Epikur – razlika između verzija
Uklonjeni sadržaj Dodani sadržaj
m Bot: popravljanje preusmjeravanja |
|||
Red 6:
ime = Epikur|
rođenje = [[341. pne.]], [[Samos]]|
smrt = oko [[270. pne.]], [[Atena|Atina]] |
škola = [[epikurejstvo]] |
interesovanja = [[etika]], [[fizika]], [[filozofija]] |
uticaj_od = [[Demokrit]], [[Piron]] |
uticaj_na = [[Metrodor]], [[Tit Lukrecije Kar|Lukrecije]], [[Hadrijan]], [[David Hume|Dejvid Hjum]], [[Džeremi Bentam]], [[John Stuart Mill|Džon Stjuart Mil]], [[Karl Marx|Karl Marks]] |
centralne_ideje = [[atomizam]], [[hedonizam]] |
}}
'''Epikur''' (grč. Επίκουρος; 341—270. pne) je bio antički grčki filozof sa [[Samos]]a i osnivač epikurejske škole u Atini (306). Učio je da je [[zadovoljstvo]] najviše ljudsko [[dobro]], a tražio ga je u izgradnji [[duh]]a i negovanju [[vrlina|vrline]].
Glavne tačke njegovog učenja su [[Demokrit]]ov [[atomizam]] kao osnova fizičkog objašnjenja sveta, [[sreća]] i spokojstvo kao životni ideal, odbacivanje straha od gnevnih bogova, odbojnost prema političkom životu i negovanje prijateljstva.
Red 21:
Epikur je rođen 341. godine pne. na [[Samos]]u, od oca Neokla Atinjanina i majke Herostrate.<ref name="Istorija helenske etike">Epikur i njegova škola, Miloš N. Đurić, Istorija helenske etike, Beograd, 1987.</ref> Sa 14 godina otpočeo je učiti filozofiju. Prvi učitelj na Samu bio mu je platoničar Pamfil, kod kojeg četrnaestogodišnji Epikur nije našao ono što traži.<ref name="Istorija helenske etike"/> Nakon toga je otputovao u Tej na maloazijskoj obali, gde je cvetala [[demokrit]]ska škola, u kojoj je upoznao [[atomizam|atomističko]] učenje, koja će postati osnova njegova materijalističkog shvatanja prirode.<ref name="Istorija helenske etike"/> Oko 323/2. godine pne. je stigao u Atinu da odsluži vojnu službu. Slobodno vreme upotrebljavao je da sluša predavanja iz filosofije. Po odsluženju vojnog roka vratio se da u Teju produži svoje studije. Kao njegov učitelj u Teju spominje se demokritovac Nausifan.<ref name="Istorija helenske etike"/> Međutim, Epikur je za sebe tvrdio da je samouk, autodidakt. To ne znači da nije slušao predavanja drugih filozofa ili da nije izučavao njihove spise, već, po svedočenju Diogena Laertija, nikoga nije priznavao za svoga učitelja, niti je ikada citirao druge filozofe.<ref name="Filozofski leksikon">Epikur, Filozofija, Enciklopedijski leksikon, Mozaik znanja, Beograd 1973.</ref>
Kad je navršio trideset i jednu godinu života (310. pne.), Epikur je otpočeo svoja predavanja u Mitileni na Lezbu, ali se ubrzo preselio u [[Lampsak]] na Helespontu, poslednje prebivalište [[Anaksagora|Anaksagore]], nakog progona iz Atine. Boravak u Lampsaku, središtu nauke o prirodi, bio je za razvitak njegove škole veoma značajan, jer je tu Epikur zadobio veliki broj pristalica, koji su njegova predavanja sa zanosom slušali. Metrodor, Idomenej, Leontej, Polijen, Kolot i drugi Lampsačani ostaće mu verni prijatelji celog života.<ref name="Istorija helenske etike"/> Iz Lampsaka se preselio u [[
Epikur je nalazio jedini zadatak filosofije u tome da ljudima pomogne u njihovim duševnim nevoljama, da im razvedri dušu i da im za ceo njihov život obezbedi osećanje sreće. Po mestu gde je Epikur držao svoja predavanja epikurovci su i dobili ime »filozofi iz vrta«. U svojoj školi Epikur je proveo ostali deo svoga života, punih trideset šest godina, živeći zajedno sa svojim učenicima. Epikur je često pobolevao, i stoga imao vremena i razloga da razmišlja o sebi i o svome životu.<ref name="Istorija helenske etike"/> Pri kraju života je mnogo patio od kamena u bešici, ali je pokazao znatno samosavlađivanje:
Red 41:
Čulno opažanje objašnjava kao fine sličice koje se otkidaju od predmeta, izvanrednom lakoćom i brzinom lete po vazduhu i kroz praznine ulaze u naša čula, i tu izazivaju odražaje spoljašnjeg sveta (D. L. X 46 s). O istini i neistini ne odlučuje um, nego čulna opažanja, jer:
{{citat3|Šta bi smatrao pouzdanijim od čula? Zar bi razum, ponikao iz lažnih čula, mogao stati nasuprot čulima, kad je sav nikao iz njih? I ako ona nisu istinita, lažan je razum sav (IV 480-485) ... Ako se budeš borio protiv svih čulnih utisaka, neće ti ostati ništa na što se možeš pozvati pri ocenjivanju onih opažanja koja proglašavaš za lažna (X 146). |[[Tit Lukrecije Kar|Lukrecije]], ''De rerum nature''}}
Za Epikura je svaka istina aposteriorna, tj. na osnovu iskustva. Varkama i zabludama ne leži poreklo u čulima, nego u tome što mi, kad sudimo o stvarima, iskaze čula nepravilno tumačimo. Kad neki predmet u našoj svesti izazove sliku kao svoj odražaj, slika ne iščezava odmah, nego ostaje, i um je upoređuje s ostalim slikama. Individualne crte slika nestaju, a u pamćenju ostaju samo crte zajedničke svima slikama, opšti pojam kao merilo istinitog i lažnog.
Red 48:
=== Fizika ===
Epikur je izgradio sistematsko učenje o prirodi, oslanjajući se na [[Demokrit]]ov [[atomizam]]. Polazna tačka Epikurova učenja o prirodi jeste stav da »''ništa ne postaje iz ničega; inače bi sve stvari nastajale iz svega, jer ne bi trebalo nikakva semena''« (D.L. X38) Sve što postoji sastoji se što od skupova, od preplitanja nevidljivih atoma, njihova spajanja, rasturanja i ulaženja u nove sastave. Celokupni [[svemir]] je proizvod mehaničkog kretanja najsitnijih materijalnih čestica. Pored atoma postoji i prazan [[prostor]], i od toga dvoga sastoji se cela [[priroda]]. Da nema praznog prostora, ne bi moglo biti ni kretanja, a time ni nastajanja ni nestajanja.<ref name="Istorija helenske etike"/> Epikur smatra, nasuprot Demokritovu determinizmu i fatalizmu, da otklon atoma predstavlja objektivnu slučajnost unutar opšte nužnosti i ujedno mogućnost etičke slobode i izvor celokupnog stvaralaštva.<ref name="Filozofski leksikon"/> Ma koliko to skretanje bilo minimalno i neizvesno, ono savlađuje strogi mehanizam, i omogućuje u psihičkoj oblasti čovekovu [[
Epikurovo učenje o prirodi proizašlo je iz etičke težnje da iz objašnjavanja sveta i života ukloni sve natprirodne uzroke, jer su oni samo slika čovekovih strahova i ometaju ga u duševnom spokojstvu.<ref name="Istorija helenske etike"/> Kad upozna zakone prirode, čovek se samim tim oslobađa straha od [[bog]]ova, jer priroda nije neprijatelj čoveku i sve što se u njoj događa ne zbiva se posredstvom bogova, već ima svoje sopstvene prirodne uzroke. Spoznaja čoveka oslobađa zabluda i predrasuda, a pre svega religioznog straha. Čak se ni smrti ne trebamo bojati i prema njoj možemo biti ravnodušni: »''Dok postojimo mi, nema smrti, a kad dođe smrt, tada više nema nas''.«<ref name="Filozofski leksikon"/>
| |||