Antička filozofija – razlika između verzija

Takva situacija izbacila je na površinu [[Sofisti|sofiste]] (σοφισταί), putujuće učitelje koji su sebi uzeli u zadatak da govorima, predavanjima i polemikama obrazuju slobodne grčke građane. Biti sofist značilo je, doslovno, biti ljubitelj mudrosti. NajpopularnijiNajpdfseopularniji sofist bio je [[Protagora]] (Πρωταγόρας, oko 481–411. st. e.) iz Abdere u Trakiji. Njegov stav: "Čovek je merilo svih stvari, postojećih da jesu, a nepostojećih da nisu" – izazvao je još u staroj Grčkoj velike polemike. Jedni su smatrali da Protagora misli da je mnenje jedini stupanj u mogućnosti ljudske spoznaje i da je s tim u vezi istinito samo ono što neki pojedinac može spoznati. Istina bi, dakle, bila svedena na to da svaki čovek za sebe određuje šta je istina, a šta nije. Prema tome, istina je krajnje relativna kategorija. Tako tumači Protagoru i [[Platon]], njegov najoštriji kritičar. U jednom od [[Aristotel]]ovih spisa, međutim, nailazi se na mišljenje da je pod "čovekom" Protagora ipak mislio na čoveka kao generičko biće, a ne individualno, te da [[kriterij istine]], po njemu, i nije tako subjektivan kako se misli. U polemikama je Protagora argumentima i protivargumentima izoštravao misli zadivljujući tom svojom sposobnošću sve prisutne. Sve dok je jedan argument podnosio protivargument, Protagora nije smatrao da je došao do istine. Taj je moment do krajnjih granica izoštrio sofist [[Gorgija]] (Γοργίας, oko 480–oko 370) iz [[Leontin]]a na Siciliji. On je smatrao da se uopšte ništa ne može dokazati. Time je izrazio krajnju [[Skepsa|skepsu]] u mogućnost dolaženja do istine. [[Relativizam|Relativizmu]] i skepsi u spoznaji odgovara kod svih sofista relativizam i [[skepticizam]] u etici: nema opštevažećih etičkih normi, one se razlikuju od naroda do naroda, od vremena do vremena.