Kibela – razlika između verzija
Uklonjeni sadržaj Dodani sadržaj
Red 103:
[[Pesinunt]], gde se nalazio hram iz koga je Velika majka preneta u Rim, bio je uređen kao teokratija u kojoj su vladajuću elitu čini sveštenici [[Gali (mitologija)|Gali]], koji su se možda birali nekom vrstom usvojenja, da bi se osiguralo "dinastičko" nasleđivanje. Najviši položaj zauzimao je Gal koji je bio poznat kao "Atis", a ispod njega bio je sveštenik nazvan "Battakes".<ref>Lancellotti, Maria Grazia, ''Attis, between myth and history: king, priest, and God,'' Brill, 2002, str. 101‒104. Ta sveštenička "dinastija" možda je utemeljena negde u 3. veku pne.</ref> Pesinuntski Gali vršili su snažan uticaj na političke poslove; 189. pne. predvideli su rimsku pobedu (ili se molili za nju) u sukobu s [[Galatija|Galaćanima]]. Narednih godina, možda i kao odgovor na taj gest dobre volje, rimski senat formalno je priznao [[Troja|Ilij]] kao predački zavičaj rimskog naroda i dodelio mu novu teritoriju i oslobođenje od poreza.<ref>Roller, 1999, str. 206.</ref> Godine 103. pne., jedan ''Battakes'' otputovao je u Rim i obratio se senatu, bilo radi naknade štete za bezbožna dela počinjena u njegovom svetilištu, bilo da bi predvideo još jedan vojni uspeh Rima. On je svakako morao ostaviti značajan utisak, budući da je bio "obučen u šarenu odeću i na glavi nosio nešto nalik kruni, pri čemu među Rimljanima nisu bile dobrodošle bilo kakve asocijacije na kraljevsku vlast". Ipak, senat mu je dao svoju podršku; a kad je [[narodni tribun]], koji se bio agresivno suprotstavio sveštenikovom pravu da se obrati senatu, umro od groznice (ili, prema drugoj verziji, kad se predskazana rimska pobeda zaista dogodila), moć Velike majke činila se dokazanom.<ref>V. Roller, 1999, str. 290‒291, gde se citira [[Diodor Sicilijski|Diodorov]] opis Battakesa i njegovo predskazanje rimske pobede kod [[Plutarh|Plutarha]], ''Marijev životopis'', 17.</ref>
[[Datoteka:Statue of Gallus priest.jpg|thumb|160px|Kip jednog Gala (Kibelinog sveštenika), pozni 2. vek naše ere ([[Kapitolski muzej]]).]]
Gali i njihov kult bili su u Rimu pod vrhovnom kontrolom [[Kolegij pontifa|kolegija pontifika]], koji su se obično birali među najistaknutijim i najbogatijim rimskim građanima.<ref>Beard, 1994, str. 173 sqq.</ref> Sami Gali, predma uvedeni da u ime Rima obavljaju svakodnevne bogoslužne čini u okviru kulta svoje boginje, predstavljali su svojevrsnu inverziju rimske svešteničke tradicije, po kojoj su viši sveštenici bili građani, od kojih se očekivalo da imaju svoju porodicu i potomstvo te da lično budu odgovorni za troškove održavanja hramova, angažovanja pomoćnika i organizovanja festivala i obrednih čini. Budući da su bili [[Evnuh|evnusi]] i stoga nisu mogli imati potomke, Galima su bila uskraćena [[rimska građanska prava]] i pravo nasleđivanja; kao i njihovi orijentalni pandani, oni su tehnički bili prosjaci, njihov je život zavisio od pobožne darežljivosti drugih ljudi. Tokom nekoliko dana u godini, za Megalezije, Kibelini zakoni dopuštali su im da izađu iz okruga hrama, u okviru kojega su živeli, i da idu ulicama Rima proseći novac od građana. Gali su bili ''autsajderi'', jasno obeleženi svojim ženstvenim ponašanjem, odećom i ukrasima, ali budući da se radilo o sveštenicima jednog zvaničnog državnog kulta, oni su istovremeno bili sveti i nepovredivi. Od samog početka izazivali su među Rimljanima fascinaciju, prezir i strahopoštovanje.<ref>Roller, 1999, str. 318‒319.</ref> Nijedan Rimljanin, pa ni rimski rob, nije mogao nekažnjeno sebe kastrirati "u čast Boginje"; 101. pne. jedan rob koji je to učinio oteran je u iznagnstvo.<ref>Roller, 1999, str. 293.</ref> Avgust je među vlastitim oslobođenicima birao sveštenike da nadziru kult Velike majke, koji je stavio pod kontrolu cara.<ref>Roller, 1999, str. 315, gde se citira [[Corpus Inscriptionum Latinarum|CIL]]l 6.496.</ref> [[Klaudije]] je uveo višeg sveštenika s naslovom "Arhigala", koji nije bio evnuh i imao je puno pravo rimskog građanstva.<ref>Fear, u: Lane, 1996, str. 47.</ref>
Ostaje nejasno kad je jedan Gal mogao izvršiti samokastraciju dopuštenu po verskim zakonima; možda su neki to činili na "Dan krvi" ''(Dies sanuinis)'' tokom martovskog festivala u čast Kibele i Atisa. [[Plinije Stariji]] kaže da je sama procedura samokastracije bila relativno bezbedna, ali nije poznato u kojem su je trenutku svoje karijere Gali vršili, koji deo genitalija je zapravo uklanjan,<ref>Roscoe, 1996, str. 203, gde se citira Plinije Stariji, ''Prirodoslovna pitanja'', XI, 261 i XXXV, 165, i primećuje da se u antičko doba pod "kastracijom" podrazumevalo sve od [[vazektomija|vazektomije]] do potpunog uklanjanja [[Penis|penisa]] i [[Testis|testisa]].</ref> pa čak ni da li su je vršili svi Gali. Neki Gali proživeli bi veći deo života u službi boginje, održavali bi kontakt sa rođacima i partnerima sve vreme tokom svoje službe i naposletku bi se iz nje povukli.<ref>Roscoe, 1996, str. 203, i napomena 34, gde se kao primer navodi zavetni dat Velikoj majci od jednog Gala iz [[Kizik|Kizika]] (u Anatoliji), u zahvalnost za njenu intervenciju u korist vojnika po imenu Marko Stlatik ''(Marcus Stlaticus)'', njegovog partnera "(''oulppiou'', termin koji se upotrebljavao i da označi muža ili ženu)".</ref> Gali su ostali prisutni u rimskim gradovima još dugo nakon početka hrišćanske ere. Nekoliko godina pošto je [[hrišćanstvo]] postalo jedina državne religija [[Avgustin]] je video Gale "kako šetaju trgovima i ulicama Kartagine, nauljene kose i napuderisanih lica, mlitavih udova i ženstvenog hoda, i kako čak i od trgovaca prose novac da bi mogli nastaviti svoj grešni život".<ref>Avgustin, ''Država Božja'', VII, 26.; v. Augustine, ''The city of God against the pagans, Books 1 - 13'', trans. R W Dyson, Cambridge University Press, 1998, str. 299.</ref>
{{u začetku}}
| |||