Patrijarh srpski Gavrilo (Dožić) – razlika između verzija

== Životopis ==

Đorđe Dožić je rođen [[17. maj]]a [[1881]]. godine u Vrujcima, u [[Manastir Morača (selo)|Donjoj Morači]] u blizini [[manastir Morača|manastira Morače]]. Osnovnu školu je završio u manastiru Morači, a potom školovanje nastavio u [[Beograd]]u. Bio je jedno vreme iskušenik u manastiru Lipovcu kod Aleksinca, a zatim u manastiru Sićevo. Zamonašio se [[26. februar]]a [[1900]]. u manastiru Sićevo kod Niša, sutradan ga je episkop niški [[Nikanor Ružičić]] rukopoložio u čin jerođakona, a posle sedam dana u čin jeromonaha.

 

Godine [[1905]]. upisao je Bogoslovski fakultet Atinskog univerziteta, kao državni pitomac Srbije. Diplomirao je 1909, a nešto kasnije i doktorirao na ovom fakultetu. Posle toga postavljen je za sekretara srpskog manastira [[Manastir Hilandar|Hilandara]] u [[Sveta gora|Svetoj gori]], odatle odlazi na mesto srpskog predstavnika u [[Carigradska patrijaršija|Carigradskoj patrijaršiji]]. Tu je izbran za mitropolita raško-prizrenskog [[1. decembar|1. decembra]] [[1911]]. godine. Posle završetka Balkanskih ratova, preimenovan je u mitropolita i arhiepiskopa pećkog.

Polovinom [[septembar|septembra]] [[1944]]. kada su nemačke trupe počele da se povlače iz Srbije pred naletima [[Crvena armija|Crvene armije]], Velimirović i Dožić su prebačeni prvo u Austriju, a potom u Nemačku, u koncentracioni logor [[Dahau (koncentracioni logor)|Dahau]], gde su držani kao posebni zatvorenici (''Ehrenhäftling'') u delu za visoke oficire i sveštenstvo.<ref>[http://www.fabrikaknjiga.co.rs/pdf/pescanik03.pdf Jovan Bajford, Peščanik FM (str. 50-56)]</ref> ’Počasni zarobljenici’ su imali poseban smeštaj i hranili se kao nemački oficiri, vrata ćelija u kojima su boravili zaključavana, a imali su i slobodan pristup zasebnom dvorištu u logoru.<ref name="Byford"/> Pored toga, bilo im dozvoljeno da nose svešteničke mantije i nije im brijana glava.<ref name="Byford"/> U crkvenoj literaturi se naglašava da su oni u logoru Dahau ‘doživeli sve strahote ovog pakla na zemlji’ i pretrpeli ‘stradanje i patnje’.

 

U Dahauu ostaju tri meseca, do decembra [[1944]]. godine kada ih Nemci oslobađaju. Izgleda da je puštanje Velimirovića i Dožića iz logora Dahau bilo je deo pogodbe Ljotića i Nedića s visokim nemačkim funkcionerom u okupiranoj Srbiji [[Hermann Neubacher|Hermanom Nojbaherom]].<ref name="Byford"/> Iz Nemačke putuju zajedno sa [[Milan Nedić|Milanom Nedićem]] i nemačkim generalom Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde su se Nemci nadali kako će iskoristiti njihov autoritet među izbeglim Srbima u borbi protiv [[NOVJ|partizana]]. Krajem [[april]]a 1945. patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj su preko [[Momčilo Đujić|Momčila Đujića]] stupili u kontakt sa Dimitrijem Ljotićem, tražeći da se sastanu sa njim. Dimitrije Ljotić je krenuo prema njima ali je poginuo [[23. april]]a [[1945]]. kod [[Ajdovščina|Ajdovščine]] u Sloveniji bežeći od [[Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije|Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije]].

 

{{Poglavari SPC}}

 

 

[[Kategorija:Istorija Crne Gore]]

[[Kategorija:SPC-Ličnosti|Gavrilo Dozžić]]