [[Obrenovac]] su to učinili [[1902]].

Dugo su telefonske govornice bile na čisto mehaničkom principu. Osim onih po poštama govornice (barem kod nas) su mogle da se koriste samo za lokalni [[saobraćaj]].

 

 

Pošto bi se podigla slušalica bilo je potrebno ubaciti odgovarajući novčić ili [[žeton]] a potom birati vezu. Razgovor bi se automatski prekidao posle tri [[minut]]a. Žeton je bio obično komad [[metal]]a sličan novcu koji se kupovao po [[trafika]]ma u služio za isključivo za telefoniranje. Cena mi se menjala prema postojećem cenovniku tako da je bio bolji od novca jer pri promeni cenovnika nije trebalo vršiti nikakve intervencije na govornici. Mana mu je bila da ga nikad niste imali kad vam treba a prodavnica [[duvan]]a je zatvorena.

Govornice su imale običaj da „progutaju“ novčić, a da razgovor ne obavite. Sa druge strane korisnici su vršili razne ekperimente da „prevare“ govornicu. Ubacivani su razni metalni predmeti ([[blokej]]i na primer) a bilo je i „inovatora“ koji bi probušili novčić vezali ga [[kanap]]om i po obavljenom razgovoru izvlačili ga napolje.

 

 

U jednom momentu naša „žuta“ dvobanka je bila istih dimenzija kao i [[švajcarski franak]] (koji je tada vredeo 50 puta više). Naši „snalažljivi“ [[gastarbajter]]i su to brzo shvatili pa je u Švajcarskoj, hitno, razvijena govornica koja nije samo kontrolisala dimenzije već i težinu novčića.

 

 

U jednom kratkom periodu razvoja postojale su i „mobilne“ telefonske govornice. To je bio neki hibrid koji se razvijao paralelno sa mobilnim telefonima. Na nekom trgu na visini nekoliko metara se nalazila „Crvena tačka“ tj radio uređaj. Korišćenjem posebnog telefona (koji je ličio na mobilni ali bio 10 puta jeftiniji) mogao je da se obavi telefonski razgovor pri čemu je vlasnik tog telefona mogao samo da zove. Neophodan uslov je bio i da postoji optička vidljivost između korisnika i „Crvene tačke“.