Antička filozofija – razlika između verzija

{{izdvojeni članak}}

 

:''Ovaj članak je o grčkoj i rimskoj filozofiji. Za istočnjačke filozofije u starom veku v. članak [[Orijentalna filozofija]]''.

===Jonski filozofi===

 

 

Prva filozofska učenja u Heladi nastala su u naseobinama na maloazijskoj obali. Naime, [[Jonija|jonske kolonije]] u Maloj Aziji bili su najbogatiji i najnapredniji gradovi u čitavom helenskom svetu. Tu su i kultura i civilizacija dosegle najviši stupanj. Jonjani su bili pažljivi posmatrači prirode i prvi su pokušali rešiti kratkim, maštovitim sintezama teške probleme koje im je priroda nametala. Tako su se u Joniji razvile ne samo filozofija, nego i [[istorija]], od čijih je pisaca najbolji bio [[Herodot]]. U vezi s početkom filozofije, međutim, treba napomenuti da se tu ne radi o apsolutnom početku: ono što je predmet filozofije, tj. sadržaj i smisao sveta i života, zaokupljalo je čovekovu pažnju, ništa manje intenzivno, i ranije. Novina je samo u tome što je taj sadržaj ranije bio oblikovan mitski i religiozno, a sada se oblikuje pojmovno i [[Racionalizam|racionalno]]. Tako je početak filozofije zapravo početak samo u odnosu na oblik, a ne i na sadržaj ljudskog razmišljanja.

Prvi pravi helenski filozofi bili su svi iz [[Milet]]a. [[Jonski filozofi]] otvorili su novu eru u filozofiji pitanjem o prapočetku svega što postoji, pitanjem o bitku. [[Tales]] (Θαλῆς ili Θάλης, 624–547) kaže da je prauzrok [[voda]], [[Anaksimen]] (Ἀναξιμένης, sredina 6. veka) smatra da sve stvari nastaju zgušnjavanjem i razređivanjem [[vazduh]]a, dok je najapstraktniji, pa prema tome i najoriginalniji odgovor dao [[Anaksimandar]] (Ἀναξίμανδρος, 610–547), koji prauzrokom svega smatra neodređenu materiju zvanu ''[[apeiron]]'' (ἄπειρον), iz koje usled suprotnosti toplo-hladno nastaje svet. Karakteristično je za sve njih da na to pitanje odgovaraju i objašnjavaju ga konsekventno [[Materijalizam|materijalistički]] i u celini izdvojeno i suprotstavljeno religiozno-mitološkom tumačenju sveta. U njihovoj filozofiji postavljen je samo problem [[Bitak|bitka]]. Problemi saznanja i [[Kretanje|kretanja]] za njih još uvek nisu filozofski značajni, već predstavljaju činjenice koje se uzimaju kao gotove. [[Materija]] je oduhovljena kao i ljudski organizam, dakle o kretanju se ne postavljaju pitanja. Jonski su filozofi poznati i po svom prirodnonaučnom radu. Tako se Talesu pripisuje podela [[kalendar]]ske [[Godina|godine]] na 365 dana i predskazivanje pomrčine [[Sunce|Sunca]] 585. godine. Ova tri prva filozofa čine tzv. [[Miletska škola|miletsku školu]] u okviru [[Presokratovci|presokratske filozofije]].

 

 

===Heraklit===

Sve što se događa, događa se po nuždi. Čitavim svetom vlada zakon koji Heraklit naziva ''logos'' (λόγος). Logos je ono što je svemu zajedničko. Naša spoznaja logosa je [[razum]]ska spoznaja: [[Čulo|čulima]] je nemoguće spoznati logos. Čula dokazuju raznolikost, dok je samo razum u stanju proniknuti u celinu svega, u zajedničko. Heraklit ne negira čulo kao element saznanja, ali smatra da čula mogu biti "zli svedoci ako imaju barbarske duše" (fragment 107), što znači da bez razumske spoznaje nema prave spoznaje logosa. Ne valja živeti "kao da svako ima svoju vlastitu pamet" (fr. 2), nego treba nastojati ovladati celinom. U nastojanju da kao cilj spoznaje istakne razumevanje logosa, Heraklit prvi pokreće pitanje mogućnosti spoznaje.

 

 

===Pitagora===

Leukip i Demokrit kvantitativno određuju [[atom]] (τὸ ἄτομον – termin koji potiče od njih, a znači "nedeljiv"). Atomi se razlikuju po obliku, redu i položaju i nalaze se neprekidno u kretanju. Oni su bitak. Međutim, nasuprot elejcima, oni priznaju i postojanje nebitka. Nebitak je ono što nisu atomi i što nema sva njihova svojstva. To je prazan prostor, koji predstavlja samo mogućnost kretanja i menjanja položaja atoma. Usled tog kretanja dolazi do spajanja atoma i tako nastaju razna tela.

 

 

Iako je Leukip izačetnik kvantitativne atomistike, ipak je Demokrit (iz [[Abdera|Abdere]] u [[Trakija|Trakiji]]) najznačajniji predstavnik antičkog materijalizma i atomizma, delom zbog toga što od Leukipovih spisa i nije mnogo ostalo, a delom i zbog toga što je Demokrit bio zaista univerzalan, o čemu svedoči njegova naučna ostavština iz oblasti [[Fizika|fizike]], [[Matematika|matematike]], [[Filologija|filologije]], [[Etika|etike]] itd.

Relativizam i skepsa sofista imali su i svoju pozitivnu stranu. Pored uočavanja poteškoća i neverovanja u ljudsku sposobnost spoznaje, oni su podvrgli kritici [[Dogmatizam|dogmatističke]] tendencije u vezi sa spoznajom, koje apsolutiziraju i ovekovečuju postignuti nivo ljudske svesti onemogućavajući postavljanje novih pitanja. Ali skeptik može samo oboriti tendenciju ka apsolutizaciji i dogmatizaciji spoznajnih vrednosti. Njegova je glavna snaga u kritici formalnologičkih apsurda dogmatika.

 

 

===Sokrat===

===Platon===

 

 

Najsposobniji Sokratov učenik i najveći njegov poštovalac i ujedno jedan od najvećih antičkih filozofa bio je [[Platon]] (Πλάτων, 427–347. st. e.) iz Atine. Po svom poreklu Platon je bio aristokrata; njegov ujak [[Kritija]], takođe Sokratov učenik, nalazio se na čelu vladavine [[Tridesetorica tirana|tridesetorice tirana]] i za njegovo vreme aristokrati su u znak odmazde pobili u Atini oko 1.500 građana. Platonu su tada bile 23 godine. Kasnije, po povratku demokrata na vlast, Platon je bio svedok Sokratovoj smrtnoj osudi. Budući da su se neprekidni sukobi nastavili, kako u obliku unutrašnjih previranja tako i u obliku spoljnih ratova ([[peloponeski rat]]), Platon je napustio Atinu i otišao na put u [[Megara|Megaru]]. Osim Sokrata, na Platonovu filozofiju uticala su učenja Heraklita, Pitagore i elejaca. Posebno je usavršavao [[Matematika|matematiku]] i [[Geometrija|geometriju]]. Kako sam kaže na jednom mestu, na putovanje se odlučio da bi upoznao ljude i njihov život, jer ga je zbog društvenih previranja, kojima je neprestano bio svedok, društvena problematika najviše zanimala.

===Aristotel===

 

 

Najuniverzalniji filozof [[Stari vek|staroga veka]] bio je [[Aristotel]] (Ἀριστοτέλης, 384–322. st. e.), rođen u [[Stagira|Stagiri]] na [[Halkidika Tračka|tračkoj Halkidici]]. Aristotel je mladost proveo u Platonovoj Akademiji studirajući filozofiju. Kasnije odlazi na dvor [[Filip II Makedonski|Filipa II Makedonskog]], gde je njegov otac bio lekar. Tamo je podučavao Filipovog sina [[Aleksandar Veliki|Aleksandra]] sve dok Aleksandar nije postao vladar i dok nije pošao u osvajačke ratove. Istorijska situacija podučila je Aristotela da je nemoguće vladare prikloniti filozofiji, urazumiti ih i otkloniti ih od želje za osvajanjima. Sam Aristotel bio je pristalica [[polis]]ne samouprave i protivnik stvaranja velikih državnih teritorija pod vlašću jednog vladara. On je u tom smislu i podučavao Aleksandra, ali očito bez rezultata. Uočivši nesklad između filozofskog učenja i potrebe praktičnih rešavanja društvenih problema, Aristotel se vraća u Atinu i tamo osniva svoju školu pod imenom [[Likej]] (Λύκειον). Ta [[Peripatetičari|peripatetička]] filozofska škola (περίπατοι = šetnje i vrtni tremovi gde se održavala nastava) nadmašila je Platonovu Akademiju. Trinaest godina nakon osnivanja Likeja je umro.

Materijalističko-monistička filozofija stoika po svom je društvenom karakteru strogo [[Individualizam|individualistička]]. Ona na svoj način izoluje čoveka od njegove društvene stvarnosti, koja mu je postala strana, i pokazuje mu put ka ostvarenju idealnog mira okrećući ga doslednom proučavanju prirode i njenih zakona, i time priznavajući njegovu otuđenost od njegove vlastite društvene suštine. Stoicizam je bio rado prihvaćen u [[Antički Rim|Rimu]]: hrabrost, postojanost i umerenost su vrline veoma cenjene u antičkom Rimu.

 

 

===Epikur===

===Neoplatonizam===

 

 

Osim spomenuta tri pravca razvija se u to doba i jedan drugi, čiji je cilj takođe da doprinese rešavanju sukoba u koje je ušao čovek tog razdoblja. Kao izvorna osnova te filozofske misli poslužio je Platon, pa je taj pravac u istoriji filozofije nazvan ''[[neoplatonizam]]''. Glavnim se predstavnikom i pravim osnivačem tog pravca smatra [[Plotin]] (Πλωτῖνος, 204–270. nove ere) iz [[Egipat|Egipta]]. Učio je filozofiju u [[Aleksandrija|Aleksandriji]], zatim obišao neke filozofske škole na Istoku i završio kao učitelj u [[Rim]]u. Taj pravac ujedno predstavlja i opoziciju prema [[Hrišćanstvo|hrišćanstvu]], koje je tada već okupilo široke mase u porobljenim zemljama [[Rimsko carstvo|Rimskog carstva]]. Filozofija nastoji da zadrži svoj predmet i da boga ostavi religiji, verovanju, dok je hrišćanstvo, u nastojanju da pridobije i obrazovani svet, a ne samo neuku masu, nastojalo da racionalnim obrazloženjem svoje vere podvrgne filozofiju i svako racionalno saznanje hrišćanskoj veri. Taj sukob predstavlja dobrim delom i istoriju hrišćanske misli u srednjem veku. Problem je začet već ovde, na granici dve istorijske epohe.

Najznačajniji pristalica [[Epikur]]ova učenja u Rimu bio je [[Tit Lukrecije Kar]] (''Titus Lucretius Carus'', 97–55. st. e.), čiji didaktičko-filozofski [[spev]] ''O prirodi stvari'' ''(De rerum natura)'' predstavlja jedno od najvećih dela rimske filozofije i [[Poezija|poezije]]. U njemu je Lukrecije [[Demokrit]]ovo i Epikurovo atomističko shvatanje sveta izložio izvranrednom poetskom snagom. Kao dosledan materijalista on je poveo borbu protiv [[Religija|religije]]: bogovi ne postoje, njih je stvorio čovekov strah od prirodnih pojava i strah od smrti. Saznanjem atomske strukture kosmosa i opšte prirodne zakonitosti čovek se može osloboditi tog straha i postići cilj života: sreću nepomućenog duševnog uživanja.

 

 

[[Ciceron|Marko Tulije Ciceron]] (''Marcus Tullius Cicero'', 106–43. st. e.) ubraja se među najpoznatije rimske filozofe i pisce. Stekao je visoko filozofsko obrazovanje u školama Helade. Kao advokat i državnik Ciceron je postigao veliki uspeh u [[Rimska republika|Rimskoj republici]]. I pored obimne javne i državničke delatnosti, on je napisao i veći broj knjiga s političkom i filozofskom tematikom. Ciceron je bio sjajan [[Govorništvo|govornik]] i nadahnut pisac, ali ne i originalan mislilac. Njegova je zasluga pre svega u tome što je sistematisao i razradio mnoge ideje svojih prethodnika, izložio ih snažnim i otmenim stilom i tako učinio popularnim, te što je izgradio filozofsku terminologiju na [[Latinski jezik|latinskom jeziku]], koja će biti u upotrebi do duboko u [[novi vek]]. Kao [[Eklekticizam|eklektičar]] Ciceron je povezao učenja akademičara, stoičara i skeptika.

U vreme kad je [[hrišćanstvo]] već bilo priznata religija u državi, mislioci i drugi obrazovani ljudi protivili su se pojmovnom interpretiranju hrišćanskih dogmi sa stanovišta svojih učenja. Zato se i napor hrišćanskih teoretičara počeo orijentisati na to da pronađu način usklađivanja filozofije i hrišćanskog učenja. U suštini, trebalo je da filozofija promeni predmet: umesto da istražuje stvarnost kao takvu, da pronalazi istinu o njoj, trebalo je da se orijentiše na tumačenje verskih istina – dogmi. Filozofija koja ima zadatak da tumači dogme, međutim, prestaje da bude kritička i time gubi jednu od svojih bitnih odlika.

 

 

Hrišćanska religija uzima od starih religija učenje o zagrobnom životu, a od [[Judaizam|judejske]] religije učenje o bogu kao posredniku koji ljudima donosi spas. Kod [[Jevreji|Jevreja]] nailazimo i na pokušaj spajanja, sinteze judaizma i grčke filozofije. Pokušaj dolazi od [[Filon]]a (Φίλων, rođen oko 20. st. e., umro između 41. i 54. n. e.). Problem se sastojao u tome da se stvori neka posredna veza između [[bog]]a i sveta, između nepogrešivog duhovnog i materijalnog sveta. Tu ulogu su imali posrednici, međučlanovi, pomoću kojih bi božanska svetlost mogla postati dostupna i materijalnom svetu, odnosno koji bi čoveka iz njegove čuvstvene stvarnosti uzdigli do božanstva. Kod Filona su ti međučlanovi shvaćeni kao [[Anđeo|anđeli]]. Značajno je da te anđeoske snage imaju karakter opštih pojmova i uza sve to imaju obeležja ličnosti. Ovo jedinstvo pojmovnog i mitskog vrlo je značajno za razvoj kasnije srednjovekovne filozofije. Filon je, međutim, pokušao i da jednim zajedničkim pojmom objedini sve te ideje i snage i anđele, koji igraju ulogu posrednika, s jednim njoš opštijim pojmom – logosom. Logos je, s jedne strane, božanski um koji miruje u sebi, a s druge strane, um koji je izašao iz boga, njegov prborođeni sin. On nije nenastao, kao bog, a nije ni nastao kao duhovi i ljudi, on je drugi bog. Za razliku od boga, njega se može spoznati. Preko Filona postepeno je racionalna, filozofska terminologija ulazila u hrišćansko učenje.

S obzirom na snagu volje, bez koje nema prave vere, Avgustin smatra da čovek ne može sam, bez ičije pomoći pripremiti svoj spas nakon smrti. Otuda on zaključuje o nužnosti postojanja [[Crkva|crkve]] kao svetovne organizacije koja ima zadatak da pripremi čovekov spas. I čovek kao pojedinac i država kao celina treba da budu podređeni crkvi. Podređenje čoveka i društva crkvi kod Avgustina zapravo predstavlja konsekvetno ostvarenje teorijskog stava da je razum podređen volji.

 

 

[[Boetije]] (''Boethius'', oko 480–524. n. e.), [[Rimski senat|rimski senator]], često se naziva [[Poslednji Rimljanin|poslednjim Rimljaninom]], odnosno poslednjim predstavnikom antičkog načina mišljenja. Budući da ga je [[Vizigoti|vizigotski]] kralj [[Teodorik]], koji je tada vladao Rimom, osudio na smrt, [[katolička crkva]] proglasila ga je svojim mučenikom, premda je Boetije zapravo bio sasvim indiferentan prema hrišćanstvu. Jedino što je on smatrao vrednim bila je filozofija te je pred smrt napisao dijalog ''Uteha filozofije'' ''(De consolatione philosophiae)'', gde zaključuje da je filozofija jedino vredna za čoveka i njegov odnos prema životu, iako samo vreme u kome on živi to negira. Boetije kao filozof nije naročito originalan, već stoji pod jakim uticajem Platona i stoičara. Po njemu, u svetu postoji samo jedan princip – princip dobra. Zlo kao takvo ne postoji, ono je samo nedostatak dobra. Svetski se poredak ne može promeniti, jer je on utvrđen božjim planom. Ali dobro, za kojim ljudi teže, nalazi se u ljudima samim, i oni ga ne mogu postići ako ga traže van sebe i bez razuma.

{{filozofija-navigacija}}

 

 

[[ar:فلسفة قديمة]]