Jovan Sterija Popović – razlika između verzija

'''Jovan Sterija Popović''' ([[13. 1.|13. januar]] [[1806]], [[Vršac]] - [[10. 3.|10. mart]] [[1856]], Vršac) je bio srpski književnik. Smatra se osnivačem srpske drame. Prvi je i jedan od najboljih srpskih komediografa.

Jedno vreme je bio privatni nastavnik i [[advokat]] u rodnom mestu dok nije pozvan da dođe u [[Kragujevac]] da bude profesor na [[Beogradski Licej|Liceju]]. Sa Liceja je došao za načelnika Ministarstva prosvete (od [[1842]]), i na tom položaju, u toku osam godina, on je glavni organizator srpske srednjoškolske nastave i jedan od osnivača [[Srpsko Učeno Društvo|Učenog srpskog društva]]. Pokrenuo je inicijativu za osnivanje [[Društvo srpske slovesnosti|Akademije nauka]], [[Narodna biblioteka|Narodne biblioteke]] i [[Narodni muzej|Narodnog muzeja]]. Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog [[pozorišteteatar|teatra]] (Pozorište na [[Đumruk]]u) koji je [[1841]]. otvoren njegovom [[tragedija|tragedijom]] „Smrt [[Stefan Dečanski|Stefana Dečanskog]]“. Od [[1848]]. živi u Vršcu, usamljen i razočaran. Tu je i umro [[1856]].

Popović je svoju književnu delatnost započeo slabim stihovima, ispevanim u slavu grčkih narodnih junaka. NJegov otac je bio [[Grci|Grk]] (po nekima [[CincariAromuni|Cincar]]), i on se u mladosti zagrevao za grčke ustanike. To cy bili nevešti đački pokušaji. Kao mladić, on pada pod uticaj [[Milovan Vidaković|Milovana Vidakovića]], i po ugledu na njega piše roman „Boj na Kosovu“ , „Milan Toplica“ i „Zoraida“. To je dosta nevešta i naivna prerada jednog romana od francuskog pisca Florijana iz XVIII veka. Kao i Vidaković, koji mu je bio uzor, tako i on pokušava da tuđu građu prenese u okvir srpske prošlosti. Roman je prepun nelogičnosti i nedoslednosti svake vrste. Docnije je u jednom svom satiričnom spisu („Roman bez romana“) ismejao takav način rada, oštro napao plačevne i fantastične romane Milovana Vidakovića i njegovih podražavalaca i propovedao književnost koja trezvenije i ozbiljnije gleda na život. Takvo shvatanje je plod njegova zrelijeg doba, i koliko je dublje ulazio u život i književnost, utoliko je postajao realniji.

On je uglavnom [[Drama|dramski]] pisac, prvi srpski književnik koji je u ovom književnom rodu stvorio nešto bolje i trajnije. Pisci koji su pre njega radili na istorijskoj drami i drami iz savremenog života nisu imali književnog uspeha. On je prvi srpski pisac koji taj posao uzima ozbiljno, sav se odaje [[pozorišteteatar|pozorištu]] i stvara na široj osnovi i sa dubokim razumevanjem. On je uporedo radio na istorijskoj drami i na [[Komedija|komediji]], ali na istorijskoj drami sa mnogo manje uspeha. Na književnost je gledao očima školskog čoveka, pedagoga i racionaliste.

Iako se smatra osnivačem srpske drame, on je mnogo važniji kao komediograf, jer se tu tek c uspehom ogledao njegov književni talent. Prva mu je [[komedija]] „Laža i paralaža“, zatim „Tvrdica“, „Pokondirena tikva“ (prema kojoj je [[1956|1956.]] godine [[Mihovil Logar]] komponovao [[Pokondirena tikva (opera)|operu]] ) i „3la žena“, sve komedije karaktera. Od komedija naravi najbolje su mu: „Ženidba i udadba“, „Kir Janja“, „Rodoljupci“ i „Beograd nekad i sad“. Pored toga, napisao je i nekoliko pozorišnih igara manjeg značaja, šaljive ili satirične sadržine. Kao dramski pisac, Sterija pripada grupi sentimentalista, i svoja dela stvara pod impresijom Semjuela Ričardsona, poznatog pisca građanskih romana. U njegovim delima značajno mesto zauzimaju odlike poput kulta osećanja i prirode, idealizacija života, prijateljstvo i ljubav.

A komediji, on je nadmašio sve ono što je u srpskoj književnoeti stvoreno pre njega, i do danas (1938 g.) ostao najbolji srpski komediograf. On je pisac sa većom književnom kulturom; on zna za klasične uzore u stranim književnostima i prvi počinje da razumno, objektivno i kritički posmatra i slika suvremeni život srpskog društva. Po svojoj prirodi on je bio predodređen samo za čisto intelektualna stvaranja, zato je on samo u komediji dao punu meru. Ali i u komediji nije bez mana. Pre svega, ni u jednoj komediji nije uspeo da da humor, najvišu osobinu komičnog. NJegove komedije su najčešće oštra [[satira]] izopačenih karaktera i naravi. On je suviše moralizator i tendenciozan pisac: ličnosti karikira i radnju vodi i završava radi poučnog svršetka. On nije ni sasvim originalan pisac: kod njega se često mogu naći pozajmice od drugih pisaca, od [[MolijerMolière|Molijera]]a najviše. Sve njegove bolje komedije karaktera potsećaju na Molijerove, i kompozicijom i komičnim okvirima pojedinih ličnosti. (Molijera je inače i prevodio: njegove „Skapenove podvale“). Ali u naknadu za to, on je vešt književnik i vrlo plodan pisac, koji je trezveno i realistički prikazivao suvremeni život, slikajući snažno i reljefno komične tipove i društvene scene, Krajem života se vratio poeziji, na kojoj je kao mladić radio. Godine [[1854]]. izišla je njegova zbirka stihova „Davorje“. Bio je književni kuriozum što je Popović „Davorje“ štampao starim crkvenim pismenima, koja je tom prilikom preporučivao da se usvoje mesto novije građanske bukvice. To je misaona lirika, bolna, odveć pesimistička, lirika iskusna i zrela čoveka, koji je u životu znao za patnje i razočaranja, intimna filozofija o veličini bola, stradanja i smrti i nepopravimoj bedi ljudskoj.

Na festivalu se dodeljuju nagrade za najbolju [[pozorišna predstava|predstavu]], za najbolji tekst savremene [[drama|drame]], za [[režijareditelj|režiju]], za [[glumci|gluma]]čko ostvarenje, za [[scenografija|scenografiju]], za [[kostimografija|kostim]], za scensku muziku, nagrade za najboljeg mladog glumca i glumicu i specijalna nagrada