Friedrich Nietzsche – razlika između verzija

{{Filozof

| ime = Friedrich Nietzsche

| širina_slike = 204px

| opis_slike =

| puno_ime = Fridrih Vilhelm Niče

| mesto_rođenja = [[Reken|Reken]]

| država_rođenja = [[Saksonija]]

| epoha = Filozofija XIX veka

| regija = Zapadna filozofija

| glavna_interesovanja = [[Estetika]], [[Epistemologija]], [[Etika]] [[Filologija]]

| značajne_ideje = Dualizam [[Apolon]]-[[Dionis]], [[Večiti povratak]], [[Nihilizam]], [[Bog je mrtav|Smrt Boga]]

Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: [[Blez Paskal]], [[Žan Žak Ruso]], [[Mišel Ejkem de Montenj]], [[Soren Kjerkegor]] i drugi. Svi oni manje dokazuju a više pokazuju, tj. saopštavaju. Dijalog ima subjektivnu dijalektiku, potiskuje monolog. Otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega „dijalektičare“ [[Sokrat]]a i [[Platon]]a. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, „filozofira čekićem“, jer „nije čovek, već dinamit“. U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo „do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova“. Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa [[Dionis]]om (Bahom) i [[Zaratustra|Zaratrustom]] i da otvoreno istupi kao profet (prorok).

 

Ničeova prva intelektualna ljubav bio je [[Šopenhauer]], pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije [[Sigmund Frojd]]. Međutim, nasuprot „učiteljevom“ pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude [[Dionis]]ov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i spartanci. Niče piše kako mu u blizini [[Heraklit]]a postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu Rođenje tragedije iz duha muzike, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično [[Aristotel]]u, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče [[Apolon]]a označava kao načelo likovnih umetnosti, a [[Dionis]]a kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična [[Sigmund Frojd|Frojd]]ovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između [[Hegel]]ove „ideje“ i Šopenhauerove „volje“.