Češnjak – razlika između verzija

'''Beli luk''' ili '''češnjak''' ({{jez-lat|Allium sativum}}) je veoma rasprostranjena [[začin]]ska biljka.

 

U narodu, beli luk je lek za sve, prema kome se ima vrlo veliko i nepokolebljivo poverenje. U tom gotovo fanatičnom iskonskom verovanju ide se često tako daleko da se beli luk i danas u nekim domaćinstvima na selu upotrebljava ne samo kao [[preventiva|preventivno]] već i kao [[mađija|mađijsko]] zaštitno sredstvo protiv »zlih duhova« i drugih »nevidljivih opasnih sila«, dakle, kao sredstvo za [[bajanje]], [[vračanje]], [[čini]] i [[magija|mađije]]. Iskonsko verovanje u lekovitu, zaštitnu i mađijsku moć belog luka zaoralo je duboku brazdu u materijalnom i duhovnom životu našeg naroda. Nema u nas seoske kuće koja ne sadi [[luk]]. Beli luk se gotovo redovno jede i stavlja kao začin u razna jela. U proleće i za vreme nekadašnjih dugotrajnih [[post]]ova beli luk se obavezno morao jesti uz svaki obrok. Za vreme raznih epidemija [[tifus]]a, [[kolera|kolere]], [[kuga]], [[dizenterija|dizenterije]], [[grip]]a i uopšte kad god se javljao velik pomor naroda od [[zarazne bolesti|zaraznih bolesti]], uvek je kao preventivno i [[kurativa|kurativno]] sredstvo preporučivan i svakodnevno upotrebljavan, pre svega, beli luk. Kad je majka spremala sina u vojnike, kćer među mladež, a jedro dete na ulicu, uvek se negde u odelu ili oko tela krilo malo belog luka ([[amajlija]]). I danas mnogi na put ne kreću bez belog luka.

 

Iz istorijskih podataka vidi se da su i u starom i u srednjem i dugo vremena u novom veku beli luk priznavale za lek i službene medicine raznih naroda, ali je u poslednjim vekovima, a naročito u XIX veku gotovo potpuno izbačen iz farmakopeja. Tek u I, a naročito u II svetskom ratu i posle njega počinje pravo naučno proučavanje belog luka zajedno sa izvanrednim radovima na izučavanju i otkrivanju bakteriostatičnih lekova tipa [[penicilin]]a, [[streptomicin]]a, dakle, [[antibiotik]]a (vid. članak [[Fitoncidi]]).

 

 

Beli luk se u narodnoj medicini koristi za

 

 

Beli luk se sve više i raznovrsnije upotrebljava u naučnoj medicini. Osim galenskih, izrađuju se i [[preparat]]i u [[farmaceutska industrija|farmaceutskoj industriji]]. Upotreba u naučnoj medicini uglavnom se poklapa sa primenom u narodnoj. Ulazi u sastav raznih preparata za izazivanje [[apetit]]a, za jačanje, kao [[stimulans]] živčanog sistema (u SAD), protiv [[visok krvni pritisak|visokog krvnog pritiska]], arterioskleroze i dečjih glista, kao efikasno antiseptično preventivno sredstvo protiv raznih zaraznih bolesti ([[tifus]], [[grip]], [[difterija]], [[kolera]]), protiv hroničnog [[bronhitis]]a, velikog i običnog kašlja kao [[ekspektorans]], u obliku kašice za lečenje [[čir]]eva i [[uboj]]a, a za vreme II svetskog rata i za sprečavanje zagnojavanja rana, protiv peruti i opadanja kose i dr.

 

 

Beli luk ima vrlo slab, gotovo neprimetan miris, sve dok se ne ozledi. To je slučaj ne samo sa zrelim glavicama belog luka nego i sa celom zelenom biljkom. Čim se počne rezati, lomiti, kidati ili tucati, odmah počne otpuštati karakterističan ljut miris. U tom pogledu, dakle, postoji sličnost belog luka s [[ren]]om, [[rotkva|rotkvom]], [[rotkvica|rotkvicom]], [[slačica|slačicom]], raznim drugim vrstama luka i mnogim drugim biljkama koje nemaju mirisa dok su cele, a kad se ozlede, otpuštaju ljut miris sumpornih jedinjenja, karakterističnih za sve droge koje sadrže sumporne [[glikozidi|glikozide]] ili [[heterozidi|sumporne heterozide]]. I beli luk i druge vrste luka, slačica, ren i druge slične, kad se žvaću i jedu, imaju manje ili više ljut ukus. Kad se drže na koži, izazivaju najpre osećaj topline na mestu primene, zatim bol, a ako se beli luk, ren, slačica ili neka druga slična sumpornoglikozidna droga zaboravi da skine s ramena, kolena, krsta ili kog drugog bolnog mesta, može se pojaviti manja ili veća [[rana]] ili, u najboljem slučaju, jako crvenilo ili [[mehur]] ([[plik]]).

Alnin nema antibakterijske osobine, ali ako se njegovom rastvoru doda ferment aliinaza iz svežeg luka, antibakterijsko dejstvo je vrlo veliko protiv [[streptokokus]]a, [[piogenes]]a, [[kolibacil]]a, bacila [[tifus]]a i [[dizenterija|dizenterije]].

 

 

Beli luk je, prema ispitivanjima mnogih naučnih istraživača, veoma stara kulturna biljka. Stari [[Kinezi]], [[Indusi]], [[Jevreji]], [[Egipćani]] i drugi narodi gajili su beli luk više vekova pre naše ere kao hranljivu, začinsku i lekovitu biljku.

Y [[Biblija|Bibliji]] se spominje jedno jelo od belog luka i sirćeta koje se davalo [[kosač]]ima.

 

 

Stari Grci su takođe mnogo cenili luk. Iako su zabranjivali pristup u hramove onima koji su jeli beli luk (nazivali su ga »smrdljiva ruža«), ipak je malo lekovitih droga koje su toliko poštovali kao beli luk. [[Orfej]] spominje beli luk, kukurek i druge biljke kao lek. [[Hipokrat sa Kosa|Hipokrat]] u svojim delima navodi beli luk kao lek protiv crevnih parazita, za uređivanje stolice i pojačavanje mokrenja. [[Dioskorid]] navodi beli luk kao lek protiv crevnih parazita, sredstvo za uređivanje menstruacije i protiv ujeda zmija (beli luk se pije u vinu) i protiv ujeda besnog psa (polaže se na ranu). Pomešan s uljem i solju, dobar je protiv ospica, a s medom, protiv lišaja i nekih drugih bolesti.

 

 

U početku, dok ne osvojiše zemlje i gradove izvan male rimske države i Italije, i prvi Rimljani, kao, uostalom, i svi drugi primitivni i siromašni narodi, upotrebljavahu za lek, začin i hranu skromne i malobrojne sirovine svog kraja. Znali su i upotrebljavali uglavnom [[kupus]], beli i [[crni luk]]. [[Katon]] tvrdi da se [[Rim]] jednom spasao od kuge zahvaljujući preventivnoj upotrebi kupusa. I on ga zato preporučuje Rimljanima (i u kupusu, kao i raznim vrstama luka, rotkve, u renu i slačici ima sumpornih ljutih sastojaka sličnog sastava i fiziološkog dejstva). Kasnije, u moćnoj i ogromnoj Rimskoj Imperiji, beli luk i crni hleb ostadoše i dalje za sirotinju, za plebs, a vlastodršci počeše sve više upotrebljavati i prekomerno uživati skupocene droge jakog fiziološkog dejstva, najviše fine aromatične začine i mirise iz pokorenih zemalja Azije i Afrike. [[Virgilije]] spominje upotrebu isceđenog soka iz belog luka i majčine dušice: žeteoci, kosači treba da se namažu time ako žele mirno i bezbrižno da se u podne odmore i otpočinu, jer ih onda zmije neće ujedati.

[[Lonicerus]] (1564. godine) preporučuje beli luk protiv glista, a spolja za lečenje raznih kožnih bolesti i [[perut]]i na glavi.

 

 

 

{{wikibooks|Beli luk}}

[[bcl:Bawang]]

[[bg:Чесън]]

[[bn:রসুন]]

[[bo:སྒོག་ལོག]]