Kvint Horacije Flak – razlika između verzija

{{redirect|Horacije}}

 

 

'''Kvint Horacije Flak''' ([[Latinski jezik|lat]]. ''Quintus Horatius Flaccus'', 65–8. god. st. e.) bio je jedan od najvećih [[Lirika|lirskih]] pesnika [[Antički Rim|antičkog Rima]], koji je stvarao tokom [[August (rimski car)|Avgustovog]] doba [[Rimska književnost|rimske književnosti]].

 

 

 

:''Tecum Philippos et celerem fugam''

Mecenat je Horaciju 32. godine stare ere poklonio lepo imanje u [[Sabinjani|sabinskoj]] zemlji, gde će od tada pesnik radije boraviti nego u Rimu. Horacije je umro ubrzo nakon Mecenata, 8. godine stare ere: pored Mecenata je bio i sahranjen. Horacije je bio izuzetno obrazovan čovek: znao je odlično [[grčki jezik]] i [[Grčka književnost|književnost]], a u mlađim danima pisao je i grčke stihove. Bio je dobro upućen i u [[Antička filozofija|filozofiju]], naročito [[Epikureizam|epikurejsku]] i [[Stoicizam|stoičku]]. Horacije je voleo da bude nazavisan, čak i u odnosu na svoje prijatelje, pa je odbio i Avgustovu ponudu da mu bude lični sekretar.

 

 

{{main|Epode (Horacije)}}

U vreme kada Vergilije u 4. [[Bukolike|eklogi]] najavljuje dolazak novog [[Zlatni vek|zlatnog veka]], Horacije je mnogo [[Pesimizam|pesimističniji]]: ne samo da vatreno protestuje protiv građanskog rata, nego u 16. epodi takođe najavljuje zlatni vek, ali ne u [[Italija|Italiji]], nego na dalekim "blaženim ostrvima", jer tamo se jedino može pobeći od iz Rima koji srlja u sve dublju propast. Druga epoda hvali dražesti jednostavna [[Selo|seoskog]] života, da bi se pri kraju pesme pokazalo da svu tu modernu zanesenost jednostavnošću predačkoga života izgovara niko drugi do licemerni i lakomi zelenaš ''(faenerator)''. Element [[Parodija|parodije]], koji se otkriva pri kraju epode, te poentiranog preokretanja i komičkog [[Patetika|patosa]] daje specifičnu boju i čitavoj ovoj zbirci pa zahvata i epode s ljubavnom tematikom. Tako se u 11. epodi parodira sentimentalna [[Rimska ljubavna elegija|ljubavna elegija]]: tu se u oštrim tonovima proklinje književni protivnik, te cela pesma dobija ton izvrnutog [[propemtikon]]a, tj. pesme kojom se želi srećan put osobi koja odlazi na kakvo putovanje.

 

 

{{main|Satire (Horacije)}}

U 2. knjizi ''Satira'' dodatno je oslabljena lična usmerenost i izlaganje, pretežno [[Dijalog|dijaloški]] komponovano, zadobilo je više opšte značenje, svakako pod uticajem definitivnog učvršćivanja Avgusta na čelu novoosnovanog [[Rimsko carstvo|Rimskog carstva]].

 

 

{{main|Ode (Horacije)}}

Horacije je pobornik idejne sadržajnosti poezije, u filozofskom pogledu na svet [[Epikureizam|epikurejski]] [[Materijalizam|materijalista]] s jakim primesama [[Eklekticizam|eklektičkog]] [[Stoicizam|stoicizma]] u zrelijim godinama. Kao takav Horacije u odama izražava i osećaj snage i sigurnosti koji rimskom narodu i društvu pružaju Avgustove reforme i stabilnost njegova poretka. Stoga počašćen prihvata zadatak da za proslavu jubilarnih stoletnih igara ''(ludi saeculares)'' 17. godine stare ere, koja je trebalo da obeleži završetak perioda građanskih ratova i početak mirne epohe, sastavi ''Stoletnu pesmu'' ''(Carmen saeculare)''. Ovu himnu, upućenu raznim božanstvima, a pre svega [[Apolon]]u i [[Dijana|Dijani]], kojima se upućuju molbe da rimskom narodu podare sreću i blagostanje, pevao je na [[Palatin]]u hor dečaka i devojaka. Godine 1890. nađen je na Palatinu poduži natpis u vezi s ovom pesmu: to je bio zvaničan program svetkovine, u kome se spominje i Horacijevo ime.

 

 

{{main|Pisma (Horacije)}}

Sve tri poslanice u 2. knjizi raspravljaju o književnim pitanjima. Prva je upućena Avgustu, ali je najznamenitija od svih Horacijevih poslanica upravo treća u 2. knjizi – ''Poslanica Pizonima'' ''(Epistula ad Pisones)'', koja je već u antici navođena pod posebnim naslovom ''[[Pesničko umeće]]'' (''Ars poetica'' ili ''De arte poetica''). Cilj je ove poslanice da se pesnicima skrene pažnja na pogreške kojih se u svom pesničkom radu moraju čuvati. Horacije nema nameru dati neku sistematsku [[Teorija književnosti|teoriju književnosti]], nego samo da saopšti nekoliko praktičnih saveta: tu je zapravo izložena Horacijeva [[Klasicizam|klasicistička]] [[estetika]], s posebnim osvrtom na [[Drama|dramsko]] stvaralaštvo. Raspored građe prilično je slab: strukturisane celine uglavnom nema, ali zato ima dosta uspelih mesta i duhovitih misli. ''Pesničko umeće'' postalo je kanonom [[Evropa|evropske]] normativne [[Poetika|poetike]].

 

 

Horacija su visoko cenili i savremenici i potomci. Njegove su pesme često komentarisane i čitane u školama, ali svakako ne vrlo mnogo: zanimljivo je da među natpisima iz [[Pompeji|Pompeja]] ima stihova iz [[Vergilije|Vergilija]], [[Ovidije|Ovidija]], [[Propercije|Propercija]], [[Albije Tibul|Tibula]] i drugih, ali niti jedan iz Horacija. Njegov uticaj se naročito oseća u [[Persije Flak|Persijevim]] satirama i [[Seneka Mlađi|Senekinim]] tragedijama. Nije čudno što je sačuvano vrlo mnogo Horacijevih rukupisa – ukupno oko njih 250. [[Klasična filologija|Tradicija teksta]] prilično je dobra: različitih lekcija nema mnogo, a i one varijante koje se javljaju nisu znatne. Ogroman je bio Horacijev uticaj tokom renesanse i tokom 18. veka, npr. [[Pierre de Ronsard]], [[Jan Kochanowski]], [[Gabriello Chiabrera]], [[Ben Jonson]], [[Fulvio Testi]], [[Martin Opitz]], [[Friedrich Gottlieb Klopstock]], [[Giuseppe Parini]], [[Marco Antonio Foscolo]], Fantoni, [[Mihail Vasiljevič Lomonosov]], [[Gavrila Romanovič Deravžin]], [[Aleksandr Sergejevič Puškin]]. U [[Južnoslovenske književnosti|južnoslovenskim književnostima]] posebno su se na Horacija ugledali [[Brno Džamanjić]], [[Ignjat Đurđević]], [[Marko Bruerević]], [[Lukijan Mušicki]] i [[Stevan Lazić]]. Horacije i danas ostaje najprevođeniji [[Antička književnost|antički pisac]] svih vremena.

 

 

*{{gutenberg author|id=Horace_(-65--8)|name=Horace}}

[[sv:Horatius]]

[[sw:Horatius]]

[[tr:Horatius]]

[[uk:Горацій]]