Miloš Đurić – razlika između verzija

'''Miloš N. Đurić''' (Slavonski Benkovac [[3. 1.|3. januar]] [[1892]] - [[5. 12.|5. decembar]] [[1967]] Beograd) srpski klasični [[filologija|filolog]], [[helenizam|helenist]], [[filozofija|filozof]], redovni profesor univerziteta (1950), prevodilac, redovni član [[SANUSrpska akademija nauka i umetnosti|Srpske akademije nauka]] od [[1961]], predsednik Srpske književne zadruge i urednik časopisa ''Živa antika'' od [[1953]]. Objavio je više od 200 radova iz [[klasična književnost|klasične književnosti]] i filozofije (''Iz helenskih riznica'', ''Istorija helenske književnosti'', ''Istorija helenske etike'').

Tokom nemačke okupacije [[Beograd]]a u [[Drugi svetskisvjetski rat|Drugom svetskom ratu]], [[1941]]. godine, kvislinške vlasti zatražile su od svih viđenijih intelektualaca da potpišu tzv. ''Apel srpskom narodu'' kojim se zahtevao „red i poslušnost“ i „rodoljublje u borbi protiv komunista“. Jednom prilikom, ušavši u hol zgrade [[KolarčevZadužbina univerzitetIlije M. Kolarca|Kolarčevog univerziteta]] i videvši da se unutra potpisuje apel, Đurić se hitro okrenuo i požurio ka izlazu. Kada ga je jedan od kolega, kompozitor i dirigent, zaustavio, upozorio na moguće posledice i upitao zašto odbija da potpiše, profesor Đurić mu je odgovorio: ''„Lako je tebi. Ti u diple sviraš, a ja studentima etiku predajem!“''. Ove reči postale su vremenom jedan od simbola doslednosti u etičkom stavu.

Ipak, od trenutka izgovaranja ove moralne replike, počinju i najteže godine za prof. Miloša „Mišu“ Đurića. Usledilo je penzionisanje ([[1942]].), a potom i hapšenje i odvođenje u [[Logor Banjica|Banjički logor]]. Na samom kraju rata, aprila [[1945]]., na [[Sremski front|Sremskom frontu]] gine njegov sin jedinac Rastko, kome posmrtno posvećuje praktično sve posleratno stvaralaštvo i najdraže prevode.