|
'''Lav Đakon''' ([[Grčki jezik|grč]]. Λέων Διάκονος, [[10. vijek|10. vek]]) bio je [[Vizantijska književnost|vizantijski pisac]], [[Istorijahistorija|istoričar]] i [[Hronistika|hroničar]]. Rodio se u selu Kaloe kod [[Efes]]a u [[Maloj Aziji]], a obrazovanje je stekao u [[CarigradIstanbul|Carigradu]]u, gde je postao [[đakon]] u carskom dvoru.
Lav Đakon nagoveštava bogatu [[istoriografijahistoriografija|istoriografsku]] delatnost [[11. vekvijek|11. veka]]. On je bio član dvorskog klera u vreme dolaska [[VasilijeBazilije II. BugaroubicaBugaroubojica|Vasilija II]] na vlast. Sačuvan je Lavov [[enkomion]] Vasiliju II, gde ga na retorski način uzdiže i kritikuje njegove prethodnike. Pred sam kraj 10. veka napisao je istorijsko delo ''Istorija'' (Ἱστορία, 10 knjiga), u kome opisuje doba od početka vladavine [[Roman II Porfirogenit|Romana II]] ([[959]]) do smrti [[Jovan I Cimiskije|Jovana I Cimiskija]] ([[976]]), dakle najuspešniji period vizantijske istorije. U svom istorijskom delu nije pristrasan u korist Vasilija II, kao u svom enkomionu, već i zbog toga što se radi o dve različite [[književne vrste]] koje imaju vlastite zahteve, ali i zbog toga što ih piše u dva različita vremenska perioda. Kod njega se takođe sukobljavaju uticaji različitih izvora i, mada se trudio da ih usaglasi, ne uspeva uvek u tome. Za Lava Ðakona je karakteristično da ličnost autora dolazi do izražaja; s druge strane, on daje upečatljive slike o situaciji i događajima u [[Carigradistanbul|prestonici]] i unutrašnjosti, kao i portrete vodećih istorijskih ličnosti koje se trudi da ne opisuje crno-belom slikom. Pokušavajući da se poveže sa antičkom tradicijom, ubacuje u delo govore i pisma. Delo sadrži dragocene podatke za istoriju [[SloveniSlaveni|Slovena]]. Lav Đakon je posebno poznat po svom živom opisu [[Svjatoslav I KIjevski|Svjatoslava I Kijevskog]], koji je napao [[Bugarska|Bugarsku]] [[969]]. godine i za tu se teritoriju borio sa [[Vizantijaвизантијско царство|vizanijskim]] snagama. Lav je kao sveštenik bio i uz cara Vasilija II u pohodu protiv cara [[Samuilo|Samuila]] [[986]]. godine. Jedva se spasao u porazu Vizantinaca. Kasnije je postao [[episkopos|episkop]] [[Karija|Karije]] u Maloj Aziji. Umro je početkom [[11. vekvijek|11. veka]].
Lav se ugledao na [[Agatija|Agatiju]], [[Prokopije|Prokopija]], ali i na [[Teofilakt Simokata|Teofilakta Simokatu]], čiji poetski [[manirizam]] nastavlja: naime i Teofilakt i Lav Ðakon trude se da svom istoričarskom pripovedanju daju pesničku crtu, zamenjujući često obične reči neobičnim poetskim izrazima. U tom pokušaju obojica su neuverljivi i njihov stil gubi svojstva naučnog izražavanja a da ne postaje poezija. Citira ''[[Biblija|Sveto pismo]]'' i poznaje [[Grčka književnost|klasike]], navodi [[Homer]]a i [[Herodot]]a.
Velika vrednost Lavove Istorije leži u tome što je bio savremenik događaja koje opisuje, što se obaveštavao kod još živih svedoka ranijih događaja, što je bio u položaju da o mnogim stvarima lično sazna i što je u nekim događajima i sam učestvovao. Zadatak [[Istorijahistorija|istorije]] je, smatra Lav Ðakon, da kaže istinu i zato se trudi da piše o stvarima koje je video ili koje su drugi videli svojim očima. Iako je težio da bude objektivan, ipak je i on sin svog vremena i kao takav sujeveran: za njega su nebeske pojave, [[zemljotrespotres|zemljotresi]]i, [[kometkometa|komete]]e, [[gromgrmljavina|gromovi]]ovi itd. predznaci velikih nesreća. Pisao je prilično teškim i izveštačenim stilom tako da je ponekad nejasan; njegova [[kronologija|hronologija]] nije uvek pouzdana.
[[Kategorija:Bizantski pisci]]
|
