Zaljevski rat – razlika između verzija

Odnosi izmađu Iraka i SAD su ostali saveznički sve do dana kada je Irak napao Kuvajt. [[2. oktobar|2. oktobra]] 1989. godine, predsednik SAD [[Džordž H.V. Buš|Džordž Buš Stariji]] je potpisao tajnu direktivu 26, koja je počinjala: ”Pristup nafti iz Persijskog zaliva i bezbednost ključnih država u ovom regionu je od vitalnog značaja za sigurnost SAD-a.” Sa poštovanjem prema Iraku, direktiva govori: ”Normalni odnosi između SAD i Iraka će poslužiti našim dužim interesima i promovisaće stabilnost u Zalivu i Srednjem Istoku. ”

''Slažemo se sa američkom stranom da je potrebno iskoristiti pogoršanu ekonomsku situaciju u Iraku da se izvrši pritisak na vladu te zemlje da povuče našu zajedničku granicu. Centralna obaveštajna agencija nam je pokazala pogodan način pritiska, kazavši da bi otvorena saradnja između nas trebala da počne u slučaju da bi takve aktivnost bile koordinirane na višem nivou.''

Ipak, neki tvrde da je efekat jači pošto se municija sa osiromašenim uranijumom raspadne u male čestice kada pogodi metu. Zapravo, nedavna opsežna studija Kraljevskog društva, udruženja preko 1400 izvrsnih naučnika, istraživača i profesora, pokazala je da osiromašeni uranijum ima ozbiljne rizike po zdravlje za civile isto kao i za vojnike.

Prateći pobune na severu i jugu, uspostavljene su zone zabrane leta, da bi se pomogla zaštita kurdskih i šiitskih grupa na severu i jugu Iraka. Ove zone (prvobitno severno od 36. paralele i južnije od 32.) su nadzirale uglavnom SAD i Velika Britanija, iako je Francuska takođe učestvovala. Zajedno, oni su izvršili više letova iznad Iraka u sledećih 11 godina nego u samom ratu. Ovi letovi su bacali bombe skoro svakog drugog dana protiv raketa zemlja-vazduh i protiv-avionskih topova koji su se sukobljavali sa patrolama. Ipak, najveća količina bombi je bačena tokom dve povezane kampanje bombardovanja: operacija Pustinjski udar, koja je trajala par nedelja u septembru 1996. i operacije Pustinjska lisica, u decembru 1998. Operacija Severna straža, zona zabrane leta, koja je čuvala Kurde, dozvolila je stanovništvu da se skoncentriše na razvijanje sigurnosti i infrastrukture, što se odrazilo nakon Sadamovog pada 2003. kao najprogresivniji i najmirniji region (kada se uporedi sa druga dva dela zemlje nakon [[Invazija Iraka 2003.|operacije Iračka sloboda]]). Operacija Južna straža, sa druge strane, nije bila uspešna u davanju šiitskoj populaciji šansu da se razvije.

Mnogi koalicioni vojnici su prijvljivali bolesti koje su proizilazile iz njihovog učešća u Zalivskom ratu, fenomen poznat pod imenom Sindrom Zalivskog rata. Bilo je raširenih spekulacija nesloga zbog uzroka sindroma i prijavljenih rođenja sa defektima (broj dece rođenih u vojničkim porodicama sa značajnim urođenim defektima ili ozbiljnim oboljenima je označen kao visok od 67%, prema studiji Ministarstva za pitanja veterana). U izveštaju objavljenom 1994, rečeno je da su američke trupe bile izložene 21 potencijalnom reproduktivnom otrovu. Neki od faktora razmatranih kao mogući urok uključuju izlaganje [[radioaktivnost|radioaktivnim]] materijalima, naftnim isparenjima i brzoj seriji vakcine protiv [[antraks]]a koja je data razmeštenim vojnicima (normalna serija je postepeni, višemesečni proces)