Presokratovci – razlika između verzija

Neki od ranih grčkih filozofa ne pripadaju presokratskoj filozofiji u strogom smislu reči i ne svrstavaju se u nju prema predmetu svojih istraživanja, već uglavnom prema [[Hronologija|hronologiji]]. To se, pre svega, odnosi na [[sofist]]e, koji su napustili kosmološka ispitivanja i umesto toga usredsredili se na [[čovek]]a, [[Civilizacija|civilizaciju]] i ljudske običaje. Prema [[Platon]]u, i sam je Sokrat na suđenju bio nazvan sofistom. Međutim, s obzirom na hronologiju te zbog kontrasta koji postoji između sofistike, s jedne strane, i filozofije Sokrata, Platona i [[Aristotel]]a, s druge, uobičajeno da se sofisti smatraju delom presokratske filozofske misli.

 

 

<timeline>

DateFormat = yyyy

id:prehistoire value:rgb(0.7,0.5,1)

id:protohistoire value:rgb(1,0.7,0.7)

id:grilleMinor value:rgb(0.86,0.86,0.86)

 

ScaleMinor = unit:year increment:10 start:-630 gridcolor:grilleMinor

ScaleMajor = unit:year increment:20 start:-640 gridcolor:grilleMajor

barset:inventions

 

 

PlotData=

</timeline>

 

 

[[Evropa|Evropska]] filozofija započinje pokušajem da se objasne promene koje se opažaju u prirodi pronalaženjem jedinstva, nekog zajedničkog supstrata, nakog temeljnog načela, nekakvog jedinstva koje se nalazi u osnovi raznolikosti. [[Tales]] je to zajedničko načelo pronašao u [[Voda|vodi]], [[Anaksimen]] u [[vazduh]]u, [[Heraklit]] u [[Vatra|vatri]]: oni biraju različita načela, ali sva trojica veruju da postoji jedno temeljno načelo prirode, jedan [[bitak]]. Međutim, njihov zaključak o jedinstvu nije [[fizika]]lnog karaktera: upravo zbog toga što su iskoračili iz [[Čula|čulnog]] iskustva i upotrebili ono što bi se moglo nazvati [[Metafizika|metafizičkom]] intuicijom, oni su sebi obezbedili mesto u [[Istorija filozofije|istoriji filozofije]]. Tales je – započinjući istoriju grčke filozofije – izneo stav da je voda pranačelo svih stvari: da je on ostao na tome, mi bismo imali jednu naučnu [[Hipoteza|hipotezu]], pogrešnu ali teško opovrgljivu. Međutim, on je otišao dalje od toga, jer je u tom stavu sadržana jedna metafizička ideja: ''Sve jeste jedno'', koja Talesu neosporno obezbeđuje mesto prvog evropskog filozofa. To važi i za ostale kosmologe: svi su se oni izdigli ne samo iznad mitskih predstava, nego i iznad čulno opažajnog sveta i onoga što bi se moglo utvrditi čisto [[Empirija|empirijskim]] putem, i odlučili da se oslone na [[um]] i [[mišljenje]] u nastojanju da njime obuhvate svet kao celinu kojom vlada opšte načelo.

Suočeni sa svetom u kome se stalno događaju promene, sa svetom u kome vlada raznolikost i mnoštvo, oni su prvo nastojali da pronađu opšte načelo koje vlada svetom i tom raznolikošću. Tada su, međutim, morali utvrditi kakav je odnos između mnoštvenog sveta i jednog opšteg načela. Anaksimen je to nastojao objasniti zgušnjavanjem i razređivanjem, Heraklit je činio slično, ali naglašavajući jedinstvo u razlici, [[Parmenid]] je – naglašavajući jedno i nepromenljivo biće – zapravo negirao mogućnost bilo kakve promene kao čistu obmanu čula, [[Empedokle]] je postulirao četiri osnovna elementa koji sadejstvom Ljubavi i Mržnje grade svet, a [[Anaksagora]] je u krajnjoj liniji začetnik [[Atomizam|atomističke teorije]].

 

 

Presokratski filozofi nisu rešili problem odnosa između jednog i mnoštva i na njemu su nastavili da rade [[Platon]] i [[Aristotel]], pa se ne može reći kako obrada tog predmeta predstavlja specifično obeležje presokratske filozofije. Ta specifična odlika može se naći u tome što se rani grčki filozofi usredsređuju ne na čoveka, nego na fizikalni svet oko sebe, na [[Priroda|prirodu]], na [[kosmos]]: zbog toga se često i nazivaju fizičarima i kosmolozima. Oni, dakako, nisu mogli razlikovati fiziku od filozofije (to, uostalom, teško da bi bilo moguće na tako ranom stupnju), pa su i "naučna" zapažanja čisto praktičnog karaktera spajali sa filozofskim spekulacijama, što se najlakše može uočiti upravo kod prvog od njih – [[Tales]]a. Kako nisu činili jasnu razliku između [[duh]]a i [[Materija|materije]] te kako su u prirodi zapažali prvenstveno materijalnu promenu, to i na pitanje – "Od čega je svet u osnovi sastavljen?" – odgovaraju nekom vrstom materije, bilo da je to Talesova voda, [[Anaksimandar|Anaksimandrov]] [[apejron]], [[Anaksimen]]ov vazduh, [[Heraklit]]ova vatra ili [[Leukip]]ovi i [[Demokrit]]ovi atomi. Zbog svega toga nije pogrešno ove prve filozofe nazvati fizičarima. Istovremeno, međutim, njih se može ispravno nazvati i kosmolozima, jer su ispitivali prirodu kosmosa, predmet naše spoznaje, dok su se samim čovekom bavili samo kao jednim delom tog kosmosa, kao "objektom". Razmatranja o jednom i mnoštvu te o opštem načelu u kosmosu označila su začetke [[Ontologija|ontologije]] kao posebne filozofske discipline.

 

 

Već u presokratskoj filozofiji postavljen je problem saznanja, koji će vekovima nastaviti da zaokuplja mislioce i koji će prerasti u posebnu filozofsku disciplinu, [[Gnoseologija|gnoseologiju]]. To je jedini aspekt rane grčke filozofije u kojem je čovek posmatran kao "subjekt", konkretno kao subjekt saznanja, a to je odnos između čulnog iskustva i uma. Tako je [[Parmenid]], utvrdivši načelo Jednog i uvidevši da ne može objasniti nastajanje i nestajanje – koji su dati u čulnom iskustvu – porekao verodostojnost čula i proglasio isključivu valjanost uma kao jedinog koji može dopreti do onog stvarnog i večnog. Problem saznanja i odnosa između različitih načina ljudske spoznaje nije u ranoj grčkoj filozofiji razmatran kao poseban problem, već pre svega u kontekstu neke [[Metafizika|metafizičke]] postavke, ali je on začet već u tom ranom periodu, u doba presokratske filozfofije.

 

 

Kako su se rani grčki filozofi javljali po sistemu teze i [[Antiteza|antiteze]] (na primer, Heraklit je posebno isticao nastajanje, a Parmenid bivstvovanje), klice kasnijih filozofskih razmišljanja i sistema mogu se naći već u presokratskoj filozofiji. Tako, u Parmenidovom učenju o Jednom, ako se ono poveže sa uzdizanjem uma na račun čulnog iskustva, jasno razlučujemo zametke [[Platon]]ovog idealizma; u [[Anaksagora|Anaksagorinom]] Umu prepoznajemo začetke kasnijeg filozofskog [[Teizam|teizma]]; a Leukipov i Demokritov [[atomizam]] anticipira kasnije [[Materijalizam|materijalističke]] i [[Mehanicizam|mehanicističke]] filozofske teorije.

[[Skepticizam|Skeptičan]] stav većine presokratovaca prema mogućnostima i istinitosti čulne spoznaje mogao je uticati na to da se u 5. veku stare ere pojavi određeno nepoverenje prema [[Kosmologija|kosmologijama]]. Naime, ako je naše čulno opažanje nepouzdano, ako je sve u stalnom stanju promene i nema ničeg postojanog što bi se moglo neposredno spoznati, ako se to što je postojano ne može pouzdano utvrditi – jer nisu li svi presokratski filozofi tvrdili da je nešto drugo ono što predstavlja postojano načelo? – te ako se, najzad, uzme u obzir [[Zenon iz Eleje|Zenonova]] [[dijalektika]], onda svaki napredak u izučavanju kosmologije i prirode mora izgledati gotovo nemoguć. Da bi došlo do istinskog napretka, činilo se, moralo je doći do okretanja ka [[čovek]]u – "subjektu" – kao predmeta razmatranja. Skepticizam u koji je zapala rana filozofija, kombinovan sa gotovo dramatičnim [[Društvo|društvenim]], [[Ekonomija|ekonomskim]] i [[Politika|političkim]] promenama u [[Antička Grčka|helenskom svetu]] u prvoj polovini 5. veka stare ere, doprineo je pojavi [[Sofisti|sofista]] na sceni istorije filozofije. Promenom predmeta ispitivanja oni se oštro razlikuju od ranijih kosmologa, ali se odvajaju i od klasične grčke filozoje – Platona i [[Aristotel]]a, koji su objedinili fizičko-kosmološka razmatranja ranih filozofa sa [[Antropologija|antropološkim]] ispitivanjem sofista.

 

 

Pogled na "[[Kartografija|kartografiju]]" rane grčke filozofske misli na [[Mediteran]]u otkriva ovakav [[Geografija|geografski]] raspored presokratovaca:

* [[Italija|Južnoitalski]] filozofi u tzv. [[Velika Grčka|Velikoj Grčkoj]], odnosno [[Pitagora]] u [[Kroton]]u te [[Elejci]] ([[Parmenid]], [[Zenon iz Eleje|Zenon]]) u [[Eleja|Eleji]], [[Fokeja|fokejskoj]] [[Grčka kolonizacija|koloniji]] u [[Kampanija|Kampaniji]], koji se više okreću [[Metafizika|metafizičkim]] spekulacijama.

 

 

 

 

Tradicionalni raspored glavnih presokratskih filozofa prema filozofskom pravcu kojem su pripadali (premda postoji nekoliko manjih varijacija) izgleda ovako:

:[[Anaksimandar]] (610-546. st. e.)

:[[Anaksimen]] (585-525. st. e.)

:[[Pitagora]] (582-496. st. e.)

:[[Filolaj]] (470-380. st. e.)

:[[Alkmeon iz Krotona]]

:[[Arhita]] (428-347. st. e.)

:[[Heraklit]] (535-475. st. e.)

:[[Ksenofan]] (570-470. st. e.)

:[[Parmenid]] (510-440. st. e.)

:[[Zenon iz Eleje]] (490-430. st. e.)

:[[Melis sa Samosa]] (rođen oko 470. st. e.)

:[[Empedokle]] (490-430. st. e.)

:[[Anaksagora]] (500-428. st. e.)

:[[Leukip]] (5. vek. st. e.)

:[[Demokrit]] (460-370. st. e.)

:[[Protagora]] (481-420. st. e.)

:[[Gorgija]] (483-375. st. e.)

:[[Antifont]] (480-411. st. e.)

:[[Likofron]]

 

 

* [[Filozofija u tragičnom razdoblju Grka]]

 

 

* [http://www.freewebs.com/presocratics D. H. Th. Vollenhoven's ''History of the Presocratic Philosophers'' translated by H. Evan Runner]

{{Presokratovci}}

 

 

[[ar:فلسفة ما قبل سقراط]]

[[la:Philosophi ante Socratem]]

[[lt:Ikisokratikai]]

[[mk:Предсократовска философија]]

[[mt:Filosofija Presokratika]]