Križarski rat 1101 – razlika između verzija

Uspešnost Prvog krstaškog rata je zahtevala hitna pojačanja novoformiranoj Kraljevini Jerusalimu, i [[papa Paskal II]], naslednik [[papa Urban II|pape Urbana II]] (koji je umro pre nego što je saznao rezultate rata u koji je pozivao), je zahtevao novi pohod. Posebno je pozivao one koji su se odazvali na prethodni poziv ali nisu nikad krenuli kao i one koji su krenuli ali su se predomislili tokom puta i vratili. Neki od ovih ljudi su kući bili podvrgnuti velikom pritisku da se vrate na istok. Adela od Bloa, žena Stefana, grofa od Bloa, koji je pobegao iz opsade Antiohije tokom [[1098.]] je bila toliko posramljena svojim mužem da mu nije dozvolila da ostane kod kuće.

 

Septembra [[1100.]] velika grupa Lombarda napušta Milano. Ovo su bili većinom za rat nespremni seljaci predvođeni milanskim nadbiskupom Anselmom IV. Kada su stigli na teritoriju Vizantijskog carstva krenuli su u bahato pljačkanje, pa ih vizantijski car Aleksije I pod pratnjom smešta u logor van Konstantinopolja. Ovo ih ne zadovoljava, pronalaze način da uđu u grad i pljačkaju carsku palatu, čak su ubili carevog lava ljubimca. Lombardi prelaze preko Bosfora i dižu logor kod Nikomedije, gde čekaju pojačanje.

 

Ove snage krajem maja kreću u pravcu Dorileuma, istom stazom kojom su Rejmond i Stefan išli [[1097.]] godine tokom Prvog krstaškog rata. Planirano je da nastave ka Koniji, ali Lombardi, koji su bili mnogobrojniji od ostalih saveznika, su bili odlučni u nameri da napreduju na sever ka Niksaru gde je Bohemund I Antiohijski bio zarobljen od Danišmenidida. Po zauzeću Ankire [[23. jun]]a, i vraćanju pod vlast cara Aleksija, krstaši nastavljaju ka severu gde su ubrzo napadnuti od Turaka Seldžuka. Turci su krstaše uznemiravali i napadali nedeljama dok nisu uništeni blizu Kastamonua ali tek u julu.

 

Lombardi shvataju grešku i celokupna armija se okreće ka istoku, ulazeći u teritoriju Danišmendida. Turci Seldžuci, sa druge strane, shvatajući da je nejedinstvo bilo razlog nemoći zaustavljanja Prvog krstaškog pohoda se ujedinjuju sa Danišmendidima i sa Ridvanom od Alepa. Početkom avgusta krstai se sreću prvi put sa ujedinjenom muslimanskom vojskom kod Mersivana. Krstaši su bili organizovani u 5 odvojenih grupa: Burgundi, Rejmond i Vizantinci, Nemci, Francuzi i Lombardi. Lombardi, predvodnica u pohodu, su bili žestoko poraženi, Pečenjezi su pobegli, a Nemci i Francuzi su bili primorani na povlačenje. Rejmond je bio opkoljen i zamalo uhvaćen ali ga spašavaju Stefan i Konrad. Bitka se nastavila i sledeći dan kada je logor krstaša zauzet, dok su se vitezovi razbežali ostavljajući iza sebe sveštenike, žene i decu da budu ubijeni ili odvedeni u ropstvo. Većina Lombarda, koji su uglavnom bili pešadinci, su Turci lovili, hvatali i pobili. Rejmond, Stefan od Bloa i Stefan od Burgundije beže na sever u Sinop, a u Konstantinopolj se vraćaju brodom.

 

Ubrzo pošto su Lombardi napustili Nikomediju, dodatne snage pod komandom Vilijema II od Nevera pristižu u Konstantinopolj. On nastupa na Vizantinsku teritoriju morskim putem preko Jadranskog mora iz Barija i marširaju ka Konstantinopolju bez incidenata, što je neuobičajeno za krstaške armije. Bez puno zadržavanja kreće dalje u susret drugim armijama, ali nikad ne dolazi do susreta sa njima. Iako su armije bile blizu jedne drugima njihove putanje se ne približavaju. Vilijem ubrzo ide u opsadu Ikonijuma, ali ne uspeva da ga zauzme i ubrzo ga napada Kilidž Arslan u zasedi kod Herakleje, koji je upravo pobedio Lombarde kod Mersivana i bio je veoma raspoložen da se u što kraćem roku obračuna sa svim armijama koje se kreću njegovom zemljom. Kod Herakleje je cela armija iz Nevera bila zbrisana, sem samog grofa i par najbližih prijatelja.

 

Ubrzo pošto Vilijem II napušta Konstantinopolj stiže i treća vojska koju vodi Vilijem IX od Akvitanije i Hugo od Vermandoa, sin Filipa I kralja Francuske i jedna od onih koji je ispunio svoj zavet dat pri prvompohodu na Svetu zemlju. Pored njih tu je i Velf I, vojvoda od Bavarske, i sa njim Ida od Austrije, majka Leopolda III od Austrije. Ova vojska je popljačkala vizantijska mesta usput do Konstantinopolja i skoro su ušli u otvoren sukob sa plaćeničkom vojskom Pečenjega koja je poslata da ih zaustavi da nisu intervenisali Vilijem i Velf.

 

Od Konstantinopolja se ova vojska deli na dve grupe. Jedna ide direktno u Palestinu brodovima i među njima istoričar Ekard od Aura. Ostatak putuje drumovima i stiže do Herakleje u septembru i, kao i prethodne armije, biva sačekana u zasedi i masakrirana od vojske Kilidž Arslana. Vilijem i Velf beže nepovređeni ali Hugo biva smrtno ranjen. Preživeli uspevaju da se domognu Tarsusa gde Hugo umire [[18. oktobar|18. oktobra]]. Ida nestaje u zabuni oko zasede i smatraju je stradalom, mada legenda tvrdi da je oteta i da je postala majka Zenge, koji je kasnije poznat kao veliki protivnik krstaša 1140-ih godina.

 

Vilijem od Nevera takođe beži u Tarsus i pridružuje se drugim preživelima. Rejmond od Tuluza im se takođe pridružuje ubrzo. Rejmond komanduje zauzimanjem grada Tortoze uz pomoć Đenovljanske flote. Do ovog trenutka je krstaški pohod više ličio na hodočašće. Preživeli pristižu u Antiohiju krajem [[1101.]], a na Uskrs [[1102.]] godine dolaze u Jerusalim. Posle ovoga se mnogi jednostavno vraćaju kući, jer su ispunili date zavete, mada neki ostaju da pomognu kralju Boldvinu I od Jerusalima da se brani od egipatskog napada u Ramli. Stefan od Bloa je poginuo u ovoj bici, kao i Hugo VI od Luzinjana, predak buduće dinastije Luzinjana od Jerusalima i kraljevine Kipra. Žoselin od Kortineja takođe ostaje u Svetoj zemlji da bi kasnije postao grof od Edesa [[1118.]] godine.

 

[[fr:Croisades de secours]]

[[he:מסע הצלב של 1101]]

[[id:Perang Salib 1101]]

[[it:Crociata del 1101]]