Giacomo Puccini – razlika između verzija

'''Đakomo Pučini''' ({{jez-it|Giacomo Puccini}}) je italijanski kompozitor, rođen u gradu Luka (''Lucca'') u [[Italija|italijanskoj]] pokrajini [[Toskana|Toskani]] (''Toscana''), u porodici koja je vekovima bila tu nastanjena. Bio je drugi u porodici nazvan Đakomo, a takođe je bio i peti muzičar potekao iz nje. Svoje rano muzičko obrazovanje duguje lokalnom svešteniku koji mu je davao časove klavira. Ipak, za poziv muzičara se odlučio kada je u [[PizaPisa|Pizi]] (''Pisa'') čuo [[ĐuzepeGiuseppe Verdi|Verdijevu]] „[[Aida (opera)|Aidu]]”.

Zahvaljujući posredovanju jedne dvorske dame, majčine prijateljice, dvadesetogodišnji Pučini dobija kraljičinu stipendiju. Živeći u [[Milano|Milanu]] (Milano) sa jednim bratom, upoznao se sa životom koji će kasnije prikazati u [[opera|operi]] ''„[[BoemiLa (opera)Bohème|Boemi]]”''. Školovao se na konzervatorijumu u Milanu, gde je bio učenik i [[Amilkare Ponikieli|Amilkara Ponikijelija]] (Amilcare Ponicchielli – kompozitor nekada vrlo popularne opere ''„[[Đokonda (opera)|Đokonda]]”''). U toku studija komponuje dve opere, ''„[[Vilise (opera)|Vili]]”'' (''„Le Villi”'') [[1883]]. i ''„[[Edgar (opera)|Edgar]]”'' (''„Edgar”'') [[1889]]., koje su postigle velik, ali kratkotrajan uspeh, što mu je obezbedilo finansijsku sigurnost i dalo volju da nastavi da se bavi kompozitorskim radom. Već sledeća njegova opera, ''„[[Manon Lesko (opera)|Manon Lesko]]”'' (''„Manon Lescaut”'') iz [[1893]]. bila je zavidnog kvaliteta i održala se na repertoaru operskih scena do današnjih dana. Zahvaljujući ovoj operi, bio je u mogućnosti da u okolini rodne Luke kupi zemlju i na njoj izgradi najpre skromnu kuću, a kasnije i velelepnu vilu u kojoj je proveo veći deo svog života. Strastveni zaljubljenik u lov i prirodu ovde je imao mir potreban za njegov stvaralački rad.

Svetsku slavu i veliko bogatstvo je stekao dvema operama koje se ubrajaju među nekoliko najboljih opera ikada napisanih, a to su ''„[[BoemiLa (opera) – Đakomo PučiniBohème|Boemi]]”'' (''„La Bohème”'') i ''„[[Toska (opera)|Toska]]”'' (''„Tosca”''). Ipak, pošto je bio perfekcionista koji je želeo da stvara savršena dela, jako teško je podneo kada je opera ''„[[MadamMadama Baterflaj (opera)Butterfly|Madam Baterflaj]]”'' (''„Madamme Butterfly”'') izviždana na premijeri u milanskoj Skali [[1904]]. godine. Sam Pučini je ovaj neuspeh pripisao preteranoj dužini drugog čina i prerađuje operu koja doživljava svoju novu premijeru [[1905]]. godine. Od tog trenutka opera, kao i ''„[[BoemiLa (opera) – Đakomo PučiniBohème|Boemi]]”'' i ''„[[Toska (opera)|Toska]]”'', postaje deo tzv. 'stalnog operskog repertoara'. No, možda se neuspeh može i pripisati tome što je komponovana pod uticajem francuskog kompozitora [[KlodClaude DebisiDebussy|Debisija]], odnosno, njegove opere ''„[[Peleas i Melisanda (opera)|Pelej i Melisanda]]”'', i kao takva bila previše 'moderna' za italijanski ukus.

Pučini odlazi na putovanje u [[Sjedinjene Američke Države|SAD]] da bi prisustvovao postavljanju ''„[[BoemiLa (opera) – Đakomo PučiniBohème|Boema]]”'' u Metropoliten operi u [[NjujorkNew York|Njujorku]]u. Tamo dolazi na ideju, koja će se pokazati ne baš sjajnom, da komponuje operu kakva do tada nije postojala. On odabire temu sa Divljeg Zapada i tako nastaje opera ''„[[Kći Zapada (opera)|Kći Zapada]]”'' (''„La Fanciulla del West”'') [nekada se može sresti i kao ''„Devojka sa zlatnog Zapada”'' prema naslovu originalne drame], praizvedena [[1910]]. godine u Metropoliten operi pod dirigentskom palicom [[Arturo Toskanini|Artura Toskaninija]] (Arturo Toscanini) i sa [[EnrikoEnrico KaruzoCaruso|Enrikom Karuzom]] (Enrico Caruso) u glavnoj muškoj ulozi. Opera sjajno prolazi u SAD-u, najpre u [[NjujorkNew York|Njujorku]]u, a zatim i u [[Boston]]u i [[ČikagoChicago|Čikagu]], ali drugde, posebno u Evropi, ona nikada nije postala popularna. Dugo godina nakon ovoga, Pučini traga za novim [[libreto]]m. Godine [[1914]]. dobija primamljivu ponudu da za [[Beč|bečku]] scenu piše operetu ''„[[Lastavica (opera)|Lastavica]]”'' (''„La Rondine”''). Ali, izbija rat i ovo delo doživljava praizvedbu tek [[1917]]. i to, zbog tadašnjeg ratnog antigermanizma, u [[Monte Karlo|Monte Karlu]]. Iste godine Pučini se seli iz Luke i svoje vile ''„Dvorac na jezeru”'', jer je u blizini vile podignuta fabrika koja ga ometala u radu. Seli se u Vijaređo kraj mora gde piše triptih jednočinki : ''„[[Plašt (opera)|Plašt]]”'' (''„Il Tabarro”''), ''„[[Sestra Anđelika (opera)|Sestra Anđelika]]”'' (''„Suor Angelica”'') i ''„[[Đani Skiki (opera)|Đani Skiki]]”'' (''„Gianni Schicchi”''), od kojih je ova treća njegova jedina komična opera.

Godine [[1919]]. odlučuje se na komponovanje opere ''„[[Turandot (opera)|Turandot]]”'' (''„Turandot”'') prema jednom popularnom komadu, a radnja opere se odvija u [[Narodna Republika Kina|Kini]]. Želi da stvori operu koja će biti vrhunac operskog stvaralaštva, veličanstveni spektakl. Naporno radi na ovome, dugo nezadovoljan libretom, ali uspeva da napiše dva čina i deo trećeg uprkos teškoj bolesti koja ga muči. Svestan da neće završiti delo, pada u tešku depresiju. U jednom pismu govori:

* '''[[La Bohème|Boemi (opera)]]''' (La Bohème) ([[1896]].)

* '''[[MadamMadama Baterflaj (opera)Butterfly|Madam Baterflaj]]''' (Madama Butterfly) ([[1904]]. / rev. [[1905]].)