|
Očigledno i napadno kao što se ovo pogrešno gledište (da je duh osoba) čini, veruje se od mnoštva 'hrišćana', budući da veruju u nauk 'trojstva' . Ovo delotvorno navodi da ima tri boga koja su nekako isto – Bog Otac, Sveti Duh i Isus. Isti ljudi tvrde da Bog nije osoba, a ipak kažu da Sveti Duh jeste; ovde postoji očigledna i jasna protivrečnost. Takođe, to bi učinilo Svetog Duha ocem Isusu.
Postoje valjani razlozi verovanju da je 'trojstvo' u osnovi paganska ideja uneta u hrišćanstvo – zato se reč ne pojavljuje u Bibliji. Prihvativši ovu ideju da je Bog trojstvo, hrišćani su onda prisiljeni posegnuti za pozitivno čudnom zaključku da je nekako Božija sila/duh osoba, koja je takođe Bog, iako nije Bog. Kad se suoče sa nelogičnošću svog stava, najprostiji put za beg ovim ljudima je tvrdnja da je bog misterija i da moramo prihvatiti takve stvari s verom bez zahtevanja logičnog objašnjenja.
Ovo oštro previđa preporuke u Novom zavetu o tajni Boga koja je otkrivena rečju i delom Hrista:-
· "Ne želim naime, braćo da vam ostane nepoznata ova tajna…"(Rim.11:25)
· "propovedi o Isusu Hristu,.. po otkrivenju tajne.." (Rim.16:25)
· "Evo kazujem vam tajnu.." (1Kor.15:51)
· "kad nam je obznanio tajnu svoje volje" (Ef.1:9; 3:3)
· Pavlovo propovedanje beše "da obznanim tajnu evanđelja" (Ef.6:19; Kol.4:3).
· "tajnu…sada objavljena njegovim svetima" (Kol.1:26,27)
Sa svim ovim isticanjima – a to je – da ne bude sada nikakve tajne pripojene osnovnim naucima, tek će poneko biti još uvek u mraku koji će tvrditi da ima. I dali tu osobu ne brine da je biblijsko ime "Vavilona", sistem lažne religije opisane u Otkrivenju, "Tajna" (Otk.17:5) ? Očita implikacija je da ovaj sistem objavljuje da su njegova verovanja tajna; ali istinski vernici razumeju tajnu te žene (Otk.17:7).
Takvo mutno rasuđivanje se, naravno, očekuje od onih koji temelje svoje razumevanje Boga na subjektivnim stvarima kao ljudsko iskustvo, ili nebuloznoj, nedefinisanoj aktivnosti nekakve vanjske duhovne sile nad njihovim umovima. Ako se od nas očekuje da budemo zaista ponizni učenju Božije Reči, sledi da se od nas takođe traži da upotrebljavamo temeljne sile u rasuđivanju i zaključivanju kako bi otkrili njenu poruku.
Nikada neki propovednik evanđelja, zabeleženog u Bibliji, nije pribegao velenju: 'Ovo je potpuna tajna, vi je ne možete shvatiti'. Umesto toga, mi čitamo da su oni pozivali narod putem rasuđivanja i povlačenja logičnih zaključaka iz Pisma.
U svojoj propovedi tipa evanđeoskih osnova koje razmatramo u ovim studijima, Pavle "propovedaše im iz Pisma, dajući im na znanje i izlažući da je trebalo da Hristos postrada i vaskrsne iz mrtvih," (Dela 17:2,3). Ovde je bilo sistemskog, logičnog biblijskog rasuđivanja nadasve; zapis započinje ovu rečenicu sa: "Po svom običaju Pavle…propovedaše". Ovo je dakle bio njegov uobičajeni stil (vidi takođe Dela 18:19). Pridržavajući se toga, za vreme velike kampanje u Korintu, Pavle je "raspravljao je u sinagogi i ubeđivao Judeje i Grke (oni su se međutim) protivili i hulili" (Dela 18:4-6). Oni koji su bili obraćeni su prošli proces uveravanja Pavlovog biblijski osnovanog rasuđivanja; tu nije bilo 'vizije Isusa u mojoj spavaonici','obuze me neopisivi osećaj','baš sretoh Gospodina jedne večeri'.
Primeti, takođe, da nadahnuti zapis poziva logiku i racionalnost, naglašavajući da se oni "stadoše protiviti". Isto u Antiohiji, Pavle i Barnaba "su ih nagovarali" (Dela 13:43). Naredno zaustavljanje im je bilo u Ikoniju, gde "govorahu tako da poverova veliko mnoštvo" (Dela 14:1).
Kad se optuženi branio kasnije, ista slavna logika nastavila je nadahnjivati Pavlovu sigurnu nadu za budućnost, on: "stade raspravljati o pravedosti, uzdržiljivosti i budućem Sudu" s takvom prodornom jasnoćom da je čak i njgov drzak, zavaljeni sudac bio "uplašen" (Dela 24:25).
Budući da naše obraćenje treba biti temeljno na ovakvom procesu rasuđivanja, trebamo biti kadri dati logičan biblijski račun naše nade i učenja:-
"(Budite) svagda spremni na odgovor svakom ko traži razlog nade koja je u vama." (1Pet. 3:15).
Govoriti trezvenim glasom o nečijim ličnim iskustvima nije razlog za davanje nade u evanđelje. Produženo oslanjanje na 'ličnom svedočennju' kao sredstvo propovedanja mnogih 'evanđeoskih' hrišćana, ističe nemanje "obrazloženja" njihove "nade". Čitav je vokabular nastao između ovakvih hrišćana kako bi im omogućio dodeljivanje 'šta je Gospod učinio u mom životu itd.' Ovakve lične anegdote su u oštroj suprotnosti s Pavlovim rečima: "ne objavljujemo sebe same nego Hrista" (2 Kor.4:5) – i to od čoveka koji 'je imao lični odnos s Isusom' više od ostalih.
Logičan, biblijski razuman način našeg obraćenja je da trebamo postaviti uzor našem širem odnosu s Bogom u preostalim danima. Naši primeri, kao i uvek, su prvi hrišćani koji su upotrebljavali "razum" da pronađu rešenja svojim problemima u služenju (Dela 6:2). Novozavetna pisma takođe pretpostavljaju za njihove čitatelje prihvaćanje upotrebe biblijske logike. Rasuđivanjem iz onog kakvi su bili veliki sveštenici pod Mojsijevim zakonom, možemo razumeti detalje o Hristovom delu (Jev.5:3). Govoreći za nenadmašoivu ljubav Božiju u Hristu, Pavle revnuje da je vaše "duhovno (grčki 'logikos' – tj. logično) bogosluženje" potpuno Mu se predati u odziv (Rim. 12:1). Reč 'logikos' je izvedena iz grčkog 'logosa', koja je obično prevođena sa "reč" s preporukom na Božiju Reč. Naš "logični" odazov u biblijskim terminima je stoga nešto što je izvedeno iz Božije Reči.
U svetlu svega ovoga, treba biti nam jasno da je nelogično tvrditi da je duh Božiji osobno biće koje nije Bog a ipak jeste Bog – i parirati ovom velenju da je cela stvar misterija, i da je logika irelevantna, naprosto nije prihvatljivo u biblijskom govoru. Ako mi ne možemo izvlačiti logične zaključke iz Pisma onda svo biblijsko proučavanje je uzaludno, i nema nikakve potrebe za Biblijom, koja se može tretirati samo kao slatka suvoparnost ili fascinantno književno delo. Čini se da ona i jeste samo to, na mnogim 'hrišćanskim' policama za knjige.
Ipak, njima u prilog, neki koji veruju da je duh Božiji osoba pokušavaju dati biblijske razloge. Citirani stihovi su oni koji govore o Božijem duhu ličnim govorom, pr. kao "Branitelja" u Jv.14-16, ili govore da je duh "ožalošćen".
Mi pokazujemo u Studiju 4.3 da čovečiji "duh" može biti uzrujan (Dela 17:16), zabrinut (1Moj.41:8) ili obradovan (Lk.10:21 Karadžić). O njegovom se "duhu", tj. samoj njegovoj bitnosti, njegovom umu i nameri, koji mu pokreću dela, dakle govori kao o zasebnoj osobi, ali naravno, to nije doslovno tako. O Božijem se duhu, takođe, može govoriti na sličan način.
Mora se takođe shvatiti da Biblija često upotrebljava jezik utelovljenja kad govori o apstraktnim stvarima, pr. o mudrosti se govori kao o ženi u Pri.9:1. Ovo je da bi nam se pokazalo kakva bi bila osoba koja poseduje mudrost u praksi; 'mudrost' ne može opstajati izuzev u nečijem umu, i tako je upotrebljeno sredstvo utelovljenja.
| 