Elektromagnetizam – razlika između verzija
Uklonjeni sadržaj Dodani sadržaj
Red 11:
== Istorija ==
{{main|Klasični elektromagnetizam}}▼
Teorija elektromagnetizma, poznata kao [[Klasičan elektromagnetizam|klasični elektromagnetizam]] je razvijena od strane mnoštva [[Fizičar|fizičara]] tokom XIX veka, a kulminirala je u radu [[Džejms Klerk Maksvel|Džejmsa Klarka Maksvela]] koji je ujedinio prethodna otkrića u jednu teoriju i koji je otkrio elektromagnetnu prirodu [[svetlost]]i. U klasičnom elektromagnetizmu, elektromagnetno polje je određeno nizom jednačina znanim kao [[Maksvelove jednačine]], a elektromagnetska sila Zakonom [[Lorencova sila|Lorencove sile]]. ▼
{{main|Magnetizam|Elektricitet}}
Prvobitno, [[elektricitet]] i [[magnetizam]] su smatrani dvema različitim silama.
=== Veza elektriciteta i magnetizma ===
[[Datoteka:William Gilbert 45626i.jpg|thumb|140px|[[William Gilbert]]]]
[[1802]]. godine, italijanski pravnik [[Đan Domeniko Romanjozi]], primetio je da povezivanje provodnika preko [[Voltin stup|Voltinog stuba]] remeti iglu u [[Kompas|kompasu]]. Izveštaj o otkriću skretanja namagnetisane igle naelektrisanjem objavljen je iste godine u italijanskim novinama, ali je umnogome bio nipodaštavan od strane tadašnjeg društva naučnika. Korist ovog otkrića nije bila poznata do 1820. godine kada je [[Hans Kristijan Ersted|Orsted]] izveo sličan eksperiment.
[[Datoteka:Ørsted.jpg|thumb|left|140px|[[Hans Kristijan Ersted]]]]
Linija 32 ⟶ 29:
Njegova otkrića dovela su do intenzivnih istraživanja [[elektrodinamike]] od strane naučničkog društva. Ona su uticala na francuskog fizičara [[Andre-Mari Amper]] da razvija matematičku formulu kojom bi definisao magnetne sile između provodnika koji prenose električnu struju. Orstedova otkrića takođe predstavljaju veliki korak napred ka objedinjenom iliti jedinstvenom poimanju energije. U [[CGS]] sistemu jedinica, jedinica za [[Elektromagnetska indukcija|magnetnu indukciju]] je dobila ime po njemu (oersted) kako bi njegov doprinos u polju elektromagnetizma bio obeležen.
===
▲{{main|Klasični elektromagnetizam}}
[[Datoteka:James-clerk-maxwell3.jpg|thumb|140px|[[Džejms Klerk Maksvel]]]]
▲Teorija elektromagnetizma, poznata kao [[Klasičan elektromagnetizam|klasični elektromagnetizam]] je razvijena od strane mnoštva [[Fizičar|fizičara]] tokom XIX veka, a kulminirala je u radu [[Džejms Klerk Maksvel|Džejmsa Klarka Maksvela]] koji je ujedinio prethodna otkrića u jednu teoriju i koji je otkrio elektromagnetnu prirodu [[svetlost]]i. U klasičnom elektromagnetizmu, elektromagnetno polje je određeno nizom jednačina znanim kao [[Maksvelove jednačine]], a elektromagnetska sila Zakonom [[Lorencova sila|Lorencove sile]].
[[Džejms Klerk Maksvel|Džejmsa Klarka Maksvela]] je [[1873]]. godine objavio publikaciju ''Rasprava o elekticitetu i magnetizmu'' u kojoj je dokazao da međusobno delovanje pozitivnih i negativnih naelektrisanja reguliše jedna sila. Postoje četiri glavna ishoda koji proizilaze iz ovih interakcija, a svaki od njih je jasno dokazan eksperimentima:
Linija 43 ⟶ 44:
Ovo objedinjavanje elektromagnetizma, koje su delimično reformulisali [[Oliver Hevisajd]] i [[Hajnrih Rudolf Herc|Hajnrik Herc]], predstavlja jedno od ključnih dostignuća XIX veka u oblasti [[Matematička fizika|matematičke fizike]]. Njegove posledice su bile dalekosežne, a jedna od njih je bila razumevanje prirode [[Svetlost|svetlosti]].
===
{{main|Fotoelektrični efekt|Kvantna elektrodinamika}}
[[Klasični elektromagnetizam]] je bilo teško uskladiti sa [[Klasična mehanika|klasičnom mehanikom]]. Prema [[Maksvelove jednačine|Maksvelovim jednačinama]], [[brzina svetlosti]] u [[vakuum]]u je univerzalna konstanta i zavisi isključivo od [[permitivnost vakuuma|permitivnosti]] i [[Permeabilnost vakuuma|permeabilnosti]] [[vakum]]a, što se kosi sa [[Galilejeva relativnost|Galilejevom relativnosti]] - temeljem klasične mehanike. Jedan način usklađivanja elektromagnetizma i klasične mehanike bio je pretpostavljanje [[Etar (fizika)|etra]] kroz koji se svetlost prenosi, što se nije moglo eksperimentima dokazati. Nakon značajnih doprinosa [[Hendrik Anton Lorenc|Hendrika Lorenca]] i [[Anri Poenkare|Anrija Poenkarea]] [[1905]]. godine, [[Albert Ajnštajn]] je rešio problem uvođenjem [[Specijalna relativnost|specijalne relativnosti]] koja zamenjuje klasičnu [[Kinematika|kinematiku]] novom teorijom usklađenom sa elektromagnetizmom. Uz to, [[teorija relativnosti]] prikazuje da se u pokretnim okvirima koordinatnog sistema magnetno polje transformiše u polje sa električnom komponentom koja nije nula i obrnuto.
| |||