Wikipedija

Masakr u zatvoru Dubrava – razlika između verzija

Interaktivna pretraga historije
← Starija izmjenaNovija izmjena →
Uklonjeni sadržaj Dodani sadržaj
VizualnoWikitekst
Red 57:
== Masakr zatvorenika ==
 
Ubrzo nakon drugog NATO udara, do [[OEBS]]-a je stigla informacija da su srpske snage ubile oko 100 zatvorenika, što OEBS u vreme pisanja izveštaja nije stigao da potvrdi.<ref name="OEBS"/> S obzirom na to da su preživeli albanski zatvorenici prebačeni u zatvore u Srbiji, tek nakon rata su se pojavili pouzdaniji izveštaji o ubistvima. Istraživači HRW-a su razgovarali odvojeno s dvojicom preživelih, koji su prisustvovali ubijanju. Njihove priče se poklapaju sa ostalim svedočenjima preživelih koja su se pojavila u srpskoj, albanskoj i međunarodnoj štampi.<ref>Intervju Bajruš Džemaili (Bajrush Xhemaili): “Former Kosovar Prisoner Says Serbs ‘Massacred’ Over 100 Inmates” (“Bivši kosovski zatvorenici kažu da su Srbi masakrirali preko 100 zatvorenika”), BBC Worldwide Monitoring of Beta News Agency, 26. avgust 1999.</ref><ref>Intervju: Remzi Tetrica: “Napali su nas automatskim oružjem, snajperima i bombama u zatvoru u Dubravi” (“We Were Attacked With Automatic Weapons, Snipers and Bombs in Dubrava Prison”), Kosova Sot, 30 septembar 1999.</ref><ref>Izabela Kisić, Intervju s Ahmetom Ahmetijem: “Tukli su nas, mučili elektrošokovima i pucali”, Danas, 5. novembar 1999.</ref><ref>Carlotta Gall, “Stench of Horror Lingers in a Prison in Kosovo”, New York Times, 8. novembar 1999. </ref> [[Human Rights Watch]] zaključuje da konzistentnost izjava raznih svedoka, s preciznim pojedinostima o vremenu i mestima, ne ostavlja mesta sumnji da su srpske vladine snage namerno i bespotrebno ubile veliki broj, verovatno preko sedamdeset, Albanaca u ovom zatvoru, i ranile još mnogo njih.<ref name="Po naređenju"/>▼
Postoje optužbe da je kasnije oko 100 zatvorenika ubijeno od strane srpskih snaga, i zatim sahranjeno u masovnoj grobnici u obližnjem Rakošu (zajedno sa zatvorenicima ubijenim za vreme bombardovanja).<ref name="OEBS"/> U vreme pisanja ovog izveštaja OEBS nije stigao da potvrdi navode o ubistvima.<ref name="OEBS"/>
 
Prema iskazima svih svedoka, sutradan22. maja, dan posle drugog talasa bombardovanja, 22. maja, zatvorski stražari su naredili svim zatvorenicima da se okupe u glavnom dvorištu zatvora. Jedan od preživelih svedoči šta se dalje desilo:▼
S obzirom na to da svi koji su preživeli masakr su prebačeni u zatvore u Srbiji, tek nakon rata su se pojavili pouzdani izveštaji o ubistvima. Konzistentnost izjava raznih svedoka, s preciznim pojedinostima o vremenu i mestima, ne ostavlja mesta sumnji da su srpske vladine snage namerno i bespotrebno ubile veliki broj, verovatno preko sedamdeset, Albanaca u ovom zatvoru, i ranile još mnogo njih.<ref name="Po naređenju"/>
 
{{citat|Ujutro 22. maja, u 5 i 40, čuli smo megafon sa stražarskog tornja. Komandir je rekao: “Postrojte se jer hoćemo da vas prebacimo u Niš radi vaše bezbednosti.” Postrojili su nas. Oko 6 i 10 su nam rekli da imamo deset minuta da se postrojimo. Stroj nije bio ravan, nego je bilo po četvoro do šestoro ljudi u koloni dugoj oko 200 metara. Posle nekoliko sekundi, bili smo dvadeset do dvadeset pet metara od zidova, bacili su tri-četiri ručne bombe. U isto vreme, počeli su da pucaju iz ručnih bacača i snajpera. Ko god je stigao bacio se na zemlju.<ref name="Po naređenju"/>}}▼
Zatvorski službenici su 22. maja naredili da se približno 1.000 zatvorenika postroji u zatvorskom dvorištu. Nakon nekoliko minuta, otvorili su vatru iz automatskog oružja sa zatvorskih zidova i stražarskih tornjeva i bacali bombe na njih pri čemu je najmanje sedamdeset zatvorenika poginulo. Tokom sledeća dvadeset i četiri časa, stražari, specijalna policija i, verovatno, paramilitarci napali su zatvorenike koji su se skrivali u zatvorskim zgradama, podrumima i kanalizaciji, ubivši ih najmanje još dvanaest.<ref name="Po naređenju"/>
 
▲Istraživači HRW-a su razgovarali odvojeno s dvojicom preživelih, koji su prisustvovali ubijanju. Njihove priče se poklapaju sa ostalim svedočenjima preživelih koja su se pojavila u srpskoj, albanskoj i međunarodnoj štampi.<ref>Intervju Bajruš Džemaili (Bajrush Xhemaili): “Former Kosovar Prisoner Says Serbs ‘Massacred’ Over 100 Inmates” (“Bivši kosovski zatvorenici kažu da su Srbi masakrirali preko 100 zatvorenika”), BBC Worldwide Monitoring of Beta News Agency, 26. avgust 1999.</ref><ref>Intervju: Remzi Tetrica: “Napali su nas automatskim oružjem, snajperima i bombama u zatvoru u Dubravi” (“We Were Attacked With Automatic Weapons, Snipers and Bombs in Dubrava Prison”), Kosova Sot, 30 septembar 1999.</ref><ref>Izabela Kisić, Intervju s Ahmetom Ahmetijem: “Tukli su nas, mučili elektrošokovima i pucali”, Danas, 5. novembar 1999.</ref><ref>Carlotta Gall, “Stench of Horror Lingers in a Prison in Kosovo”, New York Times, 8. novembar 1999. </ref>
 
▲Prema iskazima svih svedoka, sutradan posle drugog talasa bombardovanja, 22. maja, zatvorski stražari su naredili svim zatvorenicima da se okupe u glavnom dvorištu zatvora. Jedan od preživelih svedoči šta se dalje desilo:
 
▲Ujutro 22. maja, u 5 i 40, čuli smo megafon sa stražarskog tornja. Komandir je rekao: “Postrojte se jer hoćemo da vas prebacimo u Niš radi vaše bezbednosti.” Postrojili su nas. Oko 6 i 10 su nam rekli da imamo deset minuta da se postrojimo. Stroj nije bio ravan, nego je bilo po četvoro do šestoro ljudi u koloni dugoj oko 200 metara. Posle nekoliko sekundi, bili smo dvadeset do dvadeset pet metara od zidova, bacili su tri-četiri ručne bombe. U isto vreme, počeli su da pucaju iz ručnih bacača i snajpera. Ko god je stigao bacio se na zemlju.<ref name="Po naređenju"/>
 
Drugi preživeli je ispričao sličnu priču:
 
{{citat|Naterali su nas da stanemo u stroj na betonskom fudbalskom terenu oko kojeg su bili stražarski tornjevi. Bilo nas je oko 100 u jednom redu. Stajali smo tamo oko deset minuta, sve dok se nismo svi postrojili. Onda se jedan čovek po imenu “Ace” popeo na jedan toranj i dao naredbu da se puca. To smo videli. Pucali su bez prestanka dvadesetak minuta sa zidova visokih pet metara – sve je to bilo smišljeno. Imali su ručne minobacače, snajpere, mašinke, AK47, ručne bombe i minobacače. Pucali su sa zidova. Bombe su padale na sve nas i ljudi su leteli.<ref name="Po naređenju"/>}}
 
Bajruš Džemaili bio je predsednik Kancelarije Saveta za odbranu ljudskih prava i sloboda u Uroševcu, uhapšen još 1993. i osuđen na osam godina zatvora. U intervjuu za novinsku agenciju Beta, dao je svoje svedočanstvo o napadu 22. maja:
 
“Srpske snage su otvorile vatru sa stražarskih tornjeva na zapadnoj i severnoj strani zatvorskih zidova. Koristili su snajpere, automatsko oružje i ručne bacače. Pucnjava je trajala oko pola sata.”<ref>“Former Kosovar Prisoner Says Serbs ‘Massacred’ Over 100 Inmates” (“Bivši kosovski zatvorenici kažu da su Srbi masakrirali preko 100 zatvorenika”), BBC Worldwide Monitoring of Beta News Agency, 26. avgust 1999.</ref>
 
Nastao je haos, a zatvorenici su trčali da se sklone u okolne zgrade zatvora, podrume, ili u zatvorski kanalizacioni sistem. ▼
 
“Ja i grupa koja je bila bliže zidu čuli smo kako ponovo pune oružje. Viknuo sam: “Ustaj i beži!” Ko god je hteo i mogao počeo je da trči. Ulazili smo u podrume, šahtove, paviljone i skrivali se iza brdašaca. Nastavili su da pucaju, sa svih tornjeva je dolazila vatra iz snajpera i automatskog oružja. Trajalo je deset-petnaest minuta.”<ref name="Po naređenju"/>
 
“Ljudi su trčali. S obzirom na to da je zatvor velik, bilo je mnogo kanalizacionih šahtova. Podigli smo rešetku i nas 5-10 je uskočilo… Ulazili smo u uništene zgrade i uzimali stvari da se branimo. Kako je NATO pogodio kuhinju, bilo je hrane, pa smo kuvali sami sebi.” <ref name="Po naređenju"/>▼
 
Svi očevici tvrde da je te večeri grupa specijalne policije ili paravojske ušla u zatvor i pokušala da ponovo uspostavi kontrolu. Napad je trajao oko dvadeset minuta, i tokom njega su bacali ručne bombe u školsku zgradu i, prema izjavama, ubili bar dvoje ljudi. Zatvorenici su ostali skriveni tokom noći, neki od njih pripremajući se da se brane improvizovanim oružjem napravljenim od polomljenog nameštaja ili baštenskog alata. Reporterka lista New York Times, Karlota Gol, koja je posetila zatvor nakon rata, 7. novembra 1999, zatekla je improvizovano oružje u podrumu Doma kulture, između ostalog drvene motke, metalne šiljke, ašove i štangle.<ref>“Stench of Horror Lingers in a Prison in Kosovo”, Carlotta Gall, The New York Times, 8. novembar 1999.</ref>
 
B. K. je rekao:
 
Oko pet-šest popodne neki paramilitarci su ušli u zatvor. Uništili su zatvorsku školu. Te noći su ubili sve koji su se skrivali u kanalizaciji. Tamo je bilo do dvanaest ljudi. Otvorili su šahtove i pobili ih. Bio sam u paviljonu C. Ostali su bili u kuhinjskom podrumu. Organizovali smo se tako da ne mogu da dođu po noći da nas ubiju. Uzeli smo lopate, motke, šta god smo našli, čak i nogare od nameštaja. Pripremili smo nekoliko zamki i napunili dva velika kanistera vodom. Imali smo ranjenike u podrumu paviljona C. Bilo ih je između 120 i 150.▼
 
Te noći se jedan dvadesetpetogodišnjak obesio kanapom. Drugog su pronašli obešenog u školi. Oko pet sati ujutro 23. maja počeli su da pucaju i bombarduju. Od dvadeset dvoje ljudi koji su se krili u domu kulture ubili su devetoro, jednog po jednog. <ref name="Po naređenju"/>
 
A. K. je objasnio šta se desilo sledećeg jutra, oko šest sati, kada je još jedna grupa specijalaca ušla u zatvor. Rekao je istraživačima HRW-a:
 
Bio sam iza grejne cevi u podrumu s još osamnaestoricom. Krili smo se. Staklena vuna oko cevi nas je grebala. Pristiglo je još dvadeset osam ljudi, ali nisu mogli da uđu jer nije bilo mesta. Onda su nas srpske snage videle i opkolile. Došli su s mašinkama i velikim noževima i počeli su da udaraju dvadeset osam muškaraca u podrumu. Svuda je bilo ljudskih organa. Boli su zatvorenike noževima. Na tom mestu su ubili svih dvadeset osmoro ljudi, među kojima su bili: Zef Kćira, Ljuš Prejlazi, Nikole Bibaj, Jonus Krasnići i Arsim Krasnići. ▼
 
Naser Husaj, zatvorenik iz Dubrave koji je svoju priču ispričao listu New Jork Times, rekao je da je proveo noć skrivajući se sa grupom zatvorenika u vešernici ispod kantine. On kaže da je policija napala zgradu ujutro s ručnim minobacačima i pucali su kroz prozore pravo u podrum. Novinarka lista New York Times Karlota Gal je s Husajem obišla to mesto 7. decembra, i videla da je “zeleni linoleum na podu još bio lepljiv od krvi”.<ref>“Stench of Horror Lingers in a Prison in Kosovo”, Carlotta Gall, The New York Times, 8. novembar 1999.</ref> ▼
 
Još jedan zatvorenik Remzi Tetrica ispričao je svoju priču kosovskom dnevnom listu Kosova Sot. O jutarnjem napadu 23. maja je rekao:
 
Ubili su mnogo zarobljenika u podrumima, šahtovima, sobama, gde god su ih nalazili. Ranili su mnoge druge zatvorenike. I mene su ranili bombom … Lično znam za 108 ubijenih i 98 ranjenih zatvorenika.<ref>“Napali su nas automatskim oružjem, snajperima i bombama u zatvoru Dubrava”, Kosova Sot, 30. septembar 1999.</ref>
 
▲NastaoNakon toga je nastao haos, a zatvorenici su trčali da se sklone u okolne zgrade zatvora, podrume, ili u zatvorski kanalizacioni sistem.
Kasnije istog jutra snage bezbednosti povratile su delimičnu kontrolu nad zatvorom i dale zatvorenicima ultimatum da izađu iz svojih skrovišta u roku od petnaest minuta. Nemajući izbora, zatvorenici su izašli a snage bezbednosti su ih zatim okupile u zatvorskoj sportskoj sali, koja je još uvek bila neoštećena. Svedoci kažu da su vojnici VJ tada bili prisutni i da su bili blaži prema preživelim zatvorenicima, čak su im davali i cigarete. Ranjenike su odveli kamionom, dok su ostale zatvorenike transportovali s približno deset autobusa u zatvor u Lipljanu, u južnom delu centralnog Kosova. Svi bivši zatvorenici tvrde da su ih u Lipljanu tukli. A. K. i Bajruš Džemailji tvrdili su da su novopristigli zatvorenici morali da prođu između dva kordona policije koja ih je tukla pendrecima i metalnim šipkama dok su prolazili.41▼
 
▲“Ljudi{{citat|Ljudi su trčali. S obzirom na to da je zatvor velik, bilo je mnogo kanalizacionih šahtova. Podigli smo rešetku i nas 5-10 je uskočilo… Ulazili smo u uništene zgrade i uzimali stvari da se branimo. Kako je NATO pogodio kuhinju, bilo je hrane, pa smo kuvali sami sebi.” <ref name="Po naređenju"/>|Jedan od preživelih zatvorenika}}
10. juna ujutro, neposredno nakon što su NATO i jugoslovenska vojka potpisali Vojno–tehnički sporazum, čime se okončao rat, svi zatvoreni Albanci u Lipljanu prebačeni su u druge zatvore u Srbiji, kao što su Sremska Mitrovica, Niš, Prokuplje ili Požarevac. Prema podacima beogradskog Fonda za humanitarno pravo, od oktobra 1999, ranjeni zatvorenici iz Dubrave bili su u zatvorima u Sremskoj Mitrovici, Zabeli i Nišu.<ref>Saopštenje Fonda za humanitarno pravo, 10 oktobar 1999.</ref>
 
Preživeli zatvorenici su se posakrivali u raznim zgradama unutar zatvorskog kompleksa. Neki od njih su se zabarikadirali. Te večeri je grupa specijalne policije ili paravojske ušla u zatvor i pokušala da ponovo uspostavi kontrolu. Napad je trajao oko dvadeset minuta, i tokom njega su bacali ručne bombe u školsku zgradu i, prema izjavama, ubili bar dvoje ljudi.<ref name="Po naređenju"/> Jedan od bivših zatvorenika priča o tim događajima:
U aprilu 2001. je u srbijanskim zatvorima još uvek bilo najmanje 70 kosovskih Albanaca, među njima i neki koji su preživeli masakr u Dubravi.<ref name="Po naređenju"/>
 
▲{{citat|Oko pet-šest popodne neki paramilitarci su ušli u zatvor. Uništili su zatvorsku školu. Te noći su ubili sve koji su se skrivali u kanalizaciji. Tamo je bilo do dvanaest ljudi. Otvorili su šahtove i pobili ih. Bio sam u paviljonu C. Ostali su bili u kuhinjskom podrumu. Organizovali smo se tako da ne mogu da dođu po noći da nas ubiju. Uzeli smo lopate, motke, šta god smo našli, čak i nogare od nameštaja. Pripremili smo nekoliko zamki i napunili dva velika kanistera vodom. Imali smo ranjenike u podrumu paviljona C. Bilo ih je između 120 i 150. Te noći se jedan dvadesetpetogodišnjak obesio kanapom. Drugog su pronašli obešenog u školi.<ref name="Po naređenju"/>}}
Ne zna se tačno koliko zatvorenika iz Dubrave je poginulo u dva vazdušna napada NATO-a, a koji je broj onih koje su ubili stražari i specijalci.
 
Zatvorenici su ostali skriveni tokom noći, neki od njih pripremajući odbranu improvizovanim oružjem napravljenim od polomljenog nameštaja ili baštenskog alata. Sledećeg jutra, oko šest sati, je grupa specijalaca ponovo ušla u zatvor. Jedan od preživelih je rekao je istraživačima HRW-a:
Prve službene informacije su glasile da je u NATO napadu od 21. maja u zatvoru Dubrava ubijeno devetnaest ljudi.<ref>Informacija dobijena od Civilne zaštite SRJ; MIP SRJ, NATO napadi na civilne proizvodne objekte 21. maja i u noći između 21. i 22. maja 1999.</ref> U izveštajima jugoslovenske vlade četiri dana kasnije broj poginulih naglo raste. U izveštaju Tanjuga od 25. maja 1999. kaže se da je
 
▲{{citat|Bio sam iza grejne cevi u podrumu s još osamnaestoricom. Krili smo se. Staklena vuna oko cevi nas je grebala. Pristiglo je još dvadeset osam ljudi, ali nisu mogli da uđu jer nije bilo mesta. Onda su nas srpske snage videle i opkolile. Došli su s mašinkama i velikim noževima i počeli su da udaraju dvadeset osam muškaraca u podrumu. Svuda je bilo ljudskih organa. Boli su zatvorenike noževima. Na tom mestu su ubili svih dvadeset osmoro ljudi, među kojima su bili: Zef Kćira, Ljuš Prejlazi, Nikole Bibaj, Jonus Krasnići i Arsim Krasnići.}}
“u višednevnom bombardovanju kazneno-popravne institucije Istok poginulo oko 100 zatvorenika, a oko 200 je ranjeno”.<ref>“Broj osoba poginulih u napadima NATO-a na zatvor u Istoku još uvek nepoznat”, Tanjug, 25. maj 1999.</ref>
 
▲Naser Husaj, zatvorenik iz Dubrave koji je svoju priču ispričao listu [[New JorkYork Times]], rekao je da je proveo noć skrivajući se sa grupom zatvorenika u vešernici ispod kantine. On kaže da je policija napala zgradu ujutro s ručnim minobacačima[[minobacač]]ima i pucali su kroz prozore pravo u podrum. Novinarka lista New York Times Karlota Gal je s Husajem obišla to mesto 7. decembra, i videla da je “zeleni linoleum na podu još bio lepljiv od krvi”.<ref>“Stench of Horror Lingers in a Prison in Kosovo”, Carlotta Gall, The New York Times, 8. novembar 1999.</ref>
Tanjug je 27. maja citirao Vladana Bojića, istražnog sudiju u pećkom Okružnom sudu, koji je rekao da je 96 leševa izvučeno ispod ruševina i da je 40 ranjenika bilo u kritičnom stanju.<ref>Vladan Bojić je 25. maja citiran na talasima državne radio stanice Radio Beograd kako govori da je NATO “počinio najveće masovno ubistvo zatvorenika u istoriji moderne civilizacije”, i da će sud početi da istražuje zločin.</ref> Jugoslovenska vlada 29. maja izjavljuje da se “broj žrtava u kaznenopopravnoj instituciji u Istoku povećava. Od 196 ranjenih u vandalskom bombardovanju ove institucije umrle su još tri osobe, a još sedam je izvučeno ispod ruševina, dok se potraga za stradalima nastavlja.”<ref>MIP SRJ, napadi NATO-a na proizvodne i civilne objekte 29. maja i u noći između 29. i 30. maja 1999.</ref> Tridesetog maja Tanjug izveštava da je pronađeno još sedam leševa, čime je ukupan broj žrtava porastao na 93.<ref>Izveštaji jugoslovenske štampe; “Identifikovano 86 mrtvih”, DAN, 27. maj 1999, str. 2; “Još sedam leševa,” DAN, 30. maj 1999.</ref> Konačni podaci koje je dala jugoslovenska vlada u julu glase da su bombe NATO-a ubile 95 i ranile 196 zatvorenika. <ref>23 Ministarstvo inostranih poslova SRJ, NATO zločini u Jugoslaviji, tom II, str. 319.</ref>▼
 
▲KasnijeUjutro istog[[23. jutramaj]]a snage bezbednosti povratile su delimičnu kontrolu nad zatvorom i dale zatvorenicima ultimatum da izađu iz svojih skrovišta u roku od petnaest minuta. Nemajući izbora, zatvorenici su izašli a snage bezbednosti su ih zatim okupile u zatvorskoj sportskoj sali, koja je još uvek bila neoštećena. Svedoci kažu da su vojnici VJ tada bili prisutni ivojnici [[Vojska daJugoslavije|Vojske Jugoslavije]] koji su bili blaži prema preživelim zatvorenicima, čaki davali su im davali i [[cigarete]]. Ranjenike su odveli kamionom[[kamion]]om, dok su ostale zatvorenike transportovali s približno deset autobusa[[autobus]]a u zatvor u Lipljanu, [[Lipljan]]u južnom delu centralnog Kosova. Svi bivšiBivši zatvorenici tvrde da su ih u Lipljanu tukli. A. K. i Bajruš Džemailji tvrdili su da su novopristigli zatvorenici morali da prođu između dva kordona policije koja ih je tuklaudarala pendrecima i metalnim šipkama dok su prolazili.41<ref name="Po naređenju"/>
Da bi potkrepili svoje tvrdnje da su svi zatvorenici poginuli u bombardovanju NATO-a, srpske vlasti su 24. maja ponovo pustile strane novinare u zatvor Dubrava.
 
Srpske vlasti su [[24. maj]]a ponovo pustile strane novinare u zatvor Dubrava, pokazujući im leševe zatvorenika i tvrdeći da su svi oni poginuli od NATO bombi. Izveštavajući za [[BBC]], Džeki Roulend je reklabila začuđena da jese tri dana poslenakon prvog obilaska novinara broj mrtvih dosegaopopeo na četrdeset i četiri. Stanje u kom su se nalazili leševi zatvorenika nije bilo u skladu s tvrdnjom vlasti da su oni poginuli od bombardovanja:
 
{{citat|Obilazeći zatvor, izbrojali smo četrdeset i četiri leša, od kojih se činilo da je polovina stradala u bombardovanju u petak (19. maja); još uvek su ležali na travi, pokriveni ćebadima. Tada su nas odveli u sobu u oštećenom ćelijskom bloku gde je bilo dvadeset i pet leševa ... Rečeno nam je da su poginuli između petka i nedelje, iako nije bilo jasno ni kako su poginuli ni kako to da su se svi oni nalazili u jednoj prilično neoštećenoj sobi.<ref>“Istok Prison’s Unanswered Questions”, BBC World News, 25. maj 1999.</ref>}}
 
Još jedan ratni reporter koji je posetio zatvor 24.toga majadana, Daniel Vilijams iz lista [[Washington Post]], takođe je doveo u pitanje vladinu verziju događaja:
 
{{citat|Ovoga puta, službena verzija – da su bombe krive – nije se podudarala s onim što su novinari videli na mestu događaja, gde su našli još dvadeset pet leševa kosovskih Albanaca. Leševi su bili nabacani u čekaonici ambulante. Osim uništene trpezarije, u zatvoru nije bilo vidljivo više nijedno oštećenje od bombe, i nijedan novopoginuli nije bio zgnječen, niti zaprljan prašinom od betona koja je prekrivala pod trpezarije.<ref>Daniel Williams, “Kosovo Revisited; At War’s End, Old Places Seen in New Light”, Washington Post, 26. jun 1999.</ref>}}
 
▲Ne zna se tačno koliko zatvorenika iz Dubrave je poginulo u dva vazdušna napada NATO-a, a koji je broj onih koje su ubili stražari i specijalci. Prve službene informacije su glasile da je u NATO napadu od 21. maja u zatvoru Dubrava ubijeno devetnaest ljudi.<ref>Informacija dobijena od Civilne zaštite SRJ; MIP SRJ, NATO napadi na civilne proizvodne objekte 21. maja i u noći između 21. i 22. maja 1999.</ref> U izveštajima jugoslovenske vlade četiri dana kasnije broj poginulih naglo raste. U izveštaju [[Tanjug]]a od [[25. maj]]a 1999. kaže se da je “u višednevnom bombardovanju kazneno-popravne institucije Istok poginulo oko 100 zatvorenika, a oko 200 je ranjeno”.<ref>“Broj osoba poginulih u napadima NATO-a na zatvor u Istoku još uvek nepoznat”, Tanjug, 25. maj 1999.</ref> Tanjug je [[27. majamaj]]a citirao Vladana Bojića, istražnog sudiju u pećkom Okružnom sudu, koji je rekao da je 96 leševa izvučeno ispod ruševina i da je 40 ranjenika bilo u kritičnom stanju.<ref>Vladan Bojić je 25. maja citiran na talasima državne radio stanice Radio Beograd kako govori da je NATO “počinio najveće masovno ubistvo zatvorenika u istoriji moderne civilizacije”, i da će sud početi da istražuje zločin.</ref> Jugoslovenska vlada [[29. majamaj]]a izjavljuje da se “broj žrtava u kaznenopopravnoj instituciji u Istoku povećava. Od 196 ranjenih u vandalskom bombardovanju ove institucije umrle su još tri osobe, a još sedam je izvučeno ispod ruševina, dok se potraga za stradalima nastavlja.”<ref>MIP SRJ, napadi NATO-a na proizvodne i civilne objekte 29. maja i u noći između 29. i 30. maja 1999.</ref> Tridesetog[[30. majamaj]]a Tanjug izveštava da je pronađeno još sedam leševa, čime je ukupan broj žrtava porastao na 93.<ref>Izveštaji jugoslovenske štampe; “Identifikovano 86 mrtvih”, DAN, 27. maj 1999, str. 2; “Još sedam leševa,” DAN, 30. maj 1999.</ref> Konačni podaci koje je dala jugoslovenska vlada u julu glase da su bombe NATO-a ubile 95 i ranile 196 zatvorenika. <ref>23 Ministarstvo inostranih poslova SRJ, NATO zločini u Jugoslaviji, tom II, str. 319.</ref>
Vilijams je posetio Dubravu ponovo 12. juna, nakon što su trupe NATO-a ušle na Kosovo. Napisao je:▼
 
▲VilijamsNovinar Daniel Williams je posetio Dubravu ponovo [[12. junajun]]a, nakon što su trupe NATO-a trupe ušle na Kosovo. Napisao je:
Kada sam ušao unutra, nije mi mnogo trebalo da vidim kakve su se grozne stvari desile, stvari koje nisu imale veze s bombardovanjem. U ambulanti, gde je ležalo dvadeset pet tela, madraci i jastuci su bili poređani duž hodnika, što ranije nisam mogao da vidim. Na nekima su bile rupe od metaka i skorena krv na mestima gde su verovatno ležale glave. Zidovi su bili puni rupa od metaka i isprskani krvlju. Na zidu jedne ordinacije visila je nakrivljena Hipokratova zakletva.
 
{{citat|Kada sam ušao unutra, nije mi mnogo trebalo da vidim kakve su se grozne stvari desile, stvari koje nisu imale veze s bombardovanjem. U ambulanti, gde je ležalo dvadeset pet tela, madraci i jastuci su bili poređani duž hodnika, što ranije nisam mogao da vidim. Na nekima su bile rupe od metaka i skorena krv na mestima gde su verovatno ležale glave. Zidovi su bili puni rupa od metaka i isprskani krvlju. Na zidu jedne ordinacije visila je nakrivljena Hipokratova zakletva. U ćelijskom bloku zidovi su bili izrešetani mecima, a na madracima su bili tragovi skorene krvi. Štala u stražnjem delu kompleksa bila je puna odeće. I tu su na zidovima bili tragovi metaka. Madraci i odeća su bili nagurani u otvorene šahtove.<ref>Daniel Williams, “Kosovo Revisited; At War’s End, Old Places Seen in New Light”, Washington Post, 26. jun 1999.</ref>}}
 
Karlota Gol izReporterka lista New York Times, Karlota Gol, koja je s bivšim zatvorenikom Naserom Husajem posetila zatvor u7. novembra novembru1999, videla je dokaze koji ukazuju na to da je mnogo ljudi poginulo u zatvorskim zgradama i podrumima. Napisala je:
 
{{citat|U podrumima zgrada podovi su još uvek lepljivi od krvi, zidovi su puni rupa od metaka, a po podovima su krateri od eksplozija bombi… U podrumu doma kulture, ispod izolovanih grejnih cevi i industrijskih mašina za pranje veša još uvek unaokolo leži oružje: jedan ašov, metalni šiljci, drvene motke i delovi metalnih cevi, umotani krpama da bi se čvršće držali. Lokve osušene krvi još su bile na podu, kao i bačena odeća. U betonskom podu su bila dva mala kratera od ručne bombe.<ref>“Stench of Horror Lingers in a Prison in Kosovo”, Carlotta Gall, The New York Times, 8. novembar 1999.</ref>}}
 
Po okončanju rata, svi albanski zatvoreni sa Kosova su prebačeni u druge zatvore u Srbiji, kao što su [[Sremska Mitrovica]], [[Niš]], [[Prokuplje]] ili [[Požarevac]]. Prema podacima beogradskog [[Fond za humanitarno pravo|Fonda za humanitarno pravo]], od oktobra 1999, ranjeni zatvorenici iz Dubrave bili su u zatvorima u Sremskoj Mitrovici, Zabeli i Nišu.<ref>Saopštenje Fonda za humanitarno pravo, 10 oktobar 1999.</ref> Mnogi preživeli iz Dubrave su pušteni na slobodu do sredine [[2000]]. godine. U septembru 2000, sedamdeset devetoro ih je [[štrajk glađu|štrajkovalo glađu]] ispred zatvora Dubrava da daju podršku albanskim zatvorenicima koji su još uvek bili u zatvorima po Srbiji.<ref name="Po naređenju"/> U aprilu [[2001]]. je u srbijanskim zatvorima još uvek bilo najmanje 70 kosovskih Albanaca, među njima i neki koji su preživeli masakr u Dubravi.<ref name="Po naređenju"/>
 
== Ekshumacije ==
Izvor: https://sh.wikipedia.org/wiki/Masakr_u_zatvoru_Dubrava